У суботу 7. фебруара 2026. године, када наша Света Црква прославља Светога Григорија Богослова, Његово Високопреосвештенство, Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију, сабравши верни народ на молитвено и евхаристијско заједништво.
Митрополиту Јовану су у молитвеном служењу саслуживали: протојереј- ставрофор Душан Илић, протојереј Срећко Зечевић намесник лепенички, протојереј Владимир Димић, протонамесник Ненад Милојевић и протођакон Иван Гашић.
Чтецирали су ипођакон Марко М. Нешић и чтец Лазар Коларевић.
Појали су отац Драгослав Милован и Студенти Православног Богословског Факултета.
Након прочитаног светог Јеванђеља, Митрополит Шумадијски се обратио верном народу.
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, увек се радујем када дођем у грошничку цркву и радујем се сусрету са вама и свугде се радујем драги моји, где се служи Божанствена Литургија! Јер Света Литургија је, браћо и сестре како је управо приметио и написао Свети Григорије Богослов: „Литургија је Сабор Сина Божијега!“
А тамо где је Син Божији, тамо је и Отац тамо је и Дух Свети, тамо је заједница!
Света Литургија је простор у коме се пројављује и показује Црква као јединство у вери, у нади и у љубави, свих оних који су сабрани на једном месту, јер међусобно су се сабрали на једном месту али у јединству са Богом те с тога у јединству једних са другима. Литругија све спаја! Спаја прошлост, садашњост и све уводи у будућност. Зато Литургија не може да се служи само за једног човека.
Ову Литургију Божанствену, не служим само ја као епископ, него сви заједно служимо Божанствену Литругију, јер где се год по промислу и благослову Божијем служи Литургија и где је сви служимо, увек је иста радост!
Радост коју човек никако неће речима и умом својим моћи да опише.
Литургија спушта Небо на земљу, а земљу уздиже на Небо.
С тога уздиже и оне људе који су на Литургији, односно оне који учествују на Литургији. Постоји разлика, једно је присуствовати Литургији а сасвим нешто друго учествовати. Када учествујемо у Литургији, а учествовати значи причестити се, а причестити се значи сјединити се са самим Богом, сјединивши се више нисмо сами. Онда смо заједница!
Литругија се служи због светог причешћа!
Свети оци кажу: „где нема причешћа, не треба се ни служити Литургија“.
Ако се не сједињујемо често са Богом, ухватиће нас нечастиви и ми треба да гајимо Духа Светога у нама који ће у нама и проговорити и рећи нам „Иди причести се!“ А неки ће рећи да нису спремни, а ко је спреман, ко је то у потпуности спреман!?
Ја, не сигурно! Али имам веру у Бога, у благодат Божију, да ће ме она колико толико припремити за причешће, и зато ми свештеници у олтару читамо молитву: „нико није достојан да се приближи, а камоли да служи свету Литургију!“
Нико није у потпуности достојан, а ми се причешћујемо да би се ето, у потпуности удостојили! Причешћујемо се „ради опроштаја грехова и на живот вечни.“
Зато је Литургија једина истинска вечност!
Данас је посебна радост јер смо се сабрали да прославимо једног великог молитвеника, великог учитеља Цркве Светог Григорија Богослова, коме је, као што знате посвећена мала црква до храма Светих апостола.
Дакле, Свети Григорије уистину је био молитвеник, а онај ко се искрено моли њему Бог и прима молитву, то је молитва истинска из чисте и искрене душе, а не из гордости.
Не смемо се показивати како идемо у цркву и читамо разне молитве а да то не буде из душе, то ће онда бити митарска молитва, молитва фарисеја, да се хвалимо. Молитва пак, произилази из чистога смирења. Свети Григорије је велики по Богомисли!
Он је био у сталном контакту са Богом! Како!? Па управо кроз молитву, а Црква га је баш због чистог ума назвала Богословом. Великим Богословом.
Богослов у преводу значи, онај који се моли, јер само онај који се истински моли може да богослови, да говори, да богослови о Богу, да богослови о љубави.
Свети је Грогорије заиста био саткан од молитве и љубави, заиста ко је саткан од молитве и љубави о томе може и говорити.
Крштењем смо ушли у Цркву, Црквом се спасавамо јер смо њени чланови и заједничари љубави! И заиста Свети Григорије је могао словити о љубави!
Он је тако објаснио дивно шта је Света Тројица, да је Бог један Бог у Тријици. И ми кад кажемо да верујемо у једног Бога не мислимо како то мисле муслимани, ми тиме подразумевамо да верујемо у једног Бога, ми подразумевамо да верујемо у Тројичног Бога. Кад кажемо да верујемо у Тројичног Бога, треба да се угледамо на свету Тројицу. Кроз хришћански живот и кроз такву љубав треба да живимо као што на небу живи Света Тројица. У слози, у љубави, нико никоме ништа не отима, не отима јер су равни једни другима; није код Њих као код нас да се поткопавамо међусобно које је већи а ко мањи.
Треба да да будемо праведни једни према другима. Свети пророк Давид је рекао: „радоваће се праведник у Господу и наду своју положиће на Њега!“
Ако се не радујемо у Господу, наша радост није права радост. Радост у Господу је вечна, зато што је Бог вечан, зато и псалмописац каже да се само праведник који је вечан радује у Господу и вечно се уздаје у Њега. Будући да је Свети Григорије био праведник, тако је он и могао словити о Богу, љубави, нади и миру драга браћо и сестре.
Већ пуних седамнаест векова или столећа његове речи блистају и блистаће и постојаће док се у свету служи Света Литургија. Видимо, читајући житије овог дивног светитеља како је он био један велики борац и поборник православља, вере у Бога и заиста био је и највећи противник јеретика. Не само што је био највећи противник јеретика, него их је победио али не собом него силом Божијом, силом Духа Светога.
Црква је драга браћо и сестре сазидана на темељу Христовом и зато Цркву не може нико да сруши, рушили су цркве, рушили су грађевине али нису срушили Цркву, а Црква је тело Христово ни врата ада јој неће наудити. А људи се данас буне против Цркве, много су се остривили на Цркву, многи питају: „шта ви тамо у Цркви радите?“ Који смо то ми у Цркви а који то ви што нисте?
Човек ако је крштен, он је у Цркви, како може онда неко поставити поделитељно питање „а шта то ви?“
Сви смо одговорни за Цркву, као што смо сви одговорни једни за друге. Зато хришћанина не може да не буде брига за ближњега свога. Ближњи је твој брат и сапутник. Ближњи је тај преко кога ћеш добити спасење баш тај други!
И зато браћо и сестре треба добро да мислимо о томе, да смо заједница Божија а Црква је та заједница. Зато се браћо и сестре праведник сваки радује што се труди да праведно живи, да праведно живи, јер на Богу праведник гради и на Божијој истини све гради. А све што није на истини Божијој, пропада, а што се сагради на истини Божијој то је стамено, то је неуништиво. Зато и Христос каже: „ја сам пут, истина и живот.“ Нажалост, човек из своје гордости, своје сујете каже да је он истина. А шта наш српски народ каже кад се неко упокоји; „ја сам на лажи а он који је умро је на истини!” Тај упокојени је дошао до Истине, он не може да се оправдава језиком и умним речима, јер је пред Истином, а пред Истином или се радује или се тугује. Радује се само ако се живи Истином, ако се живи Христом.
То је управо оно чиме је био испуњен свети Григорије Богослов, чиме је живео и за шта се жртвовао, не само он него сви Божији праведници! На жртви таквих праведних витезова, почива свет. Почива заиста оно истинито и непролазно. На таквој жртви почива свет, без такве жртве нема ни љубави јер управо то, управо љубав је највећа жртва. Кад кажемо да некога волимо, заиста умрли бисмо за њега, значи да бисмо се жртвовали. То је права жртва која не мисли на себе као што ни љубав не мисли на себе. Љубав мисли на другога и зато је у жртви сакривена тајна свакога светог и честитог човека. Жртва је суштина хришћанске вере, онај ко се не жртвује, неће ни љубави добити. Такву жртвену љубав најбоље нам је показао наш Господ Исус Христос, Он Најправеднији жртвује се за нас многогрешне, жртвује се жртвом проливања крви. То је та жртва, Бог нас није ничим тако загрлио као крсном жртвом.
Дакле браћо и сестре Свети Григорије је све своје жртвовао за Бога и према Богу приступио љубављу. Знао је и све је дивно описао у својим делима, јер је он управо преко онога (другога) ближњег свога дошао до Бога. Сав се Григорије предао своме учитељу, своме пастиру и ово нам је данас прилика, сећајући се њега да овом Литургијском молитвом нашом, да се и ми предамо Богу. Ако се не дамо и не предамо Богу, ухватиће нас онај нечастиви, он ће нас одвојити од Бога а када нас одвоји од Бога одвојиће нас од нас самих. Ђаво неће заједницу, ђаво не жели мир, већ раздор! Зато треба да се предамо Христу јер је он наш спаситељ и где је Христос тамо је спасење. Христос је једини и прави наш пријатељ јер нико нема љубави према роду људском као што то има Он.
Драга браћо и сестре, Христос нас неће заборавити ако ми не заборавимо Њега.
Божанска љубав је изнад родитељске љубави, родитељи треба да црпе своју љубав из љубави Божије, јер ако црпе своју љубав из Божије љубави, онда ће имати праву љубав и прави однос и према својој деци и према ближњима. И зато замолимо данас Светог Оца Григорија данас како би нам Бог просветлио ум и разум, да би смо и ми могли да богословимо о Богу, да причамо о Богу, а наша прича са Богом је у ствари молитва. Молитва је како кажу Свети Оци побожан разговор душе човекове са Богом. Ако не причамо са Богом, онда ћемо почети да причамо сами са собом, а наш народ каже: „ко прича сам са собом, нешто са њим није у реду.“ Причајмо са Богом, молимо Светог Грогорија, молимо Свете Оце, да се молимо јер и Апостоли Христови који су са Њим били и гледали чудеса како Христос васкрсава мртве, оздрављује болесне а пре свакога учињеног дела ученици видеше да се Христос молио Оцу Небеском. Толико је молитва јака, а још када се уз молитву придода и пост, тек онда смо браћо и сестре на правом путу.
Бог вас благословио!
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
чтец Димитрије Николић
