У петак, 6. марта 2026. године, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Тимотеја Пустињака и Светог Евстатија Антиохијског, у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци служена је Света Архијерејска Литургија Пређеосвећених Дарова.
Светим богослужењем началствовао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски господин Јован, сабравши верни народ на молитвено и евхаристијско заједништво.
Митрополиту Јовану саслуживали су: архимандрит Онуфрије, игуман манастира Денковац, архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава, протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, намесник јасенички, протојереј Дејан Бркић, јереј Марко Аћимовић, јереј Милош Никодијевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Ђорђе Одавић.
Литургијском сабрању присуствовао је велики број верног народа, који је са побожношћу учествовао у молитви и приступио Светој Тајни причешћа.
Митрополит шумадијски се обратио сабраном народу, указавши на значај поста, покајања и духовне будности као пута који води ка радости Васкрсења, рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, ево нас на крају друге недеље Васкршњег поста. Петнаестак дана већ постимо и верујем да је сваки од нас осетио благодатно дејство поста, уколико је заиста постио онако како нам Црква налаже и како нас уче свети оци. Ако смо, уз пост, придодали и више молитве, ако смо умножили добра дела и ако смо се у току ових дана трудили да обуздамо своје страсти — а пре свега свој језик — онда смо сигурно осетили благодатно дејство поста.
Ако то нисмо учинили и ако се у томе нисмо трудили, онда заиста нисмо ни осетили ту благодат. А благодатно дејство поста је велико, браћо и сестре. Оно мења читаво човеково биће. Значај поста и молитве потврђује и сам Господ, који каже да се постом и молитвом изгоне и демони.
Често се изговарамо када погрешимо па кажемо: „Крив ми је ђаво“ или „крив је неко други“. Не да нам гордост да признамо сопствену кривицу, него увек тражимо оправдање за своје грехе и поступке који нису хришћански и који нису јеванђелски.
Зато треба да знамо, браћо и сестре, да нас пост враћа Богу. Он нас позива на покајање и води ка смирењу. Ако немамо смирења, ако га нисмо осетили и ако нисмо од Бога тражили да нам дарује смирење, онда се заиста нисмо ни променили. Остали смо исти, само што не једемо исту храну као пре поста.
Пост нас, браћо и сестре, враћа од отуђености. А када се човек отуђи од Бога, он се отуђује и од самога себе, а потом и од свога ближњег. Отуђеност је тешка духовна болест. Отуђује се онај човек који о себи мисли превисоко, који је испуњен гордошћу и коме је тешко да каже другоме: „Опрости, погрешио сам.“
Гордост му то не дозвољава. А гордост је, браћо и сестре, узрок свакога греха и свакога зла у нама.
Пост нас враћа и нашој правој отаџбини, а наша права отаџбина јесте наручје Божије. Док је Адам постио у рају, није се отуђио од Бога. Али када је престао да пости, када је послушао наговор нечастивога, пао је. Нечастиви му је говорио: „Шта има да слушаш Бога? Можеш и ти бити као Бог.“
Погледајте како ђаво уме да наговори човека да помисли да може бити већи од Бога. Нико од нас неће то отворено рећи, али кад год се уздижемо изнад другога, када не желимо да слушамо друге него мислимо да је само наше мишљење исправно — тада се, у ствари, удаљавамо од Бога.
Зато нас пост враћа нама самима. У духовном смислу смо често подивљали: не видимо своје стање, не видимо своје грехе, али зато видимо и осуђујемо другога. Пост нас уводи у нас саме — али само ако је праћен молитвом и смирењем.
Када искрено уђемо у своје срце, у своје мисли, речи и дела, и када признамо сами себи ко смо и какви смо, онда ћемо рећи: „Па чекај, човече, ја сам много грешнији од онога кога осуђујем.“
Човек се, браћо и сестре, може научити од свакога: и од ученог и од неуког, и од мудрог и од простог. Само ако хоће да се учи.
Сетих се једне народне изреке из Далмације: „Више знају човек и магарац заједно него сам човек.“ Када би неко ово чуо, можда би се увредио. Али и магарац је створење Божије. У Светом писму читамо да је и магарац проговорио. Ако је тако, зашто онда човек да не научи нешто од другога човека?
Али човек често мисли: „Ја сам паметнији, ја сам бољи, ја немам од кога шта да научим.“ Док се не понизиш, нећеш се ни усправити. Човек се не понижава зато што је горд.
А шта каже Јеванђеље? „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.“
Благодат нам је потребна, браћо и сестре. Ту благодат смо добили на крштењу. Али благодат треба да умножавамо кроз свете тајне, кроз свете врлине и кроз јеванђелски живот. Благодат се лако добија, али се лако и губи. Зато свети оци кажу: у благодати или напредујемо или назадујемо.
Када човек ходи првенство из гордости, онда се спотиче. Зато треба да се молимо Богу да нас узме у Своје руке, да нас води и управља. Када човек узме сам себе у своје руке — то је најопасније. Моји сељаци у Студеници говорили су за таквога човека: „Он је узео сам себе у своје руке.“ Не признаје ничију другу руку.
А можемо ли ми без руке Божије? Не можемо. Можемо ли без руке ближњега? Не можемо. Зато треба да искористимо овај благословени период поста и да научимо шта је прави пост. Пост није само уздржавање од мрсне хране. Пост је уздржање од зла: од мржње, од оговарања, од осуђивања, од похлепе, од злобе.
Када томе придружимо молитву, онда пост постаје истинска духовна школа. Бог је човека створио слободним и не приморава нас ни на шта. Можемо живети како хоћемо, али ћемо једнога дана дати одговор за свој живот. Ако живимо само по својој вољи, изолујемо се од других. А без другога нема нам спасења. Често говорим: преко ближњега долазимо до Бога, а преко Бога долазимо до ближњега.
Ако смо у Богу, нећемо осуђивати ближње, нити ћемо о њима говорити најгоре, а о себи најбоље. Пост, браћо и сестре, мења наш начин живота. Он нас учи да лепше мислимо, лепше говоримо и лепше поступамо. Али ако постимо у гордости, од таквог поста нема никакве користи. Ако ја постим, а видим да неко други не пости па га осуђујем — онда ни мој пост нема вредности. Ти пости, али не само од хране, него и мислима, речима и делима.
Јер, шта вреди ако сам и свештеник или владика, ако немам смирења и ако немам Бога у себи? Зато нас пост учи смирењу. И пред Богом и пред ближњима. У току поста више пута читамо дивну молитву Светог Јефрема Сирина:
„Господе, дај ми да сагледам своје грехе и да не осуђујем брата свога.“
Ко не види своје грехе, тај стално осуђује другога.
Пост јача нашу веру, умножава нашу љубав и учи нас да волимо не само оне који нас воле, него и непријатеље своје. Он нам даје наду да нисмо сами и да нисмо изгубљени.
Човече, можда си пао — али си човек. Признај да си пао и затражи руку Божију. Бог ће пружити руку свакоме ко је тражи. Али ако не тражимо, Он нас неће на силу спасавати.
Нека нам зато ова света служба и свето причешће буду на исцељење душе и тела, на опроштај грехова и на живот вечни.
Када примамо Христа у себе, добијамо духовну снагу да изнесемо пост до краја. Ђаво се највише плаши поста и молитве. Зато су искушења у посту чешћа. Ако наиђу искушења, а ми постимо са смирењем — не треба да се плашимо. То је знак да смо на правом путу.
Нека су благословени ови посни дани. Сваки дан је благословен јер је од Бога створен, али ови дани имају посебан благослов: да очистимо душу и тело.
Пост је духовно путовање. Нека нам Господ помогне да тим путем прођемо достојно и да у радости и духовном весељу дочекамо славно Васкрсење Христово.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Овом приликом извршена је исповест свештенства јасеничког намесништва, коју је извршио архимандрит Онуфрије, игуман манастира Денковац, у духу црквеног поретка и духовне одговорности свештеничке службе.
Након Свете Литургије одржан је и пригодан реферат на тему „Васкрс – Празник над празницима“, којег је изложио протонамесник Далибор Зарић, привремени парох Друге паланачке парохије при храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. У свом излагању истакао је да је Васкрсење Христово темељ вере Цркве, извор богослужбене радости и смисао целокупног хришћанског подвига.
Сабрање је протекло у духу молитвеног јединства и братске љубави, на духовну корист свештенства и верног народа, укрепљујући све у заједничком стремљењу ка светлости Христовог Васкрсења.
Ђорђе Одавић, ђакон
