У уторак, четврте недеље Великог поста, Митриполит шумадијски Господин Г. Јован, служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у манастиру Прерадовац, уз саслужење свештенства и свештено-монаштва Епархије шумадијске.
Након Светог Причешћа, Митрополит шумадијски се верном народу обратио Богонадахнутом и плодоносном беседом, поучећи их:
„У име Оца, Сина и Светога Духа, браћо и сестре!
Богу хвала, пребродисмо ове три недеље Васкршњег поста. И налазимо се у четвртој недељи Васкршњег поста. Ова недеља се зове Крстопоклона недеља, недеља средине Васкршњег поста. До Васкрса имамо још четири недеље. Како онда можемо рећи да је ово средина Васкршњег поста? Зато што, Велика недеља, Страдална недеља, Страсна недеља, она по свом смислу, по свом садржају, по Богослужењу, по наглашавању шта се те седмице догодило пред страдање Господа нашег Исуса Христа, тако да је црква Велику недељу, ако могу тако да кажем, уздигла изнад ових недеља Васкршњег поста. И та Велика недеља, или Страсна седмица, нас позива браћо и сестре, да се што више погрузимо у себе, да што више уђемо у себе, да чујемо речи Богослужења, да чујемо речи Јеванђеља, да чујемо речи Цркве која нас опомињу, да је Господ наш Исус Христос,све што је учинио за нас, учинио то из љубави према роду људскоме. А ондашњи народ није то схватио, него Га је осудио на крст. И уместо да узврате Христу на Његову љубав љубављу људском, они су узвратили тиме што су Господа разапели.
Па и ми треба мало да се запитамо и размислимо браћо и сестре, да ли да када нам неко укаже љубав, да ли одговарамо на ту љубав из смирења, или прелазимо олако преко тога, и не узвраћамо ту љубав. То се зове неблагодарност. А неблагодарност, је заправо браћо и сестре некултура, преведено на наш савремени језик, неблагодарност је браћо и сестре недостојно човека Божијега. Ове три недеље које смо провели у посту надам се, али се исто надам да смо ове три недеље посне провели и у молитви, јачој молитви, већим дејством саме молитве, да смо браћо и сестре, молили се још усрдније да нас Бог сачува од свакога зла. А Бог ће нас сачувати браћо и сестре, ако се ми будемо молили на првоме месту да нас сачува од нас самих. А да би нас Бог сачувао од нас самих, ми заиста морамо да верујемо у Бога, морамо да имамо смирења, треба да имамо послушности. Кад имам послушности чиним Богоугодно дело. А шта кажу Свети Оци за послушност? Кажу да је послушност изнад поста и молитве. Немаш ли послушности према родитељима, према ближњима, немаш послушности онда ни према Богу, ни према Цркви, и све што ти Црква каже ти опет све супротно радиш. Нико није браћо и сестре Цркву победио. И зато Свети апостол Павле каже за оне који неће да слушају Цркву, „Ко поквари Цркву, њега ће покварити Бог“, а непослушност је кварење Цркве, поретка, реда, молитве. И зато надам се и верујем, прво себи говорим браћо и сестре, па и вама, да смо бар ове три недеље мало завирили у себе, погледали да ли смо бар за једну јоту постали бољи, да ли смо бар мало нешто изменили у себи, поготово оне ружне навике наше, да ли смо обуздали језик. И заиста у току овог Великог поста имамо оне предивне молитве Светог Јефрема Сирина, које на сваком Богослужењу по неколико пута понављамо. И заиста кажем браћо и сестре, ове три недеље, требало би мало да проверимо себе, да видимо да ли су нам ови дани исти као што су били и пре поста, или се разликују само по томе што не једемо неку врсту хране. Ако је тако, онда смо најнесрећнији људи. Али браћо и сестре, знамо из искуства цркве, да баш онда када човек реши да мало више пости, да се мало више моли, усредсреди на молитву, баш тада нас ђаво највише напада. Зашто нас ђаво баш тада највише напада ако се правилно молимо и правилно постимо? Зато што је и сам наш Исус Христос рекао колики је значај поста и молитве, каже постом и молитвом се и ђаволи изгоне. Е зато се ђаво највише плаши поста и молитве, највише се плаши крста Господњег, и ево зато је Црква одредила да изнесе крст ову недељу пред верни народ, да народ целива крст, да га тим целивом крст укрепи, да га крст оснажи, да га крст заштити од свакога демона, јер чим не живимо у послушности Цркви, нас је значи демон обузео. Црква нам је у недељу изнела крст да нас охрабри, да док носимо крст, док живимо крстом, имамо наду на спасење, имамо наду на победу. Али браћо и сестре, не можемо ђавола победити док не победимо себе, изнутра. Исус је рекао, „Ко хоће са мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном“. Пазите, нека се одрекне себе. Да ли Бог од нас тражи да се одрекнемо свог идентитета. Нипошто. Већ да се одрекнемо свега онога што није достојно човека.
А шта је уствари крст, браћо и сестре? Крст је уствари наш цео живот. И зато је човек најбољи симбол крста. Јер човек кад рашири руке, шта представља? Па крст. И док смо на крсту Христовом, и док носимо свој крст ми смо на путу спасења. А крст, браћо и сестре у прва времена био је симбол срама. На крсту су осуђивани само највећи злочинци. Замислите само докле може да иде ум, покварени ум усудићу се да кажем, да Христа поистовети са злочинцима. Да Га разапну, као што су разапели она два разбојника, поистоветили Христа са разбојницима. Нико од нас неће казати нипошто ја то не бих урадио. Али браћо и сестре, ако не носимо свој крст као свакодневицу, ми на тај начин се одричемо Христа, ми распињемо Христа на тај начин. Али када узмемо крст свој, а још се обратимо Господу, па Га молимо да нам помогне да носимо наш крст, па га молимо да нам помогне да пребродимо наша искушења, невоље, патње, злобе и пакости, када се Њему обратимо, онда ће нам Господ и помоћи. Ако крст узмемо у смирењу, онда ће крст носити нас. Није лако носити крст. И Господ Христос када је носио свој крст Он је клецао, поручивши нама да и ми клецамо, али да знамо да треба крст да изнесемо на своју Голготу. Јер без Голготе и распећа нема ни спасења. Зато браћо и сестре, не само да треба да носимо свој крст, већ треба и да помогнемо ближњем да понесе свој крст. Треба у смирењу да приђемо и кажемо, ево брате и сестро ја ћу да ти помогнем, узећу део твога крста.
Прави пријатељ је онај пријатељ који вам неће дозволити да скренете са пута Христовог. Онај који ће вам рећи, ово не ваља, ово немој да радиш, ово немој да причаш. А ја ћу онда у смирењу размислити о својим поступцима. То је прави пријатељ.
Зато браћо и сестре, узмимо крст свој и учинимо себе и живот Христовим. Не можемо учинити себе Христовим ако не узмемо крст. У свему овоме помоћи ће нам пост и молитва. У овом периоду у коме се налазимо постом и молитвом долазимо до смирења, немамо ли смирења, немамо ни једну хришћанску врлину, све док радимо и чинимо по својој вољи то је гордост. Ако све то чинимо онда ћемо више пазити на себе, на своје поступке, на своја дела, на своје речи, пазићемо на језик. Јер свака врлина почиње од језика, ко је успео да савлада свој језик, тај је успео да савлада себе. И заиста, реч зна да буде опаснија него мач.
Да се помолимо Богу и да схватимо да добрим речима хранимо душу, а злим речима трујемо душу. И нека нам Господ помогне да остатак овог Васкршњег поста проводимо у посту и молитви, у љубави према Богу и према ближњима, молећи се Богу да нам Господ помогне да схватимо значај Васкрсења Христовог и да је то уствари и наше васкрсење. Да идемо ка том празнику, празнику над празницима, празнику победе над смрћу, над грехом, да ишчекујемо тај празник браћо и сестре, као што ишчекујемо највољенију особу и чекамо да ту особу загрлимо, да му кажемо колико смо чезнули док нисмо видели лице те особе, и онда ћемо заиста Васкрс доживети као празник над празницима и радост над радостима!
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије Пређеосвећених Дарова, сестринство манастира Прерадовац, на челу са Игуманијом мати Теклом, припремило је трпезу љубави за све присутне вернике.
Свештеник Срђан Ђорђевић
