У недељу Средпосну када само што смо ојачани силом Часног Крста у цркву Свете Петке у Лапово долази Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован да нам још дометне вере, снаге и стрпљења да сви они који су пошли путем поста и ка Јерусалиму у сусрет Васкрслом Христу издрже на том путу до краја како би на дан Христовог Васкрсења запевали заједно са Светим Јованом Златоустим: “Смрти где ти је жалац, аде где ти је победа!?”
Митрополита шумадијског Господина Јована дочекало је мноштво народа спремно да узму учешћа у Светој Тајни Евхаристије, а коју ће на Престолу Господа Славе за њих као жртву бескрвну Богу принети њихов архијереј. У дочеку се предњачила деца из ОШ “Светозар Марковић” која су се од раних јутарњих сати сакупљала у порти чекајући почетак путовања ка Царству Небеском.
Архијереју су саслуживали: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, протојереј Велибор Јовановић из Раче, протојереј Влада Бранисављевић из Раче, протонемесник Ивица Камберовић из Сипића, ђакон Стеван Илић из Тополе, ђакон Лазар Марјановић из Крагујевца и ђакон Марко Арсенић из Лапова.
За певницом су певали “Србски православни појци”.
После прочитаног јеванђелског зачала, митрополит је произнео своју омилију:
“У Име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре.
Нека је благословено ово наше сабрање у овој цркви Преподобне мати Параскеве. Нека је благословен овај период васкршњег поста у коме се налазимо и нека нам буде лак. Нека је благословена вера наша у Бога и нека је благословена истина наша у Бога. Кад кажем вера и истина то је нешто што човека испуњава. Зато је давно речено: да човек вере лута, а без истине тоне. Тако човек уместо да се служи истином, он се служи неистином и не види и не осећа да управо да све што се више брани неистином он све више тоне. Господ је једина истина, браћо и сестре, Он зна наша срца. Он зна боље нас него што ми знамо себе. Заиста у вери и истини човек-хришћанин треба да живи. Управо ово данашње Јеванђеље које смо данас чули, а које је веома поучно говри нам о вери. Дакле, данашње Јеванђеље говори нам како је Господ наш Исус Христос исцелио, односно оздравио једног глувог и мутавог човека. (Мк 7, 31-37) Заиста, ако смо пажљиво саслушали ово данашње Јеванђеље приметићемо да је овде реч о вери и да нам све бива по мери вере наше, тј. каква нам је вера, таква нам је и истина. Каква нам је вера, такав нам је и живот, браћо и сестре. Како верујемо, тако нам и Бог даје и одговара на нашу веру и на наше тражење. Неко ће рећи: “Ја сам се данас молио Богу за ово и за оно, али ми Бог није одмах одговорио!” Наше је да верујемо, наше је да се молимо, наше је да тражимо, а када ће Бог одговорити на нашу молбу, на нашу молитву, на наше потребе, то Он зна. Рекох, да Он боље познаје нас, него што мислимо да ми познајемо себе. Човек који је пун себе, он мисли да апсолутно познаје себе, а у ствари, такав је човек празан и зато се такав човек пред другима стално истиче, а не зна да не истиче управо ону суштину живота његовог, него да истиче оно што он није, а хтео би да буде. Дакле, браћо и сестре, овај догађај из данашњег Јеванђеља говори нам шта је предходило оздрављењу овога младог човека који је као што рече Јеванђеље био глув и мутав. Шта је предходило његовом оздрављењу? Предходило је сретење човека са Богом. Заиста, драги моји, ако ми живећи у овоме свету “који у злу лежи” (1Јн 5, 19) не сретнемо се са Богом, не мојмо мислити да ћемо се срести на неком другом месту на Небу или не знам где. Неко ће рећи: “Како је могу да се сретнем са Богом?” Опет провери своју веру, провери своју истину, па ће ти се само казати, јер ми Бога, браћо и сестре, видимо онолико колико га осећамо у себи, колико га имамо у себи. Сви Свети јеванђелисти често описују како је народ прилазио Господу Христу када би се Он кретао и како је народ доносио болеснике пред Христа да их Он оздрави, да их Он исцели. Шта нам се још овде говори? Говори нам се, браћо и сестре, да тамо где је присуство Христово, тамо где је Господ Христос то уствари повећава веру у народу, односно, повећава његову веру у силу Божију, у моћ Божију, да Бог чини оно што је за нас често незамисливо. Може ли неко сад од нас да васкрсне мртваца? Не може. Видите, Христос својом моћи, својом силом, васкрсава. Можемо ли ми сада да кажемо болеснику непокретном: “Устани, узми одар свој и иди.”, као што је Господ Христос рекао (Мк 2, 11)? Не можемо, зато што нам је слаба вера. Зато онај који има вере, “као зрно горушичино” како Христос каже у Јеванђељу (Мт 17, 20), он може и горе да премешта. Јели то могуће? Јесте. Како можемо да дођемо до тог сазнања? Можемо само вером. Вера нам шири видике. Свети оци кажу: “Каква ти је вера, такав ти је живот!” Браћо и сестре, оно што треба да знамо јесте да сва ицељења бивају по мери вери наше и зато ће Свети апостол Павле рећи: “Онај који прилази Бог треба да верује у Бога и да Бог награђује оне који у њега верују.” (Јев 11, 6) Зар нам треба неко објашњење за ово? Зар нам треба већа награда, него ова којом нас Бог награђује незаслужено, када верујемо. Вера и истина, ако нам се само састоји на устима и на језику од те вере и те истине немамо никакве користи. Веру и истину ми показујемо својим животом. Онај који се служи истином никада неће да слаже. Онај који се служи истином никада неће преварити, а ми то можемо, ми то чинимо, нажалост, по нашој слабости. Међутим, треба једно увек да знамо, а то је да не можемо да преваримо Бога. Немојмо да налазимо неке изговоре за ово и за оно, поготово када се не служимо истином и када не живимо истином. Дакле, ово што каже апостол Павле: да Бог награђује оне који у њега верују. Браћо и сестре, повећајмо веру у себи. Молимо се Богу, то су чинили и апостоли од Христа и молили га да се увећа вера у њима. Апостоли су молили Христа да их научи како да се моле. Знамо ли ми да верујемо? Знамо ли ми да се молимо како треба? Апостоли су тражили да их Бог научи, зашто човек се не ослободи себе, своје городости и сујете, па да клекне на колена и да завапи и срцем и устима да га Господ научи да верује и да живи у истини. Шта је уствари вера, браћо и сестре? О овоме би могли много да говоримо и има много “дефиниција” шта је вера. Свети апостол Павле каже: “Вера је извесност онога коме се надамо и чекање онога кога не видимо.” (Јев 11, 1) То је вера! Не видимо Га, али Га чекамо, надамо му се. Зато православни хришћанин треба увек да се моли и да каже: “Дођи Господе!” (Отк 22, 20) Ако Господ не дође све нам је узауд што и како живимо, али Господ долази. Зато каже да: чекамо Онога кога не видимо. Вера је како кажу Свети оци свевидеће око. Пазите! Јел могуће да вера има очи? И те како. И то оне јасније очи него што их ми имамо. Наше телесне очи виде оно што је око нас, али очи вере, оне виде и оно што је изван нашег делокруга вида. Браћо и сестре, вера је свевидеће око душе, тј. душа која види Бога и која иде за Богом. Вера је лични сусрет човека са Богом. Први и лични сусрет човека са Богом јесте када се грешник сретне са праведником. Ко је најправеднији? Бог, браћо и сестре. Кад се грешник сретне са Богочовеком вера је глава и корен нашега живота., или би бар тако требало да буде, Једна од главних особина вере јесте та што вера ослобађа човека од њега самога. Ослобађа га прво од његове гордости, од његове сујете, од његове нарцисоидности. Ослобађа га од њега, јер кад је човек пун самога себе њему је све тесно у овоме животу. Њему је тесна и васиона. Е, кад би му била тесна васиона зато што жели само Бога! Не. Човек који је пун себе, њему је све тесно и њему сви сметају. Он уствари не зна шта да ради. Вера нас ослобађа од свега тога и вером усељавамо Бога у себе. Вером усељавамо мир Божији у себе. Вером усељавамо смирење у себе. Зато, браћо и сестре, вера нас ослобађа од свих брига којима се често оптерећујемо, а које нам и нису баш потребне. Оно што је најважније, вера нас ослобађа од очаја. Очај је последња степеница до које човек може да дође, а да још увек може да се тргне изнад провалије и да се врати. Вера нам говори и теби и мени, браћо и сестре: пали смо, људи смо, грешни смо, ако признајемо то, али да нам то признање да смо гршни и да смо пали није само на језику, него да то буде потресно у бићу нашем, да сам заиста пао да сам осетио да сам пао. Вера каже: “Јеси пао, али устани ту сам ја. Устани!” Устаће онај који има вере, јер онај који има вере, он ће затражити помоћ, првенствено од Бога, али кад смо пали, затражићемо помоћ и од другога, ближњега, да нам пружи руку да нас подигне, под условом да смо заслужили да нам други пружи руку. Значи да треба да живимо тако да заслужимо једни код других или да се задужимо једни код других, да једни другима треба увек да помажемо. Браћо и сестре, вера нам говори да постоји Спаситељ. Где је Спаситељ ту је спасење. Где нам Спаситеља ту нема ни спасења. Господ наш Исус Христос, Он је наш Спаситељ. Он је себе дао за нас, крв пролио; донео је љубав, а људи му указали мржњу, на љубав одговорили мржњом. Шта је то друго него изопачен ум? Ко ће од нас да призна и да каже: ја имам изопачен ум. Неће нико, а поготово онај који невиди да зло чини, па мисли да и тада чини добро. Тамо где је Спаситељ, тамо је спасење, ту је исцељење, ту је избављење. Браћо и сестре, за све нам треба вера. Зато је и Господ наш Исус Христос рекао: “Све је могуће ономе који верује.” (Мк 9, 23) Вера је та која и оно што је немогуће претвара у могуће. Немаш ли вере, па нећеш ни устати јутрос из кревета. Биће ти тешко: сломљен сам, лакше ми је да лежим него да устанем. Онај болесник у болници у кревету кад лежи много сав се израњави. Зато је потребно да устанемо, али не можемо устати док не сагледамо себе и не признамо себи себе. Не можемо, драги моји. Без вере нам је немогуће ништа чинити. Вера: она поткрепљује, она јача хришћанске врлине које је чине моћном и свесилном, јер је Бог дао и силу и моћ верујућем човеку да и он може да чини чуда. Шта раде светитељи? Зар они нису васкрсавали мртве и болесне оздрављивали? Зар апостоли то исто нису чинили? Јесу, али не својом моћи, не својим неким знањем, постигнућем у овоме свету, него само вером, браћо и сестре. Без вере нам све слаби у животу. Иако видиш да нешто није уреду са тобом, не иде ти ништа, само провери веру и она ће ти рећи зашто ти се не остварује оно што си хтео. Наравно, овде говоримо о ономе када човек жели оно што је добро. Када вера слаби, онда верујте ми, све у нама слаби. Слаби нам љубав и не само што не дајемо љубав, него и не осећамо љубав. Вера и љубав, браћо и сестре, изгоне страх из човека. Тамо где је вера, тамо где је љубав, тамо нема страха. Зашто? Зато што је тамо и истина. Где је истина, ту нема чега да се плашим. Чега се плашим? Зато Христос каже: “Верујте у истину и истина ће вас ослободити.” (Јн 8, 32), а Бог је права истина. Ми хоћемо да сами тражимо ослобођење. Е, кад би се ми могли сами од себе ослободити? Онда нам не би била потребан вера. Али не можемо, не моћни смо, слаби смо, браћо и сестре, да се ослободимо сами од себе. Заиста целокупни хришћански живот почиње са вером. Вера је основна врлина духовног живота сваког хришћанина. Вера у живога Бога подразумева подвиг, она подразумева жртву. Не можемо без подвига и жртве да осетимо силу и дејство саме вере. За све нам треба подвиг, за све нам треба жртва. Не уложимо ли жртву на прави начин онда се само мучимо. Изложени смо не знам каквим невољама, а никакве користи од тога немамо. Сетимо се оне јеванђелске приче кад је човек дошао код Христа да га моли да му оздрави сина. (Мк 9, 17-27) Полази Христос у његову кућу како каже Јеванђеље али долазе његови од куће и кажу му: “Умрло ти је дете, немој трудити Учитеља!” (Лк 8, 49) Господ који види нашу бол, али ону праву бол, не ону бол коју ми стварамо сами од себе. Господ је видео бол родитеља. Имали шта страшније од тога да се родитељу саопшти да му је дете умрло? Он му каже: “Не бој се, само веруј!” (Лк 8, 50) Долази Христос и васкрсава га. Сетимо се и оне крвоточиве жене, (Мк 5, 25-34) шта је њој Господ рекао, па исто: “Вера твоја спаслате иди у миру!” (Мк 5, 34) То нам Христос говори стално, то нам говори, браћо и сестре и Црква Христова, то нам говори и Света Литургија и стално нам понавља да се не бојимо. Нећемо се ничега бојати, ако имамо вере и ако живимо по тој вери. Зато се вера назива чудом. Тамо где има вере, тамо се чуда догађају, тамо где нема вере, нема ни чуда. Вера је чудо која горе премешта (Мт 17, 20), па може и нас да избави: од наших невоља, страдања и патње и муке итд. али само са вером да је Бог у нама, да је око нас, да је са нама. Зато да се помолимо Богу и да се стално молимо Богу, браћо и сестре да нам Господ дометне вере, а онда ћемо моћи да објаснимо прво себи себе. Вера ће нам помоћи и рећи: “Еј, чекај Јоване говориш о овоме, али није то-то.”, вера ће казати, “Говориш једно, а радиш друго.” Где слаби вера, све нам слаби. Зато нека нема је благословено данашње сабрање. Нека нам је благословен овај васкршњи пост. Да замолимо Господа да нам помогне да заиста постимо не само од мрсне хране, и то сигурно, него да постимо сами од себе. Да постимо душом и телом. Да постимо тако што ћемо се трудити не да другоме чинимо зло, него да другоме чинимо добро. Да постимо, браћо и сестре, и очима и рукама и ногама. Пост и молитва је оно чега се ђаво највише плаши. Зато је рекао Господ да се и демони помоћу поста изгоне. (Мк 9, 29) Опет од вере наше зависи ко ће са нама владати? Да ли ће анђели или они нечастиви? Када видите човека незадовољног знајте да нема вере и да нема Бога у себи. Кад видите благородног и благодатног човека, па и оно што има, кору хлеба и соли, па је задовољан, е такав је човек срећнији него ми што имамо на претек ове хране итд.
Нека сте срећни нека сте Богом благословени!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
