У четвртак, 26. марта 2026. године, када молитвено празнујемо Пренос моштију Светог Никифора Цариградског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију Пређеосвећених дарова у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.
Митрополиту су саслуживали: протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма, протојереј Срећко Зечевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Лазар Марјановић.
У току Свете Литургије, Митрополит шумадијски се свештенству и верном народу обратио беседом:
„Браћо и сестре, најпре да заблагодаримо Богу што смо ових пет недеља провели у посту и у молитвама: да заблагодаримо Богу што нас је сачувао од неких већих искушења. Мада, не може поглавље без искушења, не може, јер нечастиве силе управо највише нападају човека онда када се човек одлучи да пости и да се моли. Зашто? Зато, браћо и сестре, што је сам Господ наш Исус Христос показао која је вредност поста и који је значај поста. Господ је рекао да се постом и молитвом изгоне и демони.
Управо се зато демони плаше нашег искреног поста и наше искрене и смирене молитве. А у исто време, браћо и сестре, треба стално да благодаримо Богу да нам пода духовне снаге, да можемо и остатак овога поста провести у молитви, да га проведемо што више у миру: у миру са Богом, са собом и са другима. Темељ, браћо и сестре, свих добара јесу пост и молитва.
То је тема. Немамо ли молитве, немамо разговора са Богом. Немамо ли поста, онда немамо ни смирења. Ако немамо поста и молитве, шта смо? Може ли човек да буде без поста и молитве? Може, али само онај спољашњи човек. Унутрашњег човека, браћо и сестре, нема без поста и молитве. И зато нам пост, браћо и сестре, сасеца, како бих рекао, нашу небригу и наш немар.
Посебно кажем небригу, јер често сви ми некада кажемо: „Шта мене брига за другога, шта мене брига за ближњега?“ Значи, нас није брига за другога, а тражимо да Бог брине о нама. А како ће Бог да брине о нама, ако ми не бринемо о другоме? Зато, браћо и сестре, кад човек не брине о другоме, у ствари, он не брине ни о себи.
Мада он каже: „Мени је важно ко сам ја, шта сам ја, шта имам, а за другога није важно. Важно је да ја имам, да једем и да попијем.“ И све је то људски. Али свети Јован Златоусти каже, браћо и сестре, да хришћанин, када седне за своју трпезу и једе хлеб, треба да се запита да ли онај други има кору хлеба. Дакле, небрига и немар јесу заиста, браћо и сестре, тешке духовне и телесне болести.
Немар. Чим имамо немар у себи, значи да не маримо шта ће бити сутра, него само бринемо за данашњи дан. А Господ у Јеванђељу каже: свакоме је дану доста невоље своје, доста муке своје. И ми да се молимо Богу да нам овај дан, данашњи дан, прође у миру са Богом и једни са другима. А кад се молимо за данашњи дан, онда самим тим настављамо да се молимо и за сутрашњи дан. Јер човек није од дана до дана, и није га Бог створио да буде од дана до дана, ни од године до године, него за вечност, браћо и сестре.
Тако пост и молитва помажу, браћо и сестре. А шта нам помажу? Помажу нам да упознамо пре свега наше слабости. А своје слабости нећемо моћи да упознамо ако немамо, опет понављам, и поста, и молитве, и ако немамо смирења. Онај који нема смирења никада неће да упозна себе онаквим какав јесте, већ ће увек и стално о себи мислити много више: да је много већи, да је много јачи, да је много паметнији. А смирење човека, браћо и сестре, смирује да се загледа у себе и да, што често говорим, види себе из себе.
А да бисмо видели себе изнутра, како каже свети Макарије Велики, треба да сиђемо у своје срце и да видимо ко је у нашем срцу. А срце је, браћо и сестре, иако тако мали орган, толико огромно велико. Огромно велико, да може да прими и не смести Бога. А ко је Бог, браћо и сестре? Онај који је већи и од неба, и од земље, и од васељене. Али ето, Господ, по својем смирењу, гледајте, Бог показује смирење, браћо и сестре, па и према своме створењу. Бог се из свога смирења спушта и умањује да би стао у наше срце. Да би управо његовим уласком наше срце постало толико велико, браћо и сестре. А кад он уђе у наше срце, онда уђе у наше срце и вера, и љубав, и према Богу, и према себи, и према другима. И заиста, онда можемо да сместимо у своје срце не само оне које ми волимо, а ми обично волимо оне који и нас воле.
А срце човеково смешта и пријатеља и непријатеља. Јер Господ подједнако тражи да, како волимо своје пријатеље, тако волимо и своје непријатеље. Неко ће казати: „Па зашто да волимо непријатеље?“ Па зато што тај непријатељ подсећа ко си, човече. Што ти је тај непријатељ испред тебе да видиш да ти не треба да будеш другоме непријатељ. Дакле, браћо и сестре, зато треба да схватимо: кад имамо Бога у себи, нећемо никада пасти. Нећемо пасти у злобу, у пакост, у мржњу.
И заиста, браћо и сестре, пад је у ствари — шта је пад? Пад је, браћо и сестре, погрешан однос. Прво према себи, па онда погрешан однос према Богу, а онда погрешан однос и према ближњима. Зато, браћо и сестре, да се молимо Богу да не паднемо. А и кад паднемо, да се још више молимо да устанемо. Али човек, када падне, поготово кад је пад велики, кад би, што бисмо рекли, кад је добро огрубао, онда тек схвати да не може сам да устане, да му треба неко да пружи руку.
А руке Господње, браћо и сестре, нису само испружене према нама — Бог нуди нама своје руке, да се ми ухватимо за његове руке. Ако се само уздамо у своје руке, онда ће, браћо и сестре, она нечастива сила пружити нама своје руке, а оне нас неће подићи. Нечастива сила жели да ми не устанемо, да не дођемо к себи, браћо и сестре. Зато треба, браћо и сестре, да се молимо Богу да не падамо, простите што ћу рећи, у глупост. Јер из глупости ми најчешће чинимо погрешна дела.
Е, да не бисмо дошли у ту глупост која нас обара, треба да се молимо за просвећење, да нам Бог просвети и срце, и душу, и ум. Да нам Господ, браћо и сестре, да се Господ усели својом светлошћу у нас, како би он својом светлошћу разагнао тамо наше грехове, наше гордости, наше слабости, наше страсти. Јер светлост, чули смо и данас на овој божанственој Литургији, просвећује све. Које све? Оне који желе да буду просвећени.
А шта је просвећење, браћо и сестре? Није просвећење само стицање неког знања, и науке, и богатства. Просвећење је, браћо и сестре, да нас Господ просвети, да он својом светлошћу уђе у нас, да би, као што рекох, својом светлошћу разагнао таму у нашим душама. Нека нам Господ помогне, као што рекох, браћо и сестре, да овај остатак овога поста постимо са љубављу, а не зато што морамо да постимо. Да га постимо са радошћу, а не са тугом.
И онда, ако будемо тако постили и ако се будемо молили, јер пост подстиче нас на молитву, а молитва нас подстиче на пост, онда, када дођемо у такво молитвено и посно стање, да постимо и да се уздржавамо, онда ћемо, браћо и сестре, заиста осетити радост да се сретнемо са празником над празницима, да се сретнемо са Васкрсењем Христовим!
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Протојереј Срећко Зечевић
