У петак 27. марта 2026. године у раним јутарњим часовима, са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског Господина Јована, у храму Светих Козме и Дамјана у Загорици, извршена је исповест свештенства опленачког намесништва.
Исповедник је био протосинђел Сионије (Зорић), игуман манастира Тресије.
Након исповести Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је у храму Светих Козме и Дамјана у Загорици, Литургију Пређеосвећених Дарова.
Митрополиту су саслуживали, протосинђеј Сионије (Зорић) игуман манастира Тресија, протосинђел Евстатије (Драгојевић) игуман манастира Светог Георгија из Ћелија, архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесник Александар Петровић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.
Литургију су појали чланови певачког друштва „Српски православни појци“ из Београда.
После причешћа свештенства сабраном народу беседио је владика Јован:
„У име Оца и Сина и Светог Духа! Нека нам буде на здравље и спасење ова служба Божија коју овде служимо данас, браћо и сестре. Нека нам причешће којим ћемо се овде причестити буде на отпуштање грехова и на живот вечни. И управо ми се због тога причешћујемо, да нам Господ да да се прво сјединимо са Богом. Зато треба да имамо јаку веру, да верујемо да причешће није никаква симболика, него да је причешће истинито Тело, и истинита Крв Христова, и да ми управо, кроз причешће, долазимо у најприсније сједињење са самим Господом нашим Исусом Христом. Има ли веће радости за човека, браћо и сестре, него што је Бог тако хтео? Да се са нама сједињује, да га кроз причешће имамо у себи. И заиста, ако имамо Бога у себи, онда ћемо имати све оно што је божанско, имаћемо све оно што нас води ка спасењу. Ако имамо Бога у себи, онда ће имати места у нама и за другог, за нашег ближњег. Ако нема Бога у нама, онда смо заиста, како каже апостол Павле, звоно које јечи или кимвал који звечи.
Човек без Бога шта је? Како каже апостол Павле, он је ко љуштура. Орах има леп спољашњи облик, он има лепу кору, али кад га отворимо он зна да унутра буде празан. И што је најгоре ми се порадујемо кад видимо тако леп плод ораха, па га разбијемо да га поједемо кад тамо празно. Е тако је и празан човек без Бога. А понављам, без Бога све је у човеку празно. Онда човек, његова душа, негово срце, негово биће, постаје као она разваљена кућа која нема ни врата, ни прозора, па онда свако који пролази поред те куће убацује прљавштину. Али Господ нам је дао себе, да се можемо чистити Њиме, дао нам је Тело своје, дао нам је Крв своју, дао нам све те Тајне, дао нам све те врлине, браћо и сестре, како да се освећујемо и како да се просвећујемо.
Ето, Црква нам је дала и пост. И ми се налазимо у овом благословеном периоду Васкршњег поста, и ми се налазимо на крају пете недеље поста, и остале су нам још само две недеље до Васкрсења Христа Бога. Дакле, ми смо већ у посту, браћо и сестре, тридесетак дана. Сасвим је довољно времена да преиспитамо како смо постили. И шта је за нас пост, за нас хришћане? Да ли је пост само да не једемо мрсну храну? Јесте и то, али то је много мање од другог поста. Од поста да постимо језиком, да постимо речима, да постимо делима, браћо и сестре. И ових 30-ак дана, колико постимо, сасвим је довољно, браћо и сестре, ако верујемо да нас пост уводи у себе, да, као што често говорим, да сагледамо себе из себе, онда ћемо моћи да сагледамо за ових 30 дана, да ли смо заиста напредовали у било каквој хришћанској врлини за време овог нашег пошћења. Или смо остали исти. Свети Јован Златоусти каже: „Не хвали се тиме што не једеш месо, а једеш брата свога“. Нико од нас неће рећи да буквално једемо људско месо, али уствари га једемо када другога не прихватамо као брата, када га осуђујемо и оцрњујемо.
Уместо да прикријемо грехе другога, ми их разглашавамо. А Свети Оци кажу: ко сакрије грех другога, њему ће Бог сакрити његов грех. Зато се сећајмо речи Христових да не судимо да нам се неби судило, и каквим судом судите, онаквим ће вам се судити. Да ли је наш суд исправан? Ми мислимо да јесте? А јесмо ли проверили тај наш суд, судом Божијим? Бог другачије суди, браћо и сестре, него ми. Ми најчешће судимо по спољашности, а Бог суди по срцу. Бог суди, али нас не осуђује, него ми сами себе осуђујемо нашим делима.
Зато је пост време када треба да сагледамо свој духовни живот, свој однос према Богу и према ближњима. Јер Бог од нас тражи да волимо ближњега, јер је сваки човек икона Божија. То Бог од нас тражи. Зашто? Па зато што смо сви ми иконе Божије. А ми заборављамо да је други човек икона Божија, али себе сматрам, ја сам икона, ја сам исправан, ја сам, не знам, верујем, ја постим. Све ако тако мислиш и говориш, у заблуди си великој. Зато Господ и каже у Јеванђељу, кад постите, немојте да смркнете своје лице и да се представљате пред другима како сте изнемогли од поста. Него каже, намажи лице своје уљем, да те они не виде да постиш. А којим уљем? Шта је уље у овом случају? То су добра дела. Бог гледа срце, гледа душу. Бог зна, браћо и сестре, наше грехи. А онда ће неко рећи, ако Бог зна моје грехи, што се ја морам исповедати? Да, Бог зна наше грехе, али жели да их исповедамо, да их кажемо пред свештеником и да добијемо опроштај кроз покајање. Не опрашта свештеник, него Бог преко свештеника. Али зато свештеник, мора да буде, што бисмо рекли, на високом духовном нивоу. Да буде свестан, шта му је Бог дао, тиме што је постао свештеник, што је рукоположен за свештеника. Јер дао му је много. И зато ће се од свештеника много више тражити, него од лаика. Коме је много дато, много ће се од њега тражити. Али, браћо и сестри, сваки крштени човек у неку руку је свештеника у свом дому. Шта је родитељ у кући друго него свештеник. А да ли је родитељ свештеник у кући? То најбоље можемо да просудимо кроз његову породицу. Онај који, браћо и сестре, не може да влада собом, он не може да влада ни породицом. А прси се, што би се рекло, удара се у себе и каже, ја све то знам, ја то све умем, ја то могу. Како ћеш научити другога ако ниси научио себе. И најгоре су они, који мисле да знају нешто, и то износе преко речи са другима. А видите шта рече премудри Соломон, мало пре у прочитаном паримеју. Каже се да и будала док ћути изгледа мудро, а кад проговори, покаже се шта је. Јер он мисли, ја умем да причам, а шта прича, то је већ друга ствар. Сећам се сада једног дивног свештеника проте из Чачка, звао се Миливоје Маричић, једна света душа, света породица била, па у манастиру, на бденију смо били, па једна монахиња чита псалам. А он каже, мени оче Јово, Боже, што ова монахиња дивно и лепо чита, али шта чита ја не знам. Не знам. Осетио је старац да она чита механички, да она не саживљава се с оним речима које чита. Речи Христове су светиња, браћо и сестре. Речи Светитеља, то је светиња. И ако ми тако чинимо, живимо од данас до сутра, и још опет понављам и себи, онда нам ђаво још наметне да се гордимо, да будемо сујетни, да не дамо на себе, што би рекао наш народ, не дамо на себе, али зато ја хоћу да будем изнад другога.
Дакле, браћо и сестре, веома је важно да се молимо. И пост нас, у ствари уводи у молитву. Пост нас уводи у једну заједничку молитву, то је литургијска молитва, али и у личну молитву. Она је за све крштене људе. И ту у литургији треба да се молимо, да нам Господ опрости грехе, да се причестимо, да се молимо за спасење, браћо и сестре. Али, поред те заједничке, опште молите, ми треба да имамо и личну молитву. Посебно Исусову молитву. Она је кратка али веома значајна. Она гласи: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Ову молитву може свако да научи напамет. Може да је изговара у свим приликама и неприликама својим. И кад путује, и кад ради. Да ли ми то радимо? Је смо ли појачали ту личну молитву, бар у току овога поста? Или мислимо, лаици мисле то је молитва за попове, за калуђере, а попови и калуђери мисле да је то за лаике. Браћо и сестре, ова кратка молитва има велику силу. Један светитељ каже да кад се она изговара са вером и покајањем цео пакао задрхти, јер у тој молитви је сила Божија, моћ Божија.
Зато, браћо и сестре, нека нам Господ помогне да ојачамо у молитви у ове преостале две недеље поста. Да пост не буде само у не једењу мрсне хране, него да проводимо пост у љубав, у смирењу, у праштању, у тражењу опроштаја и давању опроштаја. Да не мислимо да нама треба други да опрости, а ја да не опростим другоме. Е, то није хришћански. Ту навлачимо још већи гнев Божији, ако могу тако да кажем. Зато, нека нам и ова служба данашња коју служимо, и молитве које овде приносимо, браћо и сестре, буду на здравде, на спасење, на освећење и на просвећење и ума, и срца, и душе, и просвећење целог нашег бића. Да се осветимо светлошћу Христовом. Јер светлост Христова просвећује све. Ако човек тражи ту светлост Божанску добиће је. Али ако мисли да је сам себи светлост, онда пада у духовну таму.
Зато постимо, молимо се, и размишљајмо о делу Христовом, о његовом страдању и Васкрсењу, да бисмо достојно дочекали радост празника. Јер радост празника је она духовна радост, о којој Апостол Павле каже да се радујемо у Господу и опет вели да се радујемо. Нека нам буде на радост и спасење, и причешће и данашња молитва Богу”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Литургије уследило је читање реферата на тему: „Радост празничног времена“ који је припремио протојереј Дејан Динић. По прочитаном реферату, уследила је конструктивна дискусија у којој су учествовали сви присутни. Ово сабрање је заокружено трпезом љубави, коју је припремио јереј Немања Радојичић.
Стеван Илић, ђакон
