У суботу пете недеље Васкршњег поста када наша Света Црква узноси Похвалу Пресветој Богородици, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј ставрофор Зоран Крстић ректор Богословије Светог Јована Златоустог, протојереј ставрофор Рајко Стефановић Арх. намесник крагујевачки, протојереј Бранислав Матић, јеромонах Јован Прокин, протођакон Иван Гашић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се обратио верном народу Митрополит Јован:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, ево нас скоро пред крај Васкршњег поста. А пост нам је дат да постимо, да се празнимо из себе — да бисмо испразнили све оно што је негативно у нама како би се у нас уселила сила Божија, како би се у нама уселио Бог. Пост нам је дат да нас подстакне на молитву, јер пост без молитве нема потпуни значај, као ни молитва без поста. То је тако повезано да једно без другог не може. И зато је Црква кроз овај Васкршњи пост сваку недељу посветила некоме ко би могао да нам буде пример у хришћанском животу. Прошле седмице смо имали Крстопоклону недељу, када нам је Црква изнела Часни крст да га целивамо, да се смиримо пред Крстом како бисмо у смирењу задобили благодат Божију. Целивамо Крст да би нас сила Крста оснажила да овај други део поста проведемо онако како доликује Божијем човеку, хришћанину. Црква нам је изнела Крст да нас охрабри, јер је неписано правило да увек када се одлучимо да постимо, молимо и смирујемо, тада наилазе искушења. Управо да бисмо победили та искушења, потребна нам је сила Часног Крста.
Ову недељу у којој се налазимо свети оци називају недељом бдења. Као што знате, у среду смо читали Канон светог Андреја Критског, који је тако дубоко ушао у биће наше душе, разоткрио нам све наше слабости, али и наша добра дела. Изнео нам је примере из Старог и Новог завета којима би требало да следујемо. Синоћ смо, браћо и сестре, читали Акатист Пресветој Богородици. Читајући тај Акатист, ми се молимо њој као Мајци Божијој и Мајци свега рода људскога да се она моли за нас. А мајка је мајка — зато наш народ каже: „Пуна су уста мајке“. Мајка Божија нас заиста окриљује и закриљује. Она се моли, а и ми се молимо њој, као и Сину њеном, Богу нашему, да у нама завлада мир. Мир у нама и међу нама. Молимо се за мир у читавом свету — овом свету који је, као што видите и чујете, сав узнемирен и преплашен. Сав је у страху, а у страху су велике очи, како каже наш песник. Управо у страху људи чине највеће грешке. А зашто се људи плаше? Зато што немају довољно вере у Бога, немају довољно љубави у себи и у страху не пружају љубав другима.
Ми знамо да мир међу нама није могућ ако се не трудимо, ако читаво своје биће не улажемо у то да стекнемо мир у себи и благослов Божији. У томе ће нам најбоље помоћи молитве Пресвете Богородице. Мир није нешто што долази споља, мир треба да пође изнутра. Ако у себи имамо мира — другим речима, ако смо се помирили са Богом, са собом и са ближњима — ми ћемо зрачити тим миром. А где је мир, ту нема немира.
Постоје две врсте мира: људски и Божији. Људски мир је варљив и траје од тренутка до тренутка. Божији мир је вечни мир. Нико нам не може дати тај мир као што нам га даје сам Господ Исус, који је рекао: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам; не дајем вам га као што свет даје.“ Световни мир је климав и непостојан. Данас је човек са другим човеком или народом у миру, а већ сутра зарати. То говори да у човеку нема правог мира. Ми се у Цркви на почетку сваког богослужења молимо „за вишњи мир и спасење душа наших“. Ако тај мир не сиђе на нас са висине, нећемо га имати ни у себи.
Линија која раздваја добро и зло пролази, како кажу свети оци, директно кроз средину срца свакога од нас. Један уман човек је лепо рекао: „Једино место које сигурно можеш да поправиш у васиони јесте твоје срце.“ И то заиста зависи од тебе и од мене. Све што се збива у свету и у нама, збива се по промислу Божијем и по мери вере наше. Зато тражимо помоћ Божију да се у нама зацари Његов мир.
Када је човек у миру, он је спокојан. У њему се тада буде и молитва, и пост, и све хришћанске врлине. А када је човек у немиру, у њему нема ничег божанског, јер му је немир пореметио срце које треба да буде центар мира. Ако живимо у миру, ми подстичемо и друге да живе у слози.
Зато нам треба измена, треба нам поправљање себе, треба нам преображај на који је свако од нас позван. Тај преображај се највише интензивира у току поста, када се уздржавамо од свакога зла, а чинимо милосрђе. Свети оци кажу да све врлине доводе човека до врата Раја, али врлина милосрђа та врата отвара. Подсећају нас и да нема ниједне врлине која у својој основи нема Крст. То је наше лично распеће — распеће наше логике, нашег ума и наших себичних опредељења. Све док смо на Крсту, ми смо на путу ка победи. Без Крста нема васкрсења, а Васкрсење је коначна победа.
Зато своју егоистичну логику и свој его треба да склањамо. Треба да се уподобљавамо Христу и Јеванђељу. Христос треба да буде наш образац — не само спољашњи пример, него Онај који у нама дејствује и чији престо треба да буде у нашој души.
Нека нам Господ помогне и Мајка Божија да остатак овог Васкршњег поста још више интензивирамо своју молитву и пост. Пред нама је и Велика страсна седмица; размишљајмо зашто је Господ дошао на свет и зашто је страдао. Страдао је ради мене, ради тебе и ради свакога од нас.
Нека сте срећни и Богом благословени!
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ и поделио иконице Пресвете Богородице- Одигитрије, као благослов и молитвено сећање.
Дејан Јовановић, ђакон
