У понедељак, шесте недеље Часног Поста, по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског Господина Г. Јована, служена је Света Архијерејска Литургија Пређеосвећених Дарова и обављена исповест свештенства Архијерејског намесништва Левачког у Опарићу.
Пре Свете Литургије, у раним јутарњим часовима, обављена је Света Тајна Исповести свештеника. Исповедник је био протосинђел Евстатије (Драгојевић), игуман манастира Светог Георгија из Ћелија.
Након Свете Тајне Исповести, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију Пређеосвећених Дарова у храму Светог Цара Константина и царице Јелене, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије шумадијске.
Литургију су појали чланови певачког друштва „Српски православни појци“ из Београда.
Непосредно пред Свето Причешће, Митрополит се обратио присутнима Богоугодном беседом, рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре!
Још две недеље нас деле од највећег празника, и најрадоснијег празника Васкрсења Христовог. Дакле, надам се да смо постили ових пет недеља. А период од пет недеља довољан је да човек сагледа себе, да преиспита себе, у чему су му прошле пет недеља овог Часног Поста. Да ли смо за једну јоту, да тако кажем постали бољи него што смо били, да ли смо у току ових пет недеља мало повећали молитве, да читамо Свето Писмо, житија Светих, да ли смо браћо и сестре постили, не само од мрсне хране, него да ли постимо од свог језика на првом месту, да ли постимо делима, или све то некако претачемо у речи, а дела су иза нас. Ако нам је и вера само на језику, а није преточена у дела, не знам ко си, шта си, да си, од те вере ништа немамо користи. И зато, треба да се запитамо, јесмо ли мање говорили, а више ћутали, или смо и даље пустили свој језик на отаву, и не контролишемо своје речи, а ко не коригује своје речи, он не коригује ни своје мисли, а још мање дела.
Дакле, човек је онда остао исти, једина је разлика што не једе једну врсту хране, а неки на жалост чак ни то. Да ли смо браћо и сестре, мало више у току овога поста обратили пажње на ближњега, не пажњу да смо обратили на другога да гледамо ко је какав, ко шта ради, него да ли смо обратили пажњу на ближњега да видимо да ли нам ближњи има кору хлеба, да ли смо нахранили гладнога, да ли смо голога оденули, да ли смо имали саосећање за тог другог, за тог ближњег, или смо само себе поставили у центар, ја и нико више. Ако су нам ове пет недеље у томе прошле, нисмо могли браћо и сестре да осетимо плодове дара Духа Светога, и плодове дара самога поста. Онај који пости, подразумева да се још више моли, јер пост, често говорим, не можемо да одвојимо од молитве. Одвојити пост од молитве, или молитву од поста, опет немамо много користи ни од поста, ни од молитве. Али када удружимо пост и молитву, онда ми уствари видимо како нас пост смирава. Не бијају страсти злобе, пакости, мржње, свога ега....дакле, драги моји, пост, не састоји се само од не једења мрсне хране. Зато Свети Оци и кажу, браћо и сестре: „Пун стомак, празна душа“. Знамо да стомак хранимо храном која нам је потребна, људско је, тело имамо, не можемо се ослободити тела баш док смо овде. Али, да ли смо обратили пажњу на душу своју? Да ли смо постали послушнији, и према Богу, и према Цркви и према ближњему. Да ли смо чули вапај тог ближњега који се можда у мукама својим ваља? Да ли смо се браћо и сестре, у току овога Поста потрудили да другоме не чинимо неправду, да ли смо се уздржали да не лажемо на другога? Пост нам драги моји говори да обратимо пажњу на себе. Не на спољашњост, нас је Бог споља украсио онако како је Он хтео, а ми сада хоћемо да украсимо себе и на другачији начин.
Дакле, браћо и сестре, за нас хришћане пост није циљ, пост је средство да дођемо до циља. Ког циља? Христа! Да дођемо до покајања, да дођемо до Причешћа, да дођемо у контакт са Богом, ако могу тако да кажем. Јер онај човек који је у молитви и добрим делима са Богом, он ће све другачије посматрати. И зато можемо да поставимо питање, да ли смо браћо и сестре, обратили пажњу на себе у току овога Поста. Да ли смо престали да оговарамо? Ево јуче смо прославили Недељу, коју је Црква посветила Светој Марији Египћанки, највећој грешници онога времена, највећој грешници. Али када је видела, увидела, сагледала себе, престала да гледа друге, онда је видела да је грех уништава, да је грех заробљава. И шта се десило? Пошла је у Јерусалим да се поклони Часноме Крсту. Али она није пошла да се поклони Крсту Часноме, она је пошла по својој замисли кога ће и како тамо да обрлати да тако кажем, браћо и сестре. Али, Бог промишља и о грешницима. И како стоји у житијима, ушла је да целива крст, није могла да приђе. Тужна. Види целу поворку, гужву, целивају, клањају се Крсту, траже помоћ Часнога Крста, али она не може, нечастива сила је заковала, а грех је нечастива сила. И ми не видимо како нас та нечастива сила стално прикива, закива и само гледамо себе. Она како стоји тамо тужна, осетила да треба да мења себе, видела икону Мајке Божије, и каже: „Мајко Божија, ако ми дозволиш да целивам Крст, променићу свој живот“. Није то она само рекла, него то и учинила, браћо и сестре. Четрдесет и седам година провела је у највећој и најтежој пустињи, у посту, у молитви, у тражењу опроштаја од Бога и достигла савршенство да су јој Анђели доносили храну. Дакле, овде можемо да видимо из житија Свете Марије Египћанке, како Бог пројављује љубав. Опрашта јој, јер се искрено каје. И љубав је та која покрива мноштво грехова, браћо и сестре. Ако имаш љубав према ближњему, и кад ти погреши, и кад се огреши о тебе, а питање је да ли ми имамо право мерило када је реч о себи, ти ћеш опростити. Јер је и Бог опростио свима онима који су га погрдно називали. Али када се угледамо на Свете, они нам служе као пример. Да и ми са Христом можемо да кажемо: „Оче опрости им, јер не знају шта раде“. Јесмо ли ми спремни да опростимо? Или мислимо сви треба мени да опросте, ја не треба никоме да праштам. То је болесно стање, браћо и сестре. Кад човек умисли да је све, да је нај, нај, што бисмо ми данас рекли, а он уствари не види да кроз то своје нај, нај испољава оно што је у њему, али на погрешан начин.
Дакле, браћо и сестре, да се ми молимо Богу, да нам Бог помогне да опростимо, да ове још две недеље Великог Поста проведемо у миру са Богом, са собом, и једни са другима. Оставимо да ли нас је неко увредио, повердио. Замолимо Господа за опроштај. Али, Господ нам неће опростити ако ми другоме не простимо. То немој да се надамо. Јер нам Оче наш каже: „Опрости нам грехове своје, као што и ми опраштамо дужницима својим“, а грех је дуг и то онај баш тежак дуг. Опрости нам грехе наше, као што и ми опраштамо, а да ли опраштамо? Опростити не можемо ако се не смиримо, опростити не можемо ако не знамо да је величина у признавању греха, а не у оправдању греха, док год говориш о себи узвишено, знај да себе закопаваш. Замолимо се Господу, опет понављам да нам ове две недеље прођу у посној љубави, а пост значи уздржање, да се уздржавамо од свакога греха, од злобе, од пакости, од мржње, да замолимо Господа да нам отвори ум и разум, да ове две недеље, поготово она Велика Недеља, Страдална Недеља, да нам отвори ум и разум да разумемо, зашто је Господ дошао, зашто је страдао, Он безгрешан, страдао за нас грешне, е то је љубав. То је љубав, браћо и сестре. И зато Христос и каже: „Нема веће љубави, него да ко и живот да за другога“. Јесмо ли спремни? Јесмо ли спремни да дамо живот за другога? А кажемо живот бих дао. Хоћемо ли успети да опростимо другоме?
Зато, удубимо се у молитву, у погружавање, у смирење, у љубав још ове две недеље, како бисмо могли да осетимо радост Васкрсења. То је радост над радостима, браћо и сестре. Зашто? Па зато што је Бог својом смрћу победио смрт. Што је уништио пакао. И даровао нам живот вечни. Даровао нам је Рај.
Да нам Господ помогне да идемо ми путем ка Царству Небескоме! Бог вас Благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије, уследило је читање реферата на тему: „Крстолики доживљај времена“. Реферат је припремио јереј Стефан Васиљевић. По прочитаном реферату уследила је конструктивна дискусија на тему, где су сви присутни дали учешће у дискусији. На крају овог духовног сабрања уприличена је трпеза љубави, коју је припремио јереј Зоран Гојић, заједно са свештеницима левачког намесништва.
Свештеник Срђан Ђорђевић
