Тропар празника, глас 1.
“Уверавајући нас пре Твог страдања у опште Васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње!”
У суботу, шесте седмице Васкршњег поста, 04. априла 2026. године, када наша Света Православна Црква молитвено прославља празник Васкрсења четвородневног Лазара, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и митрополит шумадисјки Г. Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика и победоносца Георгија у крагујевачком насељу Шумарице.
Пред почетак служења Свете Литургије, Високопреосвећени Митрополит Г. Јован, благоизволео је да на радост парохијана освети верну копију иконе Пресвете Богородице „Млекопитатељнице” која ће се чувати у храму Светог великомученика Георгија на радост и утеху верног народа који се буду молили испред ове иконе. Приложник иконе је господин Дејан Јефтовић из Шумарица са својом благочестивом породицом. Икону су светлописали Миљан и Екатарина Милетић. Велелепни трон у који је постављена икона рад је и труд дуборесца Мирослава Медића из Крагујевца.
Митрополиту је саслуживало свештенство крагујевачког архијерејског намесништва и свештеномонаштво. Високопреосвећеном митрополиту Г. Јовану саслуживали су архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј Милан Петровић, јеромонах Јован (Прокин), протојереј Срђан П. Тешић, и епархијски ђакон, протођакон Иван Гашић.
Чтецирали су господа Александар Радовановић, Петар Недељковић, Никола Марковић чтечеви овога светога храма.
За певницом су појали ученци крагујевачког богословског училишта „Свети Јован Златоусти” као и чланови црквеног хора „Свети ђакон Авакум” предвођени госпођицом Јованом Тешић, који су својим гласовима увеличали Литургијско сабрање.
Верни народ парохије шумаричке, са великом радошћу, уз звук звона, дочекао је молитвено свог Архијереја Г. Јована, узимајући од њега благослов као духовног оца и првоначалника Цркве Божије у Шумадији.
Молитвено учешће на Литургији узеле су високопреподобна монахиња Јелена, игуманија манастира Драча као и високопреподобна монахиња Анастасија, игуманија манастира Дивостин са сестринством.
Посебну радост и лепоту овом Литургијском сабрању око Свете Чаше и шумадисјког архипастира, чинило је велико присуство деце, што ученика основне школе „Јован Поповић” предвођени својом вероучитељицом Оливером Станчић, тако и најмлађих чланова црквеног хора „Свети ђакон Авакум”.
По прочитаном јеванђељском зачалу сабраном верном народу речима очинске поуке обратио се Митрополит шумадијски Г. Јован и том приликом је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре као што знате данас прослављамо васкрсење човека, Лазара који је четири дана био у гробу. Данас прослављамо васкрсење пријатеља Господа нашега Исуса Христа, као што нам рече данашње Јеванђеље и његових двеју сестара Марте и Марије. Чудесан је ово догађај! И како бисмо се мало удубили и бар мислима дошли до Јерусалима, онда заиста и данас који иду да се поклоне светим местима светога града Јерусалима, наћи ће село Витанију где је живео Лазар са својим сестрама и наћи ће чак и место куће која је била Лазарева, али не само то, већ данас постоји и камен на коме је Господ седео када је дошла Лазарева сестра Марија и рекла да је умро њен брат. То место данас држе муслимани, а на томе месту данас постоји женски манастир. Тамо се монахиње са осећањем светиње земље коју је Господ осветио својим стопама данас моле за цео род људски.
Васкрсење Лазарево потресно је описано у Јеванђељу, јер тада је Господ једини пут заридао када је чуо да је његов пријатељ умро и шта се догодило. Сећамо се и како су се његове сестре казале Христу своју муку за изгубљеним братом. Људски је то браћо и сестре. А када му је једна од сестара рекла да њен брат не би умро да је Христос био ту, Он јој је рекао „не плачи!“ казао јој је највећу утеху, јер ће васкрснути. Она ни тада не губи веру и она и тада одговара Христу да зна да ће њен брат устати о свеопштем Васкрсењу. Христос је Васкрсење и Живот, а тако је управо и утешио Лазареву сестру. Када су дошли до гроба Лазаревог Госод је просто рекао „Лазаре изађи напоље!“, а то може да каже једино онај који има живот, који је победио смрт! За нас верујуће људе најважније сазнање је да је Христос смрт назвао сном. Ако Христа носимо у себи, ако верујемо у Христа, ако живимо Христом, ми онда не умирмо. Не умиремо ни онда када наше тело постаје земља, када се у смрти мења, када умиремо телесно, не умиремо душом. То је само пресељење из овога света Онамо. Када умиремо ми тек тада прелазимо из смрти у живот.
Ако не живимо Христом, ако немамо вере у Њега ми онда постајемо духовни мртваци, без обзира што ходамо још увек овом земљом. Ми се са Христом крштавамо, са Христом умиремо, али исто тако са Христом Васкрсавамо. То је наша вера, то је наша нада, то је наша утеха! Као што знамо из житија Светог четвородневног Лазара, поштога је Господ Васкрсао, он је био дуго година еппископ на Кипру. Тамо и данас постоји једно живо предање, а то је да се Лазар после свога Васрсења никада у животу није насмејао осим једном. А и како би се могао насмејати када је он реално сагледао сав ужас људског распадања, јер када је Господ рекао да отворе гроб, његове сестре су рекле да се он већ распада. Четири дана је био у гробу. Почео је да заудара. Али ипак се једномнасмејао и то приликом када је са својим учеником ђаконом на пијаци виодео човека како краде ћупове, тада се насмејао. Када га је ђакон упитао зашто се смеје јер га никада до сада није видео да се смеје. Светитељ се насмејао и одговорио да управо гледа како блато краде блато (ћупови су од земље, блата). Са друге стране он се удостојио да буде први који ће Господ на путу ка Своме страдању њега васкрснути и тиме предсказати Своје Васкрсење. Он је опипљиви сведок да је Васрсење последње Слово историје, а не смрт. Да нам се живот не сведе на јело и пиће и на одећу. Но нажалост и савремени људи и данас се враћају том паганском веровању, па наместо да се клањају Вечном Животу, Носиоцу и Дародавцу вечнога живота, они се клањају уверењу да човек ништа друго није него земља. Тачно је да је човек створен од земље, али ту земљу је Бог дотакао и постала је живот. Свега онога чега се Христос дотакне то постаје живот! Они држе до тога да после овога живота нема ничега. Ми верујући не смемо тако да поступамо. Ми не смемо тако веровати. Нека такву идеологију заступају све учене главе света, ми ту идеологију не смемо прихватити, јер је човек по својој природи створен за вечност. Зато имајмо и ми Христа, браћо и сестре, и нећемо ни осетити смрад смрти. Јер ако је Христос у нама, Он ће победити смрт у нама, али само ако живимо Христом. Нека нам овај данашњи празник буде побуда да се у нама пробуди радост Васкрсења Господње, јер од те радости нема веће.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Посебно радује да је на позив ђакона „Са страхом Божијим вером и љубављу приступите” приступило Светом Путиру доста сабраног народа и деце.
На крају литургијског сабрања, по отпусту, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадисјки Г. Јован надгледао је радове на фрескопису и од надлежног пароха шумаричког протојереја Срђана П. Тешића Високопреосвећени је упућен у даље планове и радове који ће се уз очински благослов Митрополита радити на даље, како би се шумаричка богомоља улепшавала и била на понос верног народа шумаричке парохије а и нашег Архијереја и духовног оца.
Потом је уследило фотографисање у порти храма верног народа са својим архјерејом.
За све сабране припремљено је послужење трудом и љубављу надлежног пароха Срђана П. Тешића и његове породице уз несебични труд и љубав парохијана шумаричке парохије.
Александар Д. Радовановић, чтец
