У недељу 5. априла 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу.
Митрополиту Јовану су саслуживали ректор крагујевачке богословије Св. Јована Златоуста протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, архимандрит и игуман манастира ћелије Евстатије Драгојевић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, старешина Саборног храма протојереј Дејан Марковић, протонамесник Ненад Милојевић, јеромонах сабрата манастира Тресје и професор у богословији Светог Јована Златоуста у Крагујевцу Јован Прокин, те протођакони Иван гашић и Мирослав Василијевић.
Апостол је читао чтец г. Марко Нешић, те су још чтецирали г. Марко Лазић и Лазар Коларевић.
Литургију су својим појањем улепшали „Србски Православни појци“ из Београда.
Беседом се верном народу по благослову Високопреосвећеног Митрополита Јована обратио ректор др Зоран Крстић рекавши:
„Нека је срећан и благословен данашњи дан и празник. У 102. псалму Давидовом налази се стих: „Показао си ми у путеве своје и синовима Израиљевим вољу своју.“ Када смо пре 40 дана кренули на овај пут Великог поста, говорили смо, сигурно сте то имали прилике да чујете сва, да се ради о изузетном времену у годишњем календарском кругу у Цркви. Али тај период се завршио у петак. Дакле, Велики пост се завршио. Оно што је од јуче почело и наредна седмица све до васкрсења, јесте време које ми сматрамо да је Велики пост, по нашем Типику је то изузетно време. Дакле, време које не припада Великом посту и које само за себе чини целину. И догађаји који ће се десити током следеће недеље, су већ кренули. Дакле, рекло би се незаустављиво. Пут Великог поста смо прешли. И сад нам преостаје да пређемо и ових неколико дана до циља тог пута. Јер сложићете се, браћо и сестре, да пут и циљ пута су нераскидиво повезани. Уколико кренемо на пут, а не знамо циљ и не знамо где идемо, то ћемо онда врло лако назвати лутањем. Ако знамо циљ, а не знамо како да дођемо до тог циља, онда се налазимо, рекао бих, у лавиринту. И врло често предпостављам да ми имамо такав утисак да се у животу налазимо у лавиринту. Да бисмо негде хтели и нешто бисмо хтели, а нити знамо куда, а још мање знамо како. Али, како сам поменуо у овом стиху псалма пророка Давида, Господ је открио путеве и открио је вољу своју, односно циљеве.
Да говоримо о циљевима који свакако представљају наше спасење, свакако представљају улазак у царство Божије, рекао бих да је још рано. То ћемо о томе говорити за седам дана, ако Бог да. Али, оно чему треба данас да говоримо јесу путеви. Како се стиже до Царства Небеског, и како се стиже до онога што је испуњење нашег живота, а што нам је опет Господ својим животом, својом речју и делом показао. Дакле, начини и путеви.
У периоду Великог поста смо говорили о хришћанским врлинама, и били подстицани сви заједно да их негујемо. Али, у овом периоду, и рекао бих, од дана данашњег, ми ћемо говорити и имати пред очима једну кључну врлину, која и она сама за себе може да нам отвори врата Царства Небеског. Па таман, и да немамо никакве друге врлине, како каже наше предање, та једна би била довољна. И ја ћу је одмах именовати, то је смирење.
Дакле, без смирења свакако нема ни осталих врлина. Али само смирење јесте врхунска вредност, сама за себе хришћанска вредност, зато што нам сам Господ каже, ја сам кротак и смирен срцем. Дакле, смирење је начин постојања Бога, па према томе треба да буде за све хришћане то и начин нашег постојања. Јер циљ нашег живота јесте охристовљење. Дакле, тежња да личимо на Христа, али личићемо на Христа највише уколико и ми будемо тежили, практиковали и живели на начин смирења. У једној изреци Светог Макарија, каже му демон, ми све имамо што и ви, једино смирење немамо. Дакле, то је једина особина коју не могу да поседују демони, и по чему се разликују анђели и демони, јер и демони су анђели, али пали анђели. Али исто тако, браћо и сестре, то је она врлина по којој се и људи разликују. Они који се ослањају на себе, они који теже својој сопственој аутономији, или како би смо то рекли, дакле, која је то страст да је одмах именујемо, то је гордост. Дакле, они који се ослањају на то, на жалост су на путу, како ми верујемо, на путу пропасти. А они који практикују смирење, јесу хришћани. И требало би да буде тако.
Исто тако, у једној другој изреци, сада Аве Антонија, кад је видео мреже разапете по целом свету, онда је у паници узвикнуо: „Па ко ће се спасити?“ И чуо глас: смирењем. Дакле, само тако се пролази кроз живот. И сад, шта то значи?
Ајде, само у неколико реченица да се подсетимо Господњег смирења. Да ли у читавом Христовом животу налазимо и само смирење. И ништа друго. Сетимо се како се родио. Где се родио. Па најзад, данашњи празник и данашњи догађај. Јеванђелист, како смо чули Јован, нам то износи као да се ради о тријумфалном уласку цара у град. И то заиста јесте било тако. И он то каже. Дакле, и народ који говори, сине Давидов, Осана и тако даље… Али и елементи тог уласка су апсолутно смирени. Дакле, Цар улази без војске, без оружја, на магарету. Деца га дочекују. Дакле, све супротно од онога како цареви улазе тријумфално у своје престонице. И ови дани који ће ићи, који нам следе, јесу пут у исто такво царство, али Господ не иде на престо. Иде на крст.
Да сад кажемо неколико реченица о нашем смирењу. Ако је то Господ у кога верујемо. И наш Спаситељ. Ако је то он и на кога треба да личимо и да се угледамо непрестано. Да га уносимо у наша срца. Ако је то његов начин постојања, па како ми онда можемо другачије. Дакле, који би то били елементи људског смирења. Људско смирење се односи на нашег брата, то је једна врста смирења. Као што се и једна врста гордости односи на узношење над братом. И друга врста смирења и исто тако друга врста гордости. Дакле, да се гордимо у односу на Бога, ма колико то чудно звучало. А у случају смирења да се апсолутно смиримо пред вољом Божијом. Пре свега, начин људског постојања у смирењу је истина о човеку. Јер помислите само, због чега ми треба да се узносимо, због којих то карактеристика. Јер све што смо и што јесмо добили смо на дар. И наш живот, и наше постојање, и оно све у животу што нам се дешава, све је дар. Па како онда можемо да се узносимо, због тог дара. И због чега, како то и сам апостол Павле каже, ако си примио на дар, зашто онда то држиш, сада парафразирам, као да си ти заслужан за тако нешто. Живот у смирењу јесте истина о човеку. И то је оно на шта смо позвани да спознамо сопствене границе. Јер сви ми врло добро знамо да богатству, моћи земаљској, слави дође крај. Дакле, да је све то кратког даха, а да ништа, апсолутно ништа не можемо да учинимо према ономе чега се толико плашимо у животу, а то је старење, болест и на крају смрт. Зар није наше заједничко искуство кад год се нађемо на неком опелу да кажемо, ето, што ти је човек. Данас га има, сутра га нема. Уколико је то тако, због чега треба да се узносимо на другим људима? Дакле, то је оно што се односи на другога човека. А оно што се на Господа односи, што је, рекао бих, много важније, много важније јесте да творимо његову вољу, а не нашу вољу. И ту је та гордост наша, толико суптилна, да заправо ми творимо своју сопствену вољу, не зато што смо противници Божији, него зато што и не помишљамо на Бога. Дакле, потпуно га склањамо и заборављамо, и онда у нашим животима, одлукама, животним одлукама, па и животним циљевима, тако даље, узимамо у обзир искључиво сопствену вољу. А просто вољу Божију и самог Бога склањамо из фокуса. Ради се, браћо и сестре, о једном врло суптилном стању и питању, како да Бога вратимо у наше животе, кад желимо да га макнемо, јер не желимо да творимо вољу Божију.
Сетимо се још, браћо и сестре, дакле да је ове године Страсна седмица допуњена још једним великим празником, а то је Благовести које ће бити преко сутра. Дакле, и поново имамо смирење. Смирење девојке и мајке, будуће, омогућава оваплоћење и улазак Сина Божијег у историју. Смирење Сина отвара нама врата Царства Небеског. Дакле, целокупно и Јеванђеље, рекао бих и целокупна историја и економија спасења нам о томе говори, зато што тамо где је смирење, тамо може да буде и љубави, и тамо треба да цвета љубав према другоме. Јер Бог се неће уселити у срце које је испуњено самим собом. Дакле, у том срцу нема места за Бога, па се чудимо онда што нам изгледа као да је Бог одсутан. Па одсутан је, рецимо, за нас, зато што су наша срца испуњена самима собом и непрестано само о себе размишљамо. Не можемо ни да видимо другога, ни онога који је поред нас, а камо ли тек да видимо Бога. Ови дани Страсне седмице на које смо позвани и пружена нам је прилика и ове године да учествујемо да разумемо и ону крајњу истину да је највећа дубина смирења Крст. И позив, исто тако, свима нама да понесемо наше вољне и невољне крстове које добијамо, опет, вољно или невољно у животу, зато што су они зарад нашега спасења. То је кључна истина наше вере, да нема спасења без Крста, зато што се налазимо у стању палости. И когод мисли да може у животу да избегне Крст, у великој је заблуди, јер се то никада неће десити. Господ хоће да нас све спасе и зато нам и пружа Крстове, даје нам могућност свакоме према сопственој мери да износећи тај Крст, заправо се спасемо и уђемо у радост и мир Царства Небеског. Амин.“
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је г. Петру Обреновићу из Крагујевца премио Славски колач, те присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице. Празновање празника Цвети вереног народа са својим Митрополитом у Старој Цркви у Крагујевцу настављено је у парохијском дому.
протођакон Мирослав Василијевић
