У Суботу обновљења – Светлу (Васкрсну) суботу, 18. априла 2026. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете мученике Агатопода и Теодула, у храму Светог великомученика Димитрија у Великој Иванчи, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију.
На Светој Литургији нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Сионије (Зорић), архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Ратко Аврамовић, протонамесник Ненад Марковић, јереј Иван Ненадовић, јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Младен Марић.
Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда. У току евхаристијског сабрања наш Архијереј је крстио Марту, кћерку пароха великоиванчанског јереја Михаила Аврамовића и његове супруге Ђурђице.
У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао:
„Христос васкрсе, браћо и сестре!
Славећи Васкрсење Господа нашега Исуса Христа, ми, браћо и сестре, се поклањамо Господу нашем Исусу Христу, њему који нам је подарио вечни живот. И како онда да се не радујемо Васкрсењу Христовом? И справом, Црква је празник Васкрсења Христовога назвала радост над радостима и празних над празницима. Како да се не радујемо, браћо и сестре, кад је Господ својим Васкрсењем смрт уништио и даровао нам живот вечни? Дакле, ми, браћо и сестре, прослављамо Васкрсење Христово и приносимо њему и сами себе, и сав живот свој, како су га приносили његови ученици и како су приносили га и приносе прави хришћани.
Христово Васкрсење, браћо и сестре, је срж и суштина наше хришћанске вере. Да није Христос Васкрсао, узалуд би било нам све. Како каже апостол Павле, ако Христос није Васкрсао, узалуд је и проповед наша, али узалуд је, каже, и вера наша. А то нам све говори, драги моји, да ми, хришћани, не верујемо само у Бога у овом времену, док смо овде на овоме свету, на овој земљи, него верујемо у загробни и вечни живот. И то је суштина наше вере. Вера у загробни живот. И то увек потврђујемо кад читамо Символ вере, било на Литургији, било кад се молимо у својој приватној молитви, кад кажемо, чекамо Васкрсење мртвих и живот будућег века. Да, то је оно што је важно, браћо и сестре, за нас, да ми чекамо свеопште Васкрсење, да ми чекамо долазак, нови, други долазак, да тако кажем, Христов међу нама, када ће браћо и сестре сви васкрснути. Од памтивека, па до доласка Господа нашега Исуса Христа. Зашто ће сви да васкрсну? Па зато, браћо и сестре, треба да дође поново до сједињења тела и душе. Истина, али не овог обичног нашег тела, него оног прослављеног. Зашто да опет долази до сједињења тела и душе? Па зато што је и душа и тело, и добро и лоше, чинили заједно. И зато заједно добијају награду или оно друго. И заиста, браћо и сестре, кад ми знамо да је Васкрсење Христово, као што рекох, срж наше вере и нашег хрићанског живота, ми тада исповедајући Христа Васкрслога, ми не само што се клањамо, браћо и сестре, живоме Богу, него се ми, браћо и сестре, клањамо бесмртности Христовој и непролазним људским достојанством.
Да, бити човек, то је велико достојанство, браћо и сестре. Али који човек? Христов човек, човек Цркве, човек вере, човек Јеванђеља, човек послушности, човека који ради, да тако кажем, на своме спасењу. Његово Васкрсење ми прослављамо, а у исто време, кроз њега, подсећамо се општег, као што рекох, рекох Васкрсења из мртвих и бесмртност као коначни циљ нашега живота. Коначни циљ, браћо и сестре, људског живота. Зато се ми, хришћани, по вери у Христа као Сина Божијег, јединородног Сина Божијег разликујемо од свих других људи на овоме свету, зато што верујемо у Свету Тројцу, зато што верујемо у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога, и због тога се, као што рекох, ми разликујемо. Али та наша различитост не сме да се ја истичем, па ја сам побожнији, ја више верујем, ја чиним добра дела, него да се разликујемо управо по добрим делима, знајући да делима се својим или осуђујемо, или се делима својим оправдавамо. И зато сваки од нас, када пође с овога света, браћо и сестре, односно, испред Њега иду дела Његова, која, онако ти и ја смо, чинили у овоме животу. Јер свако добро дело које учинимо, у овоме животу, нека је најмање, неће остати не награђено, браћо и сестре. Као и свако лоше наше дело које чинимо у животу, неће остати некажњено.
Има тамо та невидиљива рука, браћо и сестре, која пише, записује сва наша дела, јер сваки од нас на крштењу задобио је анђела свог чувара. И тај анђео, наш чувар, он свако наше добро дело записује. А Бога ми и онај други записује, али она наша зла дела, браћо и сестре. И зато, давно је то речено, својима ћемо се делима оправдати и својима ћемо се делима осудити. Наша вера, или боље речено нашу веру, ако не прате дела, добра дела, немамо користи много од те вере. Онда ће наша вера бити само сведена на усне, на језик и на одговор кад нас неко пита, да ли верујеш ми, сви кажемо, верујем. Али је много важно, браћо и сестре, да ли ми знамо шта је вера. Ми сви кажемо, па ја знам шта је вера. Ево ја се исповедам данас овде пред свима вама, ја још увек се учим и трудим се да научим шта је вера. Јер невера није обична наука, она је наука над наука. Али, одвојити веру од Христа, она није више вера. И одвојити Христа од вере, шта је онда Христос? Дакле, браћо и сестре, нама треба да веру доказујемо не толико речима, него делима. И боље нам је да ништа не говоримо о својим добрим делима. Јер, рекох, има она невидљива рука која записује, а ту је свевидећи Бог. Ту је свезнајући Бог, који зна боље наше и мисли и речи и дела, него што ми знамо о себи, браћо и сестре. Дакле, Христово васкресење, боље речено, људска природа задобија тај нови бесмртни живот и задобија сва творевина.
Људска природа, браћо и сестре, задобија тај вечни квасац. Квасац вечности и непролазности потуда догађај Христовог васкресења који празнујемо ових дана и празноваћемо све до Спасог дана, али у ствари ми васкресење Христово празујемо преко целе године. Свака недеља је мали Васкрс или Васкрс у маломе, браћо и сестре. И ако не умемо да се радујемо и да се зарадујемо васкресењу Христовом, ова наша радост коју ми испољавамо често, она је привремена. Она је од данас до сутра или не мора чак ни да буде од данас до сутра, него од тренутка до тренутка. Сад се зарадујем, сад сам радостан, малте не после неки минут постајем тужан, разочаран. А зашто? Зато што ми није радост у Господу и по Господу, него радост по мени, по некој мојој мери, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, отуда догађај Христовог васкресења, кажем, који празујемо, није, ово што сам рекао да празујемо преко целе године, није ограничен на једно време. Није. Него на цели живот хришћанина, није ограничен на одређену групу људи, не своди се на пролазни обичај и људску уобичајеност, што ми и празнике често сводимо на обичаје. Лепо је имати обичај и треба и то чувати, али треба проверити јесу ли ти обичаји хришћански. Јер ако хоћете, прво су настали обичаји, па онда све друго. Али је Црква све обичаје то, како бих рекао, тријерисала, знате што значи тријерисати, она је све те обичаје проверавала и унела у живот Цркве. Дакле, браће и сестре, то је васкресење Христово, догађај свечовечанског, или како то један Отац Цркве каже, космичног значења и зато што се тиче не само једног човека, не само што се тиче једног народа, него што се тиче целог рода људског.
Целога поколења, зато у Цркви, као у Богочовечанском телу, васкрслог Христа, како каже Апостол Павле, нема Грка, нема Јеврејина, нема роба ни слободњака, нема мушког ни женског пола, него је Христос све и у свему. И заиста, ако Христос није све у нама, онда је наш живот промашен, браћо и сестре. Дакле, Христос је пострадао и васкрсао за свакога од нас, и он је, браћо и сестре, нас, што је најважније, ослободио од смрти, греха и ђавола, како је то често говорио и писао Свети старац Јустин Ћелијски. Али треба једно да знамо, браћо, Христос нас јесте ослободио, али ми себе често заробљавамо поновно, својом тврдоглавошћу, ако смем тако да каже, својом гордошћу. Па мислим, немам ја шта да се управљам према другоме, него треба сви да се управљају према мени. А кад човек тако мисли да нема да се управља према никоме, он се не управља ни према Богу, верујте, ни према људима, он се управља искључиво по својој себичности, по својој саможивости. Али Христос нас јесте ослободио, браћо и сестре, од греха, смрти и ђавола, као што рекох, и оно што треба да знамо јесте то, само слобода од смрти је истинска слобода. То је истинска слобода за коју смо ми створени. Нисмо створени за робовање. Да будемо робови, него да будемо слободни. Али човек, имајући људску природу слабу, огреховљену, греши и онда сам себе заробљава. И што је најгоре, што ми не осетимо да ми сами себе заробљавамо због својих грехова, него нам све ми се опет чини, ја сам постао роб због другога. Други ме не воли, други ме мрзи, други ми смета. Не смета теби, ни мени, нико други, него ми сметамо самима себи, јер управо више се ослањамо на ону нечастиву силу, него што се ослањамо на божанску силу, браћо и сестре. Дакле, зато није довољно знати истину, кажу Свети Оци, него сагласно тој истини треба да живимо. Зато и Христос каже, познајте истину и истина ће вас ослободити.
Не може нас лаж ослободити, браћо и сестре, никада. А ми често се, нажалост, лажима служимо. А то лепо, српски наш народ је то лепо знао да каже. Шта је казао? У лажима су кратке ноге. Јер једног дана све ће да изађе. Зар је мени важно што ћу ја неко своје недело да сакријем од другога и да прикријем од другога? Шта ми то значи, што ћу прикрити од другога? Да ли могу да га сакријем од онога Свевишњега горе? Од онога који, као што рекох, зна и наше помисли и наше речи и дела. И не само да он зна, Бог, шта смо ми радили, мислили и чинили, него шта ћемо још учинити у своме животу. Дакле, браћо и сестре, неопходно је, непрекидно, зато треба да стражимо над собом. Непрекидно да пазимо над собом. На пример, Бог је Мојсију открио истину преко Закона. Али, он му је, браћо и сестре, дао, шта му је дао, преко Закона, онда му је рекао, Мојсије, пази на себе. О, кад би ми мало више пазили на себе, него, чини ми се, више пазимо на другога. Кад би ми више пазили на себе, браћо и сестре, све би нам било другачије. Имали би другачији унутрашњи осећај. Имали би осећај благодати Божије. Дакле, браћо и сестре, тако и Христос нас позива, нас људе, да пазимо на себе. И још, шта каже Господ? Стражите, дакле, у свако време, молећи се да се удостојите, да избегнете све што се има догодити и да станете пред Сина Човечијега. Да. Сваки од нас ће да стане пред Сина Човечијега.
Бог, Отац је Богу Сину дао да суди живима и мртвима, браћо и сестре. И зато нека би нам Господ распети и васкрсли помогао да издржимо све оно што нас у животу снађе. А у животу је својствено и добро и лоше и да не набрајам даље. Али кад имамо веру, браћо и сестре, у Бога, ми ћемо победити све. Прво ћемо победити себе. А док не победимо себе, нећемо победити, браћо и сестре, ни грех, ни ђавола, ни смрт. Нећемо победити другога. Лако је победити другога, лакше је победити цео народ, али је тешко победити себе. А зашто? Зато што нећу да се одрекнем своје гордости. Него сам умислио, ја сам вешт, па ћу да се, оно што кажу, прогурам. Хоћеш, можеш како хоћеш, а не можеш докле хоћеш, каже наша изрека.
И ето ми данас овде, браће и сестре, поред те велике радости у овоме храму, у којем служимо Свету Литургију, а Литургија је радосна, радост и истина, ми данас такође имамо једну велику и заиста могу казати свету радост, зато што смо данас крстили малу Марту. И она је данас крштењем постала члан Цркве. Ово је њено духовно рођење. Данас, кроз Свету Тајну крштења, наша Марта примила је управо тај небески дар. Духа Светога. Запечаћена је. Печат дара Духа Светог. Помазана је Светим миром, које треба да симболише оно што каже апостол Павле, да су хришћани мирис Божији. И зато помазујемо новорођенче да мирише душа новорођенога. Јер дете, шта је дете? Свети Јустин Ћелијски каже, дете је парче неба на земљи. Оно мирише. Није огреховљено. Није искварено. Нема гордости. Нема сујете. Него је над дететом дах Духа Светог. И зато, браћо и сестре, да се помолимо Богу, да Бог учврсти нашу Марту у веру и православљу. Да је, браћо и сестре, одржи, да је онај анђео које је данас примила, да је он води и руководи. Данас преузимају дужност не само родитељи на првом месту, родитељи наше Марте, него и кум. Али није само кум, и родитељи. Сви ми данас смо предузели на себе одговорност за њено спасење. Јер смо сви одговорни једни за друге, браћо и сестре. И немојмо, то често говорим кад крштавам, немојмо да се заваравамо па да кажемо ма ово је дете мало, шта оно зна, шта ћу ја пред њим да радим, шта ћу да говорим, како ћу да се понашам. Немојте тако, браћо и сестре. Немојмо тако боље рећи. То дете, како каже Свети Јован Златоусти, његова је душа као сунђер. А шта ради сунђер кад га убацимо у воду? Купи воду. Па после цеди, што бисмо рекли. Зато смо одговорни, али зато да се молимо Богу да њен улазак данас у Цркву буде на њено спасење и спасење оних који су око ње. Да јој Свето причешће којим ће се она данас причестити, браћо и сестре, буде на спасење.
Ви сте видели, ми смо данас Марту крстили у току Свете Литургије. То је стари, древни обичај хришћански. Да све увире и све треба да извире из Литургије. И данас, у ствари, поред све то што је она примила дарове Духа Светога и што се одрекла, сатане, данас печат њеног крштења је управо причешће. И зато вас молим, настојте да своје крштавате у оквиру Литургије. Дуго и дуго времена је било па се у току Литургије и крштавало, и венчавало, и опевавало, браћо и сестре. Јер Литургија, она повезује браћо и сестре и прошлост, прошло време и садашње време и претвара га у вечност. А ево, ми данас служимо Литургију. И овај ће свет да постоји све док се у овоме свету врши Света Литургија.
Нека нам буде на здравље и спасење данашња молита Света Литургија. Нека је срећно и благословено крштење наше Марте. Нека сте сви срећни и благословени. Христос васкрсе!”, закључио је наш Архијереј.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Митрополит Јован је након Литургије наградио заслужне институције и појединце, који су својим радом допринели уређењу цркве у Великој Иванчи, а у овом храму се наставља фрескописање. Архијерејске грамате захвалности добили су: г. Дарко Вујичић из Младеновца, г. Богољуб Папић из Младеновца, г. Милош Мијаиловић из Велике Иванче, г. Дејан Јовановић из Велике Иванче, г. Горан Величковић из Велике Иванче, и предузеће Ex Grand из Велике Иванче, Након евхаристијског сабрања приступило се трпези љубави коју је јереј Михаило Аврамовић са својом породицом са љубављу припремио.
протонамесник Марко Јефтић
