У трећу недељу по Васкрсењу Христовом када се молитвено сећамо Жена Мироносица, 26. априла, 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму који је посвећен Женама Мироносицама у селу Винчи недалеко Тополе.
Митрополиту су саслуживали архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесник Бранислав Товиловић, протонамесник Никола Илић, јереј Немања Радојичић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.
За певницом су појани чланову певачког друштва „Српски православни појци“ и ученици богословије „Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца.
После прочитаног јеванђелског зачала беседио је владика Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Христос васкрсе, браћо и сестре! Срећан празник светих жена мироносица, срећна слава овоме храму који је њима посвећен, а нека је срећно и благословено и наше сабрање данас овде у овоме храму, где смо се Духом Светим сабрали да се Богу молимо, да служимо Божанствену Литургију, да предокушамо Царство Небеско, јер Литургија и није ништа друго, браћо и сестре, него Царство Небеско. Зато сваки долазак свакога од нас на Литургију јесте у ствари улазак у Царство Небеско.
И зато треба то сећање да имамо у себи, браћо и сестре, да када долазимо на литургију, да смо дошли Богу у загрљај. Јер данас је овде и свугде где се служи литургија небо цело на земљи. Све оно што је на небу, Бог је са нама овде.
И зато то треба стално да мислимо, браћо и сестре, а исто тако и да се тако понашамо у светоме храму, јер је храм Божији, браћо и сестре, дом Божији. Сваки је храм парче неба на земљи. И ето, ми смо се управо сабрали на овом парчету неба овде, у Винчи, да данас прославимо Бога, да прославимо оне које су прве објавиле васкрсење Христово.
Налазимо се, као што знате, у васкршњем периоду. Али у овај дан и у ове дане славимо и оне који су били очевици славног васкрсења Христовога. Прошле недеље смо славили онога који није у почетку могао да поверује да је Христос васкрсао.
Није могао да поверује, али то његово неверовање имало је много одјека, да тако кажем, на верујући народ Божији. И зато се каже да је неверје Томино милионе и милионе уверило у Васкрсење Христово. То је управо свети апостол Тома, али ту су, браћо и сестре, ових дана исто прослављани и апостоли који су се уплашили и сакрили се у једну кућу због страха јудејскога. Због чега? Зато што су Јудејци бранили да нико не сме да помене име Христово. Нико није смео да проповеда реч Христову. Али, браћо и сестре, слушати реч Христову и живети по речи Христовој значи бити хришћанин. То значи бити човек. Који човек? Божији човек, браћо и сестре.
Данас, као што рекох, славимо свете жене мироносице, које су заиста имале храбрости. Апостоли, видите, нису имали, а оне су имале храбрости, браћо и сестре, да буду верне Христу у сваком тренутку. Пратиле су Га свуда. Пратиле су Га и када је Он на крсту био.
Када је Он, браћо и сестре, распет био на крсту, оне су остале у том тренутку најверније Њему. Христос је бирао апостоле у своју службу, а мироносице није бирао. Оне су саме осетиле потребу да иду за својим Спаситељем, за својим Учитељем. И као што рекох и понављам, увек су Га пратиле, што бисмо ми рекли, и у радости и у тузи. Е, то је верност. А то је и храброст. Замислите у то време бити храбар. И отићи на гроб, где су поставили стражу да чувају гроб Христов. Оне, покренуте љубављу према Христу и вером у Христа, нису осетиле страх. Зашто? Јер тамо где је љубав, тамо страха нема. Тамо где је вера, тамо нема страха. Вера одгони страх. Дакле, браћо и сестре, зато су оне биле прве да се увере у васкрсење Христово. И не само да су се увериле, него су објавиле роду људском ту најрадоснију вест да је Христос васкрсао. То значи да је Христос победио грех, да је Христос победио смрт, да је Христос нама својим распећем и васкрсењем даровао живот вечни. Па шта ћеш ти, човече хришћанине, више од тога? Добио си Христа, добио си живот вечни. Добио си заједницу Бога и људи. И зато ми који смо крштени, ми смо у тој заједници тела Христовога, браћо и сестре, али зато смо и дужни да чувамо заједницу, да се бринемо о заједници, да помажемо заједницу, да помажемо свакога човека у заједници Божијој, а не да се извлачимо и кажемо нека то уради други, не морам ја. Све док тако мислимо, нисмо хришћани. Без обзира ко смо, шта смо, који чин носимо или звање или призвање, браћо и сестре, величина у Цркви је у томе када ми служимо другоме. А не можемо другоме служити ако не служимо Богу. А Бог ништа од нас не тражи да Њему чинимо више него што треба да чинимо према човеку као икони Божијој, као слици Божијој, браћо и сестре. И зато кажем, ове жене су имале тај благослов да се увере у васкрсење Христово, можда управо зато што су остале најверније. Зато би данас било добро, браћо и сестре, да слушајући ово данашње Јеванђеље које смо чули, запамтимо како је добро, како је важно и како је лепо остати веран, пре свега Христу, а онда свакоме брату, свакоме пријатељу, па и непријатељу, свакоме учитељу, свакоме родитељу, свакоме са ким смо делили реч, живот и хлеб. А то ми делимо једни са другима, а ако не делимо, нећемо ништа ни добити. Човек добија само оно што даје и добија онолико колико даје. Зато када се човек даје и душом и срцем за другога, онда га Бог награђује. Строструко га Бог награђује. Ако смо скучени, ако мислимо да треба само ја да живим и да моја породица има, а за друге ме није брига, онда ниси хришћанин ако тако размишљаш. Или ако мислиш да други треба да чине добро, а ти не, и да су други дужни теби, а ти ниси дужан другима, е то је, браћо и сестре, најтеже. Јесте најтеже кроз целу историју човечанства, јер се људи деле, развајају, удаљавају једни од других, и онда на крају бивају несрећни и тужни, јер виде да су остављени. А зашто је човек остављен? Зато што је он оставио друге. Оставио је свога друга, свога пријатеља, свога оца, своју мајку, свога комшију. Остављен човек је човек без вере, без љубави, без жртве, без осећања. И такви људи не само да су несрећни, него бивају и разочарани и рањени болом, и оно што је најтужније, постају духовни мртваци. Човек без вере је духовни мртвац. Човек без осећања је духовни мртвац. Човек који не жели да помогне другоме, не жели да помогне светињи живота, браћо и сестре. А сваки од нас носи светињу живота. Живот нико себи није дао, Бог нам је дао живот преко наших родитеља. Живот је дар. Живот нам није дат да га преспавамо, браћо и сестре. Живот нам није дат да га прокоцкамо. Дакле, човек без љубави је ништа. И зато можемо рећи да је тајна и снага светих жена мироносица била у томе што се нису одвајале од Христа. Знале су да ако се одвоје од Христа, изгубиће топлоту и светлост Божију. Ко се одваја од Христа, одваја се и од себе, од породице, од пријатеља. Али ове жене се нису одвојиле од Христа ни онда када је био распет. Зато их славимо и данас, не само ради њих, него да би се и наша срца испунила љубављу, вером и смирењем. И Господ их је наградио тиме што су оне постале благовеснице васкрсења. Ако Христос не васкрсава у нама, ми смо себе предали смрти. Човек није само биолошко биће, него биће створено за вечност. Човек је створен да се уподобљава Богу и да учествује у благодати Божијој. А благодат Божија јесте Христос. Зато, браћо и сестре, нека нам Господ да вере, љубави и смирења, по угледу на свете жене мироносице, да бисмо и ми били достојни радости васкрсења.
Бог вас благословио. Амин!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Сабрани народ овог дивног шумадијског села причестио се Светим Тајнама Христовим. На самом крају Свете Литургије, владика је осветио славске дарове и пресекао славски колач, пожелевши свим парохијанима овога места срећну храмовну славу.
Сабрање је настављено свечаним славским ручком који је припремио овогодишњи свечар г. Никола Станковић са својом породицом.
ђакон Стеван Илић
