У суботу Томине недеље, 25. априла 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија манастира Бајчетине код Крагујевца.
Митрополиту су саслуживали: јеромонах Онуфрије Вранић, јеромонах Пајсије Илић, протојереј ставрофор Душан Илић, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Мирољуб Миладиновић и протођакон Иван Гашић.
У Светој Литургији су учествовали и Господин Томислав и Госпођа Драгица Николић, ктитори манастира Светог великомученика Димитрија у Бајчетини.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит шумадијски је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. Христос васкрсе, браћо и сестре!
Налазимо се у периоду Васкрсења, од Васкрса до Спасовдана, и још увек живимо у васкршњој радости. То није обична, људска радост, која данас постоји, а сутра уступа место тузи. То је радост коју човеку може дати једино Бог. Зато се данас радујемо што смо се сабрали у овом предивном храму Божијем, да се Богу молимо и да служимо божанствену Литургију.
Често говорим да Литургија спушта небо на земљу и земљу уздиже на небо. Данас је небо овде, међу нама. Овде је Бог међу нама; овде су и светитељи изображени на иконама, али су они и невидљиво присутни са нама. Потребно је само да ојачамо своју веру и да замолимо Бога да нам отвори духовне очи, како бисмо могли да сагледамо оно што телесним очима не можемо да видимо. Зато се радујемо што смо се сабрали да се Богу молимо, али и да видимо лица једни других. Јер, како кажу свети оци: „Видех лице брата — видех лице Бога.“ То треба да имамо на уму, нарочито у времену у коме живимо, када све више одвраћамо поглед са лица другога човека. Ако у лицу другога човека не видимо икону Божију, нећемо осетити ни видети ни лице Божије. Бог од нас не тражи да њему чинимо нешто више од онога што треба да чинимо једни другима. Када бисмо тако живели, све би било другачије — не само међу нама, него и у целом свету. Али да би човек тако живео, потребни су му смирење и љубав: љубав према Богу и љубав према човеку. Када човек има смирење и љубав, њему није тешко да учини добро. А онај који нема љубави према Богу, нема праве љубави ни према човеку. Говорећи данас о овом прелепом храму, сећамо се речи светога цара Давида: „Господе, заволех лепоту дома славе твоје, заволех место настањења славе твоје.“ Под лепотом дома Божијег цар Давид је, пре свега, мислио на свети храм Божији. Сваки храм је парче неба на земљи. И овај храм је парче неба на земљи. Зато, када долазимо у храм и на свету Литургију, треба да схватимо да ступамо на свето место — на место где Бог почива, где Бог живи и где Бог обитава. То осећање у нама треба да продуби љубав према светињи. Јер сваки храм је светиња, пошто се у њему свршава најсветије дело: света Литургија. Нема већег дела ни на небу ни на земљи од свете Литургије.
И овај храм Светог Димитрија, у коме се данас налазимо, јесте дом Божији, саграђен вером, трудом и љубављу наших ктитора, Томислава и Драгице, и њихове породице. Верујем да га нису зидали за своју славу, него за славу Божију и за добро свих који ће овде, ако Бог да, вековима долазити, улазити у храм и учествовати у светој Литургији. Овај храм је дивно украшен, тако да би му могли позавидети и многи цареви и краљеви. Један пријатељ ми је, када га је видео, рекао: „Владико, овом храму може да се задиви и премудри Соломон.“ А управо нам је та мудрост потребна. Шта је мудрост? Почетак мудрости је страх Божији. Мудрост је да човек чини добро, а не зло; да воли другога, а не да га мрзи. Потребна нам је и земаљска мудрост, и знање, и техника, и технологија. Али шта нам све то вреди ако нас одваја од другога човека? Ако наука, техника и технологија одвајају родитеље од деце, децу од родитеља, пријатеља од пријатеља — онда то није наука на спасење и добро, него наука која човека води у отуђење. Када сам прилазио овом храму, рекао сам господину Томи — као што сам рекао и на освећењу — да је овај храм други Опленац. А Тома ми је на то одговорио: „Јесте, Владико, али одавде се много више види него са Опленца.“ И у праву је. Одавде, са овог узвишења, човек види небо и околину. Али узалуд нам је ако видимо небо и околину, а не видимо човека поред себе. Ко не види другог човека поред себе? Онај који је горд, сујетан, онај коме је стало само до сопственога ега. А сви ми, на неки начин, носимо у себи гордост; нема човека који је нема. Али онај који допусти да њиме влада его, тај не може да види ни лице Божије ни лице брата свога. Зато треба да заблагодаримо Богу и нашим ктиторима што су нам подарили овај предивни храм.
Овај храм је леп, али знате када је најлепши? Када је пун народа Божијег. Када народ осети потребу да дође у светињу и када светињу доживи као светињу. Јер светиња освећује човека, али и човек својим животом освећује светињу. А како да освећује онај који сам не тежи светости? Господ нас у Јеванђељу позива: „Будите свети, јер је свет Господ Бог ваш.“ Сви смо позвани на светост. Зашто онда често хоћемо да спроводимо своју вољу, а не вољу Божију? Управо зато настаје отуђење. А отуђење је страшна духовна, па и телесна болест. Када се човек отуђи од другога човека, нема му спасења, јер се човек не спасава сам. Он се спасава у заједници Бога и људи. Зато је речено: један хришћанин — као ниједан хришћанин. Ми смо хришћани, крштени смо, ушли смо у Цркву и постали чланови тела Христовог. Има ли веће благодати од те? Зато треба да благодаримо Богу, али и да се запитамо: да ли сам свестан да сам позван на светост? Да ли о томе размишљам? Или мислим да могу да се спасем на свој начин, без Јеванђеља, без Цркве, без другога човека? Ако Јеванђеље није у средишту нашег живота, не можемо видети себе изнутра. У Јеванђељу човек може да види себе онаквим какав јесте. Може да види своје унутрашње стање, колико му то допуштају духовност, честитост и поштење. Али најтеже је да човек призна себи себе. А не може признати себе док не упозна себе. Зато свети оци кажу: упознај себе, па ћеш познати Бога. Треба да знамо и то да је Бог љубав. Бог нас воли и овакве какви јесмо. Ако нас Бог воли, зашто онда ми да не заволимо Бога? Али ако кажемо: волећу само онога ко мене воли — то није хришћански. Бог воли свакога човека, и праведника и грешника. До нас је да ли ћемо осетити његово присуство у себи и око себе. Човек види Бога онолико колико га у себи носи и колико га у себи осећа. Када говоримо о лепоти храма, треба да знамо да у творевини Божијој постоје многи храмови и многи домови Божији саграђени људским рукама. Али постоји још један, посебан дом славе Божије — дом чудеснији од свих земаљских храмова и од свеукупне творевине. Који је то дом? То је човек. Бог је човека створио као круну свега створенога. Човек је људско биће саздано руком Божијом. Бог је узео прах земаљски и створио човека, али је у њега удахнуо Духа Светога. А ми који смо крштени примили смо и задобили Духа Светога. Зато се у Цркви, на почетку сваке молитве, молимо Духу Светоме да дође у нас, да нас очисти и просветли.
Али треба да се запитамо: да ли гасимо Духа Божијег у себи? Гасимо га мржњом, несмирењем, гордошћу и сујетом. Зато апостол Павле опомиње хришћане: „Духа Божијега не гасите.“ Када угасимо Духа Божијег у себи, све се у нама гаси. Можемо ходати, радити, заузимати положаје и чинове, али ако смо угасили Духа Божијег, онда наш дух више неће да се покорава Богу, него духу овога света. А овај свет често неће Бога. То Христос каже у Јеванђељу. Зато смо ми, хришћани, позвани да носимо Бога у себи. Зато смо христоносци. Позвани смо да посведочимо Бога у времену у које нас је он послао. Бог свакога шаље у своје време: наше претке пре нас, нас сада, а после нас послаће друге. Свако треба да оправда време у коме живи. Како га оправдавамо — то је питање које свако треба себи да постави. Човек је круна творевине и слика Божија, али није само слика. Дато му је да постане и прилика свога Творца — да се уподоби Богу и да сам постане дом Божији, место у коме се Бог настањује и обитава. Зато су створени човек, људско тело, душа, ум и срце: да у срце сместимо Бога. Пазите, срце је мали орган, а у њега може да се смести онај који је несместив, коме је мала сва васељена, који је већи од неба и земље. У томе видимо Божију премудрост и Божије смирење: Бог се умањује да би ушао у моје и твоје срце. Зато Господ каже: „Ево стојим пред вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему.“ Створитељ тражи од створења да сарађује са њим и да му отвори врата. А јесмо ли ми увек спремни да послушамо једни друге? Бојим се да нисмо. Зато нас апостол Павле подсећа да смо храмови Божији, храм Духа Светога, мирис Божији и мир Божији. Човек је створен да буде мирис Божији. Али човек може и да замирише и да, како каже наш народ, заудара. Заудара онда када из њега излазе гордост, грех, злоба, пакост и мржња.
Као што у храм Божији не стављамо било шта, него бирамо оно што је најлепше, тако ни у храм људске душе не треба уносити било шта. Храм је дом Божији. Сећам се патријарха Павла, још док је био епископ рашко-призренски, како нам је у Студеници говорио о томе. Живео је скромно, крпио је своје мантије и ципеле, али је, када је реч о храму, тражио да богослужбени сасуди, ако већ не могу бити од злата, буду бар од сребра. То није раскош ради раскоши, нити украшавање ради спољашњег показивања. То је израз поштовања према светињи. Човек је најдивније сведочанство о постојању Бога. Он је слава Божија, дом Божији, место обитавања славе Божије, светиња Божија. Зато је човек светиња над светињама. И данас ћемо на светој Литургији чути: „Светиње светима.“ То се односи на нас, јер смо позвани на светост. Позвани смо да, ако не можемо другоме да учинимо добро, бар да му не чинимо зло. Ако не умемо да кажемо лепу реч, боље је да ћутимо. А често они који немају лепу реч највише говоре. Свети Антоније Велики је говорио: „Када сам ћутао, никада се нисам покајао; када сам проговорио, често сам се покајао.“ Човек је господар своје речи док је не изговори. Када је изговори, она оде од њега и свако је тумачи како хоће, а најчешће погрешно. Зато свети оци кажу: ко пљује на човека као икону Божију, пљује на онога који га је створио. Ко се одриче човека као брата и сабрата, одриче се Творца који га је створио. Све је то повезано. Пророк Божији каже: „Рече безумник у срцу своме: нема Бога.“ Зато је потребно да чувамо свој ум, колико је то човеку могуће. Данас, уместо да чујемо ову пророчку реч, често чујемо израз: „Убићу Бога у теби.“ Видите како ђаво нагони човека да удара на светињу. А ко год је ударио на светињу, тај се окрзнуо и сатро. Када се изгуби вера у Бога, онда се неминовно, пре или касније, губи све. То није само моје мишљење, него сведочанство светих Божијих људи. Нема ничега, од најмањег бића до највећег, а да у њему није Бог присутан. А где је Бог присутан, тамо је дом Божији. Дом подразумева мир, спокојство и унутрашњу сабраност.
Чули смо и данашње Јеванђеље, када је Господ ходао по мору, а апостоли се уплашили. Христос им говори: „Не бојте се, ја сам.“ И доноси им мир. А нама је мир потребан — мир у души, мир у срцу, мир са собом, мир са Богом и мир са људима. Живимо у времену у коме је мир, нажалост, скрајнут; у времену немира, узбурканости и ратних претњи. А наш народ лепо каже: ко желео рат, рат му био у глави. Тако је српски човек знао да изрази колика је величина мира. Данас смо се сабрали у овом светом и прелепом храму, јер волимо лепоту овога здања, сазданог љубављу наших ктитора Томе и Драгице. Радујемо се што је ово место где се служи божанствена Литургија, где обитава слава Божија, и тражимо благослов Божији.
Нама је потребан благослов Божији. Молимо Господа да умудри све нас, као што је умудрио наше ктиторе да саграде ову свету обитељ, овај свети храм, који је посвећен светом великомученику Димитрију Мироточивом — великом светитељу Божијем, великом угоднику Божијем и великом страдалнику за истину, веру и љубав”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
