У четвртак 30. априла 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседећи верном народу Митрополит шумадијски Г. Јован је рекао:
„Одељак из данашњег Јеванђеља који смо сада чули, говори нам како је Господ наш Исус Христос рекао јудејима који су му дошли, али су дошли да га кушају, нису му дошли као Спаситељу, ни као Месији. И Христос им каже: “Ово је воља Оца мојег који ме посла да сваки који види Сина и верује у њега има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Ово све можемо да објаснимо једино вером. Јер вером васкрсавамо. Јудеји нису поверовали у Христа и за то га нису прихватили као Месију. Чак су ишли дотле да су му казали, кад се Христос појавио да проповеда Јеванђеље и о Царству Небескоме, они су му рекли: „Ко си ти, ми имамо Мојсија, ми имамо Закон, ко се ти сада правиш да си ти већи од нашег Мојсија“. А Христос им благо одговара: „Е да сте веровали и Мојсију, веровали бисте и мени, јер Мојсије писаше о мени“. Због тога да је изабрани народ много пута је исмејавао Христа. Господ Христос је много пута био и поруган, гоњен, мучен под људима и то говори у ствари да је Исус прави човек и прави Бог. Најбоље речено он је Богочовек.
Али, као човек, шта мислите, зар Христос није могао да се освети тим јеврејима који су тако чинили зло, који су га разапели, убили на крсту. Бог тога, што га су, као што рекох исмејавали, гонили, не, то Христос није учинио. Јер он није дошао да суди свету, него да спасе све. Од чега? Па управо од онога што су јевреји чинили према Христу, што су га исмејавали, што су га ружили, што нису га управо прихватили као Спаситеља, као избавитеља.
Дакле, у односу према људима, Господ наш Исус Христос је сав љубав. Они су са ове стране показивали мржњу, а он њима узвраћао љубав. Они га прикивају, осуђују на смрт, а он се моли Оцу Небескоме: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. И заиста, браћо и сестре, човек који не живи вером, који не живи Јеванђељем, који не живи у светим врлинама и светим тајнама, поготово у тајни смирења, њему ништа није свето. Ништа му није свето, браћо и сестре. Дакле, Отац је Бог, Син је Бог, Дух Свети је Бог, они су љубав. И зато је Господ, за Господа се каже да је човекољубац, да воли човека. Само би требало да човек осети то присуство љубави Божије у њему, како би га та љубав Божија подстакла да и он заволи Бога. Јер Бог шта од нас тражи, браћо и сестре? Да на његово човекољубље ми одговоримо својим богољубљем. Дакле, браћо и сестре, Бог, Отац, је сав човекољубив, Син је исте природе са Оцем. Исте воље, исте љубави, истог, браћо и сестре, човекољубља, он је дошао у свет да сваки који види Сина, како рече данашње Јеванђеље, и верује у њега, има живот вечни. Јер, браћо и сестре, вера у Господа нашег Исуса Христа, она сједињује верујућег човека са Богом. Зашто? Па зато што вером усељавамо Бога у себе. Како га сједињује? На првом месту га сједињује духовно. Духовно сједињује га са његовим божанским силама, са његовом божанском истином, љубављу. Или, боље речено, једном речју, са његовим вечним животом. Зато он каже, ко верује у мене, тај има живот вечни. Ако верује у Бога Сина, он подразумева се да верује и у Бога Оца, и Бога Духа Светога. Значи, верује у Свету Тројицу, браћо и сестре. Дакле, и чим то човек вером живи, овде на земљи, он осећа присуство Бога.
Њему вера помаже да се што више приближи Богу, и да што више је сазнао у Богу. Богочовек није своје Јеванђеље спустио, како рече један свети отац, то јесте, боље речено, наш савременик, преподобни отац Јустин Ћелијски, каже, није Богочовек своје Јеванђеље спустио са неба на земљу, а сам остао на небу скривен за очи људске. У том случају, браћо и сестре, да је то тако, људи би с правом одбацили Јеванђеље. Људи не би прихватили Јеванђеље као реч Божију, него би прихватили као једну обичну књигу. Књигу као теорију, као збир мртвих прописа, која није у стању да испуни земаљско биће, као што је управо човек. Али, супротно томе, Бог је постао човек, да би човек постао Бог по благодати. Не по суштини. Не може човек по суштини постати Бог, али по благодати. То јест, ако живи благодаћу, ако чува благодат коју је задобио и на крштењу, и коју задобија и обнавља и умножава, кроз свете тајне и свете врлине, браћо и сестре, тај човек заиста осећа присуство Бога. Е, онда се он неће гордити, он неће ће измишљати, неће лагати да тако кажем, неће оговарати. Зашто? Па зато што је испуњен љубављу. А љубав, она је супротно мржњи. Истина је супротна неистини. Дакле, браћу и сестре, Бог је, кажем, постао човек и, што је још најважније, постао је видљив по животу земаљском. Видљив по својим божанским савршенствима. Једино је Бог савршен, а ми смо позвани на усавршавање. И ако шест човек не усавршава, он пропада. Неко замисли, ја сам завршио ове школе, ја сам завршио ово, ја сам учинио оно и готово више ништа не треба. Ја сам то завршио да би другима могао да будем учитељ. Или, како каже наш народ, да им солим памет. Све што завршимо у овоме свету , не знам какве науке, а оне су добре и треба и њих да усавршавамо. Оне су добре, само уколико та наука још више приближава Богу. Да спознам Бога.
Истина ми не можемо никако спознати Бога из неких књига. Ми ћемо Бога спознати и Бога видети, и видимо онолико колико га осећамо у себе. А кад човек не осећа Бога у себе, верујте ми, не осећа ни другога. То је немогуће. То је немогуће да кажем ја волим Бога, а не волим човека. То каже Свети Јован Богослов. Али човек, данашњице, он каже, е тај ми други смета. Ја бих много напредовао, ја би постао не знам шта, ово или оно, али ми тај други смета. Не смета тебе ни мене други, него сметамо ми сами себи. Што смо себе ставили малтене на место Бога. А све док другога не сместимо у себе, испред себе, нећемо моћи, да прихватимо оне речи Христове које каже да ми треба и непријатеље да волимо. Људи у Богу Господу Христу, ако хоће, могу да виде да је у ствари целога Бога, његов вечни живот, његову љубав, његово све знање и његову бесмртност. Зато Спаситељ то и наглашава, сваки који види Сина, то је сваки који верује у Њега, има живот вечни. Свако има лично искуство и стварност коју му показује његове очи. А гледајући Исуса Христа и његова дела, шта људске очи могу да виде, ако не Бога? Шта могу да виде? Али ми телесним очима не можемо видети Бога. То још у Старом завету речено, не може човек видети лице Божије и остати жив, али ми треба једно да знамо, да нам је Бог, давши нам ове телесне очи, дао нам и духовне, али да ли се осврћемо на те духовне очи? А те духовне очи управо виде оно што не може да виде човек овим својим телесним очима. Али ако занемаримо духовне очи, ми смо занемарили и духовност у себи, и само се осврћемо на оно што видимо. Па и то што видим, ако нема вере, нећу видети ништа. Зато, апостоли, кад је Христос васкрсао и показао се, они су рекли народу, оно што очи наше видеше, што руке наше опипаше, тога Христа вам ми проповедамо. Дакле, браћо и сестре, дела Божија најбоља ћемо сагледати кроз веру, а вера ће нам отворити и управо те духовне очи, да видимо Бога на сваком месту. И заиста, ако живимо Богом, на сваком месту ћемо Га видити. Осетићемо Га. А кад имамо Бога испред себе, или боље речено на првом месту, кад имамо Бога у себи, онда Га имамо испред себе и око себе. Ако Га немамо у себи, немој да Га тражимо ни тамо, ни овамо.
Зато да се молимо Богу, да нам Бог дометне вере. Да видимо вером оно што не можемо да видимо нашим телесним очима. Бог је дух, а дух носи човека. Душа, шта ради душа? Па она носи тело, јел тако? Кад душа напусти тело, може ли тело да хода? Не може. Укочи се. Е, тако је и човек. Када занемари Духа Светога, па уместо њега ставља свој дух, е, тај заиста не видимо. Али Бог је љубав, то је оно што треба да увећ знамо. Бог је љубав, а љубав воли све. Љубав све воли, подједнако. Јар Бог воли подједнако сваког човека, и грешника и праведника. Па нека нам Господ помогне да се усавршавамо у љубави, а не у гордости и у сујети. Да се не усавршавамо у томе да себе стављам изнад свега, изнад свих, него да увек стављам другога испред себе, е, онда ће човек доћи до правог смирења.“
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.
протођакон Мирослав Василијевић
