У четвртак 7. маја 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседећи верном народу Митрополит шумадијски Г. Јован је рекао:
„Јеванђеље које смо сада чули, говори нам како је Господ наш Исус Христос рекао за себе ја сам светлост свету, који иде за мном не ће ходити у тами, него ће имати светлост живота. Заиста, браћо и сестре, све оно кога се дотакне светлост Христова, у том човеку нема таме. Зашто? Па знамо да и ова светлост свакодневна, кад наступи мрак, нестаје. А шта тек да кажемо за божанску светлост, за Христову светлост, за ону светлост коју је сам Господ Исус Христос рекао, ја сам светлост свету. И заиста, све што се одвоји од Христа и од светлости Христове, постоје тама. И човек када се одвоји од Христа, он је сав у тами. А у ствари, тај човек кад је у тами, у мраку, не зна куда иде. То је оно што би рекао наш народ, он тумара, јел тако? Не зна куда да иде. И заиста зато, ако не ставимо Христа у центар нашег живота, ако не примимо ту светлост Христову, ону светлост о којој певамо на крају сваке Литургије, виде смо светлост неприступну, примисмо Духа Светога. Е, у светлости Христовој обитава и Дух Свети. И светлост света, то је Христос, он обасјава све што је у свету. Обасјава, како би смо рекли, од врха до дна, обасјава од врха до дна свакога човека. И све што је у њему, у човеку, и зло и добро. То светлост све обасјава. И не само што је добро и зло, него све што је смртно и бесмртно и божанско, све то што обасјава светлост Христова, обасјава Христос.
А дотле, без те светлости, човек, верујте, не зна за себе. Не зна за себе, а тај који не зна за себе, он стално истиче себе. Није свестан да је у тами, а хоће да се покаже као светлост. А показивати себе да смо светлост, бес светлости Христове, то је обмана. То је заваравање, браћо и сестре, то је лажна особина, коју често сви ми помало и примењујемо. Дакле, када човек није обасјан светлошћу Христовом, он заиста не види себе онакав какав јесте. Зашто мрак, зашто тама мрзи светлост? А зато што светлост ставља на површину, да тако кажем, све оно што је у тами рађено. И зато тама рекох мрзи светлост. Она обасјава. Е, она ће да нам каже та светлост Христова, уколико је поседујемо. А ми смо тому светлошћу обасјани и кад смо рођени, али и на првом месту кад смо крштени. И ми ту светлост стално обнављамо, Христову светлост у себе, кад Господа носимо у себе. Кад Господа имамо у себе, јер он је светлост. Човек без те светлости Божије, Христове, није светлост. Он је тама и што је најгоре, он и друге увлачи у ту таму. Такав човек заиста живи у тами. Живи у мраку. Такав човек само идући за Христом, човек види себе и он види ту светлост Христову. Само је сад питање, за ким ти и ја, браћо и сестре, идемо. Ако идемо за Христом, светлост ће његова нас обасјавати. Па и онда када паднемо, та светлост ће бити у нама и са нама. Али ако не идемо за Христом, зна се где је. Идемо, идемо тамо где Христа нема. А где Христа нема, браћо и сестре, тамо нема ни Спаситеља.
И управо зато та божанска светлост, браћо и сестре, уводи човека у тајну живота. Овај свет је тајна. И онај вечни, небески свет, и то је тајна. Е, ту тајну разоткрива та светлост Христова. Она је разоткрива, браћо и сестре, и тајну живота. И шта је најважније, показује му је у свим њеним божанским бескрајностима. Светлост Христова није ограничена. Она је бескрајна. И човек, кад је у Христу и са Христом, он је бескрајан. Зашто? Па зато што је вечан. И кад човек има ту светлост Христову, он заиста зна да га је Бог створио не за смртност, не за мрак, него за светлост, за живот. И та управо Христова светлост је највише засијала из гроба Господњег, браћо и сестре. Када је Господ васкрсао, онда је светлост обасјала. И небо и земљу да тако каже. Браћо и сестре, зато је опет Богочовек светлост живота, коју никаква тама смрти не може обузети, ни, што је најважније, не може угасити.
Али човек гаси светлост Христову у себи, кад не живи Христом, кад не живи Јеванђељем. Гаси је. А угасиш ли светлост, божанску светлост, Христову светлост, ти си угасио себе. Ти си угасио себе. Зато, све што није од Бога и у њему, зато је све тама, како каже Христос у свому Јеванђељу. Само та тама, која једино шкоди нама. Али та тама наша не шкоди Богу. Не шкоди Богу, не смањује, нити гаси његову вечну и неугасиву светлост, коју Он пали животом и по људима. И човек је та упаљена свећа. Зато човек, како кажу свети оци, треба да гори, док гори. А чиме да гори? Вером, надом, љубав. Да гори за животом вечним. Да гори за правдом, за истином. Дакле, браћо и сестре, Бог је светлост. То морамо знати. А тама је мржња. И онај који не живи у светлости Христовој, он у ствари живи у мржњи. И такав човек не може ни да воли Бога, нити може да воли човека. Воли себе. Воли себе, браћо и сестре. Значи, он је ставио себе уместо Бога. Који љуби, како каже Јеванђеље, у светлости живи. Шта љуби? Шта човек треба да љуби? Да воли Бога и ближњега. Да воли да љуби истину, правду. Да воли веру. И да чува веру, да би вера чувала управо њега. Зато је опет речено, ко мрзи, тај је у тами, каже свети Јован Богослов, то он каже, он је у тами. Новозаветно је начело, а оно гласи, браћо и сестре, да свака Јеванђелска врлина је светлост, сваки порок је тама. Да ли ми мало размишљамо у својим пороцима? Или мислимо, па није то ништо. Порок, имам данас порок, имам порок да пијем, имам порок да се опијам, да пушим, да чиним зло. Па мислим, то није ништо. Јест, од порока све настаје, браћо и сестре, оно што није божаско. Зато, браћо и сестре, и светлост се светли и каже, у тами. И тама је необузме. Не може светлост Христову да затами ни моја грешност. Али може мене да затами и да потами. Јован Златоусти, каже, тамом се овде назива и смрт и заблуда. Фарисеји заиста гледају Христа, а неће да виде да је он, управо, Христос, у истину та права светлост, света и светлост живота. Гледали су Христа, а нису могли да га прихвате. Е, то је оно што каже цар Давид, очи имају, али не виде, уши имају, али не чују. А видите, нама је Бог дао и очи, да видимо лепоту творевине Божије. Дао нам Бог уши, да чује нам. Али, шта жели човек то и чује? Шта жели човек то и види? Ко жели светлост, он ће увек светлост видети. Па и онда, када поклекне, падне у грех, али не изгуби светлост Христову која је у њему. Она ће га обасјати, а чим га обасја, он ће да устане, он ће да види себе, он ће да сагледа себе, браћу и сестре. Дакле, браћу и сестре, Бог је светлост, а то значи он је узрок, извор сваке светлости. Свега истинитога, света га доброг и свега праведног. Почне ли човек, браћу и сестре, упражњавати оно што је светлост Христова? У њему се, како каже свети старац Јустин Ћелијски, јавља оно праскозорје. А шта називамо праскозорје? Оно што предстоји праскозорје. Разликују се као праскозорје у човеку која у ствари најављује рађање Сунца. А једно ново под Сунцем, то је Господ наш Исус Христос. Дакле, као што је светлост у Христу, тако је тама у нама. Ако потиснемо светлост Христову и себи. Дакле, тако је тама, кажем, у нама. Тама од чега? Од злобе, од пакости, од гордости, од мржње. Тама од греха. Тама греха је разливена по сваком, на жалост, људском бићу. И то без изузетка, јер нема човека без греха. Једино је Бог без греха. Зато ни један човек није светлост истинита. Једина истинита светлост је Христова светлост. А и човек постаје истинита светлост, када је у Христу, као што реком, и када је са Христом. Светлост истинита је само оно људско биће, које је потпуно без греха.
А има ли човека без греха? Нема. Али то не значи да ја сад кажем па ја сам грешан, нећу да се трудим и да живим у светлости Христовој. Човече, баш, што си осетио да си грешан и признао да си грешан, е па треба ти та светлост да те просвећује, да те освећује, да те уздиже, да ти покаже пут, да не лутамо. Зато живимо управо том Христовом светлошћу, Христовом, да би били њоме обасјани. Ако човек није обасјан светлошћу Христовом, он је обасјан својом тамом. Дакле, јер светлост Христова, као што рекох, обасјава свакога човека који долази на свет. Чувамо ли ту светлост? То до тебе и мене стоји. Шта више волимо? Светлост или таму? Човек воли оно што је он. Човек Христов, он заиста воли светлост. Треба да живимо у тој светлости Христовој, да се на нас не би односиле речи Христове које је он упутио фарисејима каде им је казао оно што рекох, очи имају, а не виде, уши имају да не чују. Дакле, све нам је Бог дао. Све. Шта ћемо ми гледати, то до нас стоји. И шта гледамо? Гледамо оно што желимо. Само је питање шта гледамо и са каквом пожудом гледамо ово или оно. Трудимо се да нам Јеванђеље буде огледало. Потрудимо се да Јеванђелски живот, потрудимо је да живимо колико можемо Јеванђелским животом. Наше је да се трудимо. А кад види Бог да се ми трудимо, да ће нам он додати и снаге и моћи. Оној нашој народној изреци, прегаоцу и Бог помаже. А лењом човеку не вреди помоћ. Он је лењ, па лењ. Он се уљушкао у себе и њему је можда лепо, али то његово лепо је кратко. Као што и овај наш живот кратак. Потрудимо се да нам Јеванђеље буде огледало, да живимо по Јеванђељу, па ће се светлост Христова уселити у нас. И ми ћемо заволети светлост. А светлост Христову не можемо да заволимо, ако не заволимо Христа. И не можемо ништа да заволимо, ако не заволимо Бога. Не можемо ни да заволимо човека. Ми ћемо волети само онога човека који мени одговара, да тако кажем, који је сличан мени, који ми потпуно одобрава све шта говорим, све шта радим. И мислимо да нам је тај човек пријатељ. Није. Наравно да тај пријатељ треба да буде исправан. Имамо ли ми смирења да то прихватимо и да о томе размишљамо.“
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.
протођакон Мирослав Василијевић
