Дана 9. маја лета Господњег 2026. на празник пренос моштију Светог Јоаникија Девичког, Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју за храмовну славу, саслуживали су архимандрит Онуфрије, пројереј Владимир Коцвар, професор на Православном богословском факултету у Прешову у Словачкој, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Слободан Бабић, јереј Александар Цветковић, јереј Јован Младеновић, протођакон Иван Гашић, протођакон Мирослав Василијевић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Лазар Коларевић, Александар Цалић, Лазар Јаковљевић и Огњен Влашковић. На Литургији одговарао је хор саборне цркве под вођством пројереја Драгослава Милована.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, Христос Васкрсе!
Нека је благословен данашњи дан и наше сабрање у овоме светоме храму, у коме смо се сабрали да служимо божанствену литургију. Литургију служимо, браћо и сестре, у спомен Господа нашег Исуса Христа.
Данас служимо такође литургију у славу и част Светог преподобног Јоаникија Девичког чудотворца, великог угодника Божијега, великог молитвеника, великог подвижника, човека велике вере, човека велике љубави, човека великог подвига. Треба да благодаримо Богу који нас је обдарио, који нам је даровао, поклонио данашњи дан, да прославимо овог угодника Божијег, Светог Јоаникија Девичког, чије мошти, као што знате, и данас почивају у Манастиру Девичу на Косову и Метохији. Те мошти, после толико векова, благодаћу Духа Светога, пружају свакоме који са вером приступа, да им он, Свети Јоаникије, благодаћу Духа Светога, да здравље, утеху, да наду, утеху ожалошћенима, наду онима који клону у своме животу, а такође повећава веру у онима у којима се вера спуста, да тако кажем.
Ово је слава и празник овога храма, јер је овај храм посвећен овом угоднику Божијем Светом Јоаникију, али и празник свих нас, који се овде сабирамо и окупљамо, јер управо светлост живота којима је живео Свети Јоаникије, привлачи нас да се у име његово сабирамо и да му се молимо, да нам подари духовно и телесно здравље, да нас учврсти у вери православној, којом је он живео, којом је он Бога усељавао у себе, и тако стекао мир са Богом, мир у себи и мир са ближнима. Овај Светитељ Божији испунио је свих оних 10 заповести Божијих. Он је испунио и ове заповести блаженства, о којима смо чули из данашњег Јеванђеља, али пре свих ових заповести, Свети Јоаникије је испунио оне две највеће заповести, а то су: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом и ближњега као себе самога“.
Важност ови две заповести, потврдио је сам Господ наш Исус Христос, када је рекао да о овим заповестима висе сав закон и пророци. Тај човек, тај хришћанин, који се труди да испуни ове две заповести, он је све испунио. Он је испунио и веру, и љубав, и наду, и милосрђе. Он је испунио, што је најважније, љубав према Богу и према ближњима. Свети Јоаникије је живео таквом љубављу. Он не прави разлику дали смо ми, Срби, или они тамо шиптари, или не знам ко. Он гледа, као његов и наш створитељ, у срце, онога који приступа њему и по вери, чини чуда. Нема скоро језика да може, да опише, да изговори колико чуда се кроз векове десило поред моштију светога Јоанникија Девичкога.
Имао сам прилику да гледам како приступају бесомучни, а то је најстрашнија болест. Кидају све, кидају ланце којима су везани. Светитељ их исцељује и они здрави одлазе у свој дом. Па за то треба да будемо благодарни Богу, то нам је даровао такве светитеље, такве угоднике Божије. И нама је данас потребан такав светитељ. Нама су потребни данас такви светитељи. Нама су потребни људи који имај мира у себи, који живе у миру са Богом, са собом и са ближњима. Зашто нам је данас потребан тај мир, Божији? Па јер живимо окружени немиром. Чујемо, слушамо, видимо. Свугде је немир. Уместо да се људи боре да створе мир, они се боре да створе немир. Уместо да владају мир, слога и љубав међу људима, данас се свет бори како да се што више наоружа. Зашто му треба наоружање и чему служи наоружање, него да убија другога? Имамо ли ми право да било коме одузмемо живот? Немамо, браћо и сестре. Поготово што ми живот нисмо сами себи дали. Живот је дар Божији, а све што је дар Божији, треба да чувамо као зеницу ока свога. Док чувамо дарове Божије, ми смо онда са Богом, и Бог је са нама, и ближњи су са нама.
Немир је свуда, али човек, када има мир Божији у себи, када има Бога у себи и носи Бога у себи, и живи Богом, какво год било окружење и какве год га невоље снашле, он ће имати мир, јњр онај мир који има, то је Божији мир. То је онај мир који је Бог, Господ наш Исус Христос дао својим ученицима приликом Вазнесења када је рекао: ,,Мир свој дајем вам, мир свој остављавам га”. И додаје Христос и каже: „Не дајем га као што свет даје“. Свет не може да да мир, Божији мир. Али када свет живи у миру Божијем и када човек живи у миру Божијем, он миром зрачи, он миром грли свакога човека.
Свет овај не може да нам да Христов мир, јер овај свет, како Христос каже, у злу лежи. Али, ми хришћани, православни, крштени,имамо задатак, који смо добили на рођењу, на крштењу, да ширимо мир, да живимо у миру, да бисмо могли живети у миру и љубави једни са другима. Само онај човек који је у миру са Христом, са Црквом Христовом, са собом, са ближњима, живи у том правом миру, и њега никакво зло не може пореметити. Не може пореметити ни тај однос који ми имамо са Богом и са ближњима. Тај мир Божији, имао је у себе и свети Јоаникије Девички, и он је тај мир ширио око себе и преносио га на ближње. Ко има мир у себи, на њега се, што би рекао наш народ, лепи мир Божији. Ко има мир у себи, на њега се лепи све оно што је у миру. А шта је у миру? Мир у Господу.
Ми чујемо, свако наше Богослужење почиње са реченицом: „У миру Господу се помолимо“. У миру. То значи да треба да се смиримо, да тражимо мир, за вишњи мир и за спасење душа наших. Зато ми чујемо највише на светој литургији ту реченицу: „Мир вам, мир свима“. Зашто? Па увек на литургији изговарамо ту реченицу: „Мир вам, мир свима“, пред светињом, зависно од саме литургије и онога дејства литургије, као што је, како ми у цркви кажемо, Канон евхаристије. Свети Јоаникије, не само да је живео у миру са Богом и са другима, он је, био и живео сам у подвигу. У подвигу је живео, а подвиг подразумева узимање крста. Подвиг подразумева, суочавање човека са својим слабостима и прихватање новог живота у Христу. Подвижник је онај који подиже крст Христов и спреман је на страдање. За које страдање? Само за истину, а истина је једна. Она истина за коју сам Господ каже: „Ја сам пут, истина и живот“.
Људи данас измишљају истине. Људи се данас убише да доказују да су у истини, све је не знам како накриво у њему и то што ради, чини, али он хоће да докаже да је истина у њему. Зашто? Зато што није дотакла њега истина Христова. Она истина која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. Сваки човек је позван да сарадњом Божије благодати и своје воље промени начин постојања, односно да саображавајући своје постојање Божијој вољи, испуни смисао свога живота. У настојању да преобрази свој живот, хрићанин, ступа на пут подвига, који је нераскидиво повезан са животом литургијским, евхаристиским, благодарним животом, јер доживљај вере, доживљај Цркве, извире, из евхаристиског, литургијског подвига и служења Богу и ближњима. Зато је хрићански живот незамислив без литургије.
Све ће постојати, све док се у свету служи литургија. Кад нестане литургије, нестаје и света. Литургијски живот је неостварив без подвига. Све ово у свом животу остварио је свети Јоаникије Девички, кога данас празнујемо, кога прослављамо и кога молимо да нас избави од невоља, мука, патњи, да нас ослободи греха, али на првом месту да се ослободимо сами себе. Док год имамо тај свој его у себи, нисмо у вери и нисмо са Богом, а онда нисмо ни са ближњима, јер тај его ме тера да се узносим, да се превазносим, како кажемо црквеним језиком, да се уздижем над другима. Его неће Бога, его неће човека. Его хоће оног нечастивог, који уместо да га приводи Богу, он га одводи од Бога.
Нек Господ да да нас, славећи светог Јоаникија Девичког чудотворца, никада и ни за шта не оставимо своју веру, првенстрано православну веру у Господа живога. У томе ће нам помоћи свети Јоаникије, ако верујемо у Бога и ако се и ми трудимо да бар ове две заповести које сам споменуо, колко толико испуњавамо у своме животу. Имамо ли љубави према Богу, имаћемо љубави према ближњима. Немамо ли љубави према Богу, немој да се заваравамо да имамо љубави према ближњима. Људи често кажу да воле Бога. Лепо је и треба да волимо Бога. А кажу и: „Ал не могу да волим онога поред мене. Он ми смета“. Е док год нам други смета, заправо смета наш его у нама. Смета наша гордост, наша сујета. Смета ми оно све што ме одваја од Бога и од ближњега.
Зато, нека Господ помогне и молитве светог Јоаникија Девичког, да укрепи све нас, да укрепи онај српски страдали народ на Косову и Метохији. Да нам он буде пример, како се може живети хрићански, православно, без обзира у каквом се окружењу налазимо. Нека је срећна слава, нека је благословено наше сабрање, овде и ваш долазак. Нека је срећна слава овоме храму, браству и свима вама. И нека вас свети Јоаникије, својим молитвама чува. Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Литургије, Митрополит Јован је пресекао славски колач и прослава се наставила у сали парохијског дома.
