У уторак 2. јуна 2026. године, трећег дана празника Педесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је поводом храмовне славе Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у селу Церовцу недалеко од Крагујевца.
Митрополиту су саслуживали Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Милан Томић, прoтoнaмeсник Гojкo Maркoвић и ђакон Стеван Илић.
Појао је хор Саборног храма из Крагујевца.
После прочитаног јеванђеља беседио је владика Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас је трећи дан Свете Педесетнице. Дан када је Дух Свети сишао на апостоле, дан када су се испуниле речи Христове које је Он рекао својим ученицима приликом Свог Вазнесења, да их неће оставити сироте, да их неће оставити саме, него да ће им послати другог Утешитеља који ће их научити свакој истини. Дакле, послаћу вам са висине Духа Светога. И заиста, браћо и сестре, ми који смо крштени, који смо задобили Духа Светога, тај Дух Свети са висине јесте Дух Свети који се усељава у нас по мери вере наше. То је тај Дух Свети који нас води и руководи, и не само нас него и Цркву Христову. Данас је, браћо и сестре, педесети дан када је Дух Свети сишао не само на апостоле него је сишао, браћо и сестре, на целу Цркву, на целокупну творевину.
И ово је трећи дан Духова, како то ми кажемо, или како се још у нашем народу овај дан назива. И овоме трећем дану управо је посвећен овај свети храм у коме смо се ми данас сабрали да у њему прославимо Свету Тројицу, Тројицу Оца, Сина и Духа Светога.
Тројицу једносушну и нераздељиву. И то је, у ствари, браћо и сестре, наша вера. Вера не само у једнога Бога него вера у Тројичнога Бога. И по томе се ми православни разликујемо од других који верују у једнога Бога, а ми, кажем, верујемо у Тројичнога Бога. И заиста, браћо и сестре, Света Тројица, Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети, воде нас и руководе. И зато молити се Светој Тројици, браћо и сестре, значи молити се истовремено свима светима који су прослављени Светом Тројицом.
Зато је добро, браћо и сестре, оставити с времена на време свакодневна занимања, свакодневне трзавице и бриге, оставити свакодневне невоље, своје свакодневне мисли и разговоре, и доћи у свети храм, доћи на Свету Литургију, браћо и сестре, и ту на Светој Литургији освежити себе молитвом и другим, новим и несвакодневним мислима.
Јер Дух Свети, браћо и сестре, није само сишао на апостоле пре две хиљаде и више година. Он непрестано силази у Цркви Својој. И данас Он силази овде на нашу Литургију коју заједно служимо. Тај Дух Свети, браћо и сестре, претвара хлеб и вино које ми приносимо у истинито Тело и истиниту Крв Христову којом се причешћујемо ради опроштаја грехова и ради живота вечнога.
Да, браћо и сестре, Дух Свети силази, али Дух Свети делује преко некога. А Он силази само преко човека који се бар труди да живи чистим животом, да живи хришћанским животом, животом Цркве и животом Јеванђеља.
Дакле, не освећује свештеник ове дарове и не претвара их он у истинито Тело и истиниту Крв Христову, него кроз њега Дух Свети то освећује. И зато човек треба да се труди, браћо и сестре, да никада не дође у такво стање да га Дух Свети остави. Ако нас Дух Свети остави, ми смо заиста не само остављени него и изгубљени.
Изгубљени смо, браћо и сестре, и за овај и за онај свет. Изгубљени смо и за своје родитеље, и за своју децу, и за своју браћу, и за своје пријатеље. Јер је Дух Свети тај који нас држи у свези мира. Зато ће апостол Павле увек говорити хришћанима: „Духа Божијега не гасите у себи.“
Задобили смо тог Духа Светога, браћо и сестре, у Светој Тајни Крштења. Ми тог Духа Светога стално обнављамо у себи кроз свете тајне и свете врлине, а посебно кроз Свету Тајну Исповести и Свету Тајну Причешћа. И човек је тај који треба стално да се обнавља у Духу Светоме.
А човек се или обнавља у Духу Светоме или се обнавља у духу овога света. А тај дух овога света, браћо и сестре, јесте дух времена које неће Бога. То је време које неће Бога. Зато и Христос каже да сав свет у злу лежи. Неће Бога.
Али Бог је послао хришћане да посведоче и у овом времену, и у овом свету, и оваквом какав јесте, да овај свет, руком Божијом, треба поново да постане рај. А рај ће постати ако ми у себи имамо Рај Божији.
Онај који има Рај Божији у себи, значи има Бога, има Бога Духа Светога. Тај који има рај у себи, у њему је сва радост. Човек без Духа Светога не уме истински да се радује. Па и ако се зарадује, то је краткотрајно. Сада се зарадујемо, а већ после пола сата или сат времена растужимо се. А тамо где је Дух Свети, Он нам не да да поклекнемо. Он нас крепи, Он нас снажи, Он нас подиже, браћо и сестре.
И зато опет понављам речи светог апостола Павла да се молимо Богу да се Дух Свети не угаси у нама. Данас смо дошли овде у ову цркву, као што рекох, да се помолимо Богу Духу Светоме, да нас Он поново води и руководи како бисмо остали верни Богу, верни Цркви и верни једни другима. И заиста, кад читамо Свето Писмо и Јеванђеље, видимо да је Господ на многим местима говорио, сведочио и најављивао Духа Светога Утешитеља, који је од Бога Оца послан и који се у пуноћи откривења јавио свету када је Христос прослављен.
Силазак Духа Светога је, у ствари, круна и испуњење свега што је Господ, живећи као човек у овоме свету и на овој земљи, чинио ради нас и ради нашега спасења. Све што је Господ чинио, и Његово трпљење, и Његово смирење, и Његово Распеће, и Његово Васкрсење, и Вазнесење, и слање Духа Светога, све је то ради нас, браћо и сестре.
Замислите како је Бог све то трпео од људи, од оних којима је дао љубав, а људи су Му одговорили мржњом. Одговорили су тако што су Га разапели. Јер, кажем, браћо и сестре, тама неће светлост, зло неће добро. И све док човек не покуша да из себе избаци зло, он не може ни да пожели добро ни себи ни другима, јер га је зло обузело.
Дакле, браћо и сестре, силазак Духа Светога јесте испуњење Христовог обећања да ће послати Духа Светога. И то је тај Дух Свети који води и руководи Цркву. Зато Црква не греши, јер њу води Дух Свети. Грешимо ми у Цркви, али Дух Свети не греши.
И ми се молимо Богу Духу Светоме да дође и усели се у нас, да нас очисти од сваке нечистоте. И све док се не будемо трудили да се чистимо, браћо и сестре, стално ћемо се ваљати у блату.
То су речи светог апостола Павла који каже да неки хришћани личе на свињу. Каже: свиња се окупа и спере нечистоту са себе, али се одмах враћа да се ваља у блату. То је огреховљена људска природа. Али је Господ управо зато дошао и зато послао Духа Светога, браћо и сестре, да ту нашу људску природу очисти и приведе Царству Небеском.
Зато се овај празник, празник Педесетнице или Духова, назива рођењем Цркве. Црква је тада рођена Духом Светим, као што се и ми рађамо у Крштењу Духом Светим, браћо и сестре. На дан када је на свете апостоле, на Цркву, на народ Божији и на целокупну творевину сишао Дух Свети, отпочело је дело које води човека ка усавршавању у Христу. То је оно што нам апостол Павле каже: „Усавршавајте се до пуноће раста Христовога.“ На овоме свету не може се наћи савршен човек. Један је савршен Човек, а то је Богочовек Христос. Али не може се наћи ни човек у коме нема баш ничег доброг. Ми људи, када процењујемо друге, често њихово и најмање зло увећавамо, а своје зло прикривамо. А ипак, у сваком човеку постоји нешто добро, јер сваки човек носи у себи лик Божији. Створени смо по лику и подобију Божијем. Зато сваки човек, па и онај кога ми сматрамо најгорим, има тренутке када је добар, када је племенит и када показује људскост.
То је оно на шта првенствено треба да обраћамо пажњу. Треба да се радујемо добру у човеку. Не треба да чекамо да други постане добар па да се ми поправљамо. Треба ми први да се потрудимо да будемо добри, па ће се и они око нас поправљати и исправљати. Када нас понесе искушење да о некоме мислимо ружно, када нам се при сусрету са неким или при сећању на некога лице намршти од непријатељства, треба да се запитамо зашто је то тако. Често смо сами прогласили некога својим непријатељем, а он нам то уопште није. Јер све меримо својом мером, а не мером Божијом. Зато све треба мерити мером Божијом, браћо и сестре, а не мером људском.
Дакле, браћо и сестре, када се тако поставимо према другима, треба одмах да се потрудимо да и према том човеку, макар га сматрали и најгорим, покажемо љубав. Треба са љубављу да се помолимо Богу и да кажемо: тај човек кога сам осудио ипак је дете Божије. И тај други човек треба да се усини у Богу, као што и ми тражимо синовство у Богу. И за тог човека, па макар га сматрали најгорим, Господ је умро. И на њега Бог гледа са љубављу и очекује да Му се врати у очински загрљај. Тај човек уме да буде добар. Можда и далеко бољи него ја или ти, браћо и сестре. И он свакако има своју невољу. Има своју муку, нешто га боли и нешто га тишти. Зато треба да схватимо да су и такви људи, ако ни због чега другог, онда бар достојни нашег људског саосећања. На све ово нас упућује Дух Свети, да другачије мислимо о другима. Хришћански је свакога човека сматрати бољим од себе. Да ли ми то радимо? Нажалост, често кажемо: „Не, ја сам бољи од њега.“ Али то је наша мера и наша процена. Божија мера и Божија процена потпуно су другачије од наших, јер је Бог непогрешив, а људи су погрешиви. Зато људи доносе погрешне судове и изричу погрешне пресуде једни другима. Дух Свети је у свему, браћо и сестре. Без Њега не можемо ни почети, ни чинити, нити завршити било какво истинско добро. Дух Свети чини да живот буде радост, да буде пуноћа. Али највише од свега учинио је да не будемо сами. А човек, када га обузму гордост и сујета, мисли да је најјачи и да му нико није потребан. Није нас Бог створио да будемо сами. Није нас Бог створио за пролазност, него за живот вечни. То је наша вера. Вера у Васкрсење. Вера у живот вечни, браћо и сестре.
Ако верујемо у Бога само док смо у овоме свету, онда нисмо разумели суштину хришћанства. Често човек каже: „Дај ми да једем и пијем док сам жив, а после ми ништа не треба.“
Али после управо све почиње. Јер шта је и пет стотина година у поређењу са вечношћу? Ништа. Зато кажем, наша вера је вера у Васкрсење и вера у живот вечни. Ми смо створени за вечност. То треба стално да имамо на уму. Створени смо за Царство Божије, које није нешто што нас тек чека у некој далекој будућности, него је реалност.
То је стварност која је доступна већ сада и овде. Царство Божије присутно је на земљи кроз Цркву. И ако смо у Цркви, а јесмо у Цркви јер смо крштењем постали њени чланови, онда смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и благодаћу Божијом постали део тог Царства, односно део Цркве. Зато, док смо у Цркви, имамо наду на спасење. Јер се спасавамо у Цркви и кроз Цркву, а не као усамљени појединци.
Не може се човек спасити сам за себе. Зато је и речено да један хришћанин није хришћанин. Дух Свети је присутан у Цркви. Све бива Њиме и кроз Њега. Дух Свети није само Онај који надахњује него и Онај који заједно са нама изграђује Цркву. Видите какву нам је част Бог дао, да и ми својим учешћем учествујемо у изградњи Цркве, а не у њеном рушењу. Данас се, нажалост, често напада Црква. Чујемо како људи кажу: „Шта ви радите у Цркви?“ А ко су то „ви“? Ако смо крштени, онда смо сви ми Црква. Зато смо сви позвани да изграђујемо Цркву. А Цркву изграђујемо тако што изграђујемо себе у Цркви и са Црквом. Тако што слушамо Цркву и живимо животом Цркве, браћо и сестре. Дух Свети је Онај који све испуњава. Без Њега не можемо чинити никакво истинско добро. Зато треба непрестано да проверавамо себе: да ли сам добар, да ли добро чиним, да ли живим по вољи Божијој. Као што Господ каже: „Истражујте Писма.“ Недокучиве су дубине бића Божијега. Бог нам се открио онолико колико наша слабост може да понесе и колико нам је потребно за спасење. Још је у Старом Завету речено: „Не може човек видети лице Божије и остати жив.“ Али не можемо рећи да нам се Бог није открио. Открио се свакоме од нас и открива нам се по мери вере наше. Ми Бога видимо онолико колико Га осећамо у себи. Онолико колико Га носимо у своме срцу. Треба да се молимо и да кажемо: Господе Боже велики и моћни, хвала Ти што си нам се јавио кроз Спаситеља нашега Господа Исуса Христа.
Треба да благодаримо Богу, браћо и сестре. А имамо за шта да Му благодаримо. За све. Ето, и за овај данашњи дан, што смо се овде сабрали, што смо данас осванули живи. Многи нису, али је нама Бог дао овај дан да се саберемо овде на Светој Литургији. И зато би требало да и овај дан, и сваки дан нашега живота, буде дан у Господу. Јер ако нам није дан у Господу, онда ће бити дан у власти нечастивога. А нечастиви неће добро. Он неће љубав, него хоће мржњу. Он неће заједницу, него хоће поделе. Не делимо се, браћо и сестре. Немамо разлога да се делимо. Ми припадамо Христу. Ми припадамо Цркви Христовој. И зашто да се делимо? Све што се дели, то пропада. Када се подели породица, шта бива? Пропада породица. Зато се не делимо. Знамо коме припадамо. Припадамо Богу Јединоме и припадамо Цркви Христовој. И зато треба да будемо благодарни Богу што нас је учинио члановима Цркве. Нека је срећан и благословен овај дан. Нека је срећна слава овога светога храма и свима вама, браћо и сестре, који сте се данас овде сабрали.
Замолимо Бога Духа Светога да се усели у нас. Јер ако се у нас не усели Дух Свети, уселиће се дух овога света и дух зла. А ми видимо последице таквога духа, браћо и сестре. Видите колико су озбиљна времена у којима живимо. Не само ми као српски народ него и читав свет. Видите да се више говори о рату него о миру. Видите да се више улаже у оружје него у човека. Видите колико се човек удаљио од Бога, а када се човек удаљи од Бога, онда се удаљава и од човека. Зато треба да се молимо Богу Духу Светоме да нас просветли, да нас укрепи, да нам подари мудрост, разум и љубав. Да нас научи да живимо као браћа и сестре, да живимо у слози, миру и љубави. Да будемо верни Богу, верни Цркви и верни једни другима.
Нека би нам Господ, молитвама Пресвете Богородице, светих апостола и свих светих, даровао благодат Духа Светога да нас води и руководи на путу спасења. Њему нека је слава, част и поклоњење, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После заамвоне молитве владика је осветио славске дарове и пресекао славски колач. Ове године свечари су били господа Зоран и Горан Веселиновић. На крају Свете Литургије Митрополит Јован одликовао је својом Архијерејском граматам захвалности господу Зорана Веселиновића, Горана Веселиновића, Драгана Радовановића, Светислава Лазаревића и Живослава Огњановића.
Сабрање је настављено славским ручком у црквеној сали.
Стеван Илић, ђакон
