У четвртак 25. јуна 2026. године када Црква прославља преподобног оца Онуфрија Великог и преподобног Петра Атонског, његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Светог великомученика Георгија у Ћелијама колубарским. Овом приликом Митрополит Јован је крстио малог Гаврила сина вероучитеља Марка и Невене Лазовић.
Митрополиту су саслуживали: протојереј – ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско – посавски, протојереј – ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник космајски, јеромонах Сионије (Зорић), јеромонах Јован (Прокин), протођакон Никола Урошевић, ђакон Дејан Јовановић.
За благољепије сабрања били су задужени теолози из Смедеревске Паланке.
После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио сабраном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, мислим да нема човека на овоме свету који нема неки товар на себи. Нема човека који није оптерећен много чиме у овоме животу, а највише је оптерећен самим собом. Сваки од нас је, првенствено, оптерећен гресима, јер нема човека без греха. Свако је притиснут својом гордошћу, сујетом, саможивошћу и себичношћу. И то је, верујте, огромно бреме које носимо, а да често и не знамо да су то терети, нити знамо како да их се решимо.
Неко покушава да то учини на основу своје силе, моћи, снаге или знања. Међутим, таква бремена не можемо сами скинути са себе. Једини који нам може олакшати тај терет и скинути га са наших леђа јесте Господ наш Исус Христос.
Зато је данашње Еванђеље које смо чули веома утешно и поучно. Господ нас позива да дођемо к Њему како би нас умирио од наше натоварености, злобе, пакости и мржње. Он нас зове да нас растерети, али под једним условом — да узмемо јарам Његов. А јарам Христов, браћо и сестре, јесте Еванђеље, и то је смирење.
Често говорим: тамо где нема смирења, тамо нема ни хришћанина. Можда је ово прејака реч, али је тако. Ако все остале врлине у свом животу не градимо на смирењу, ниједну нећемо моћи истински да остваримо. Па чак и ако без смирења нешто мало и постигнемо, то ће се срушити.
Свети Јован Златости, говорећи о врлинама, каже да је Господ, када је хтео да сагради кућу од врлина, у њен темељ поставио управо смирење. Човек, нажалост, лакше бира гордост, сујету, лакше бира да се показује и доказује над другимма, него што бира смирење. Ми треба да узмемо Христово смирење и кротост. Заиста, онај ко себе смири пред сваким човеком, тај задобија мир у својој души и у свом срцу.
Онај ко неће да се смири, стално има потребу да доказује како је већи од другога. Зато људи често много галаме и причају — тиме заправо покушавају да прикрију недостатак смирења. Мисле да ће галамом и испразним разговорима сакрити своје мане. А како обуздати тај несрећни језик? Како га учинити послушним? Бог нам је дао језик да Њега хвалимо, да Му се молимо, да говоримо само оно што је добро, честито, ваљано и поштено. Дао нам га је за благе речи, а не за оне уличарске; дао нам га је да слушамо и преносимо реч Божију.
То је Пресвета Богородица рекла на свадби у Кани Галилејској: „Чините све што вам каже.“ Знала је Мајка Божија да ће њен Син учинити чудо и претворити воду у вино, али је зато поручила људима да чине оно што им Он каже. А да ли ми чинимо оно што нам Господ заповеда и чему нас учи Еванђеље? Или себе стављамо изнад Еванђеља, па хоћемо да га исправљамо онако како нашој вољи одговара?
Зашто се човек горди и зашто је горд човек увек у бригама? Зато што стално жели да буде изнад другога, да се натури и наметне. Зато нам је потребан јарам смирења, јер нас Господ највише препознаје управо кроз веру и смирење. Тај јарам нас чува да се не преузносимо и да се, црквеним језиком речено, не надимамо. Човек који само прича и уздиже се изнад других, заправо се надувава празнином и још више оптерећује своју душу.
Јарам Христов је лак за оне који знају да ће за његово ношење добити највећу могућу награду, коју нико на овоме свету не може да да — Царство Небеско. Има ли веће награде од те? Али човек често тражи признање и награду овде, на земљи, а за оно вечно готово и не мари. У томе је оштрина нашег ума: да се трудимо да имамо чист ум како бисмо јасно разликовали добро од зла.
Данашње Еванђеље нам говори и о томе како је Господ рекао: „Све је Мени предао Отац Мој, и нико не познаје Сина до Отац, нити Оца ко познаје до Син, и ако Син хоће коме открити.“ Како је то дивно! Бог Отац открива Сина, а Син открива Оца свакоме ко то откривење истински жели. А да бимо сазнали ко је Бог, шта је Света Тројица и шта је Црква, потребно нам је смирење и вера. Син Божији хоће то да открије сваком човеку, али човек најпре мора вером и љубављу према Христу да учини себе достојним тог откривења. Без нашег труда, смирења и љубави, не можемо то очекивати.
Бог нам се открио онолико колико је потребно за наше спасење. Зато немамо изговора да кажемо: „Не познајем учење Цркве“ или „Не знам шта је Еванђеље“. Ако не знаш, то је зато што си био лењ да завириш у њега и да кроз њега сагледаш себе. А тамо где је лењост, тамо су и гордост, сујета и себељубље.
Господ Исус Христос је толико милостив и добар, и има неизмерну љубав према свима нама, и грешнима и праведнима. Али питање је да ли ми осећамо ту љубав. Онај ко нема љубави према ближњем, нема ни љубави према Богу. Свети апостол Јован каже: „Ко је задобио љубав, тај је задобио Бога.“ А ко је задобио љубав, задобио је и смирење. Такав човек, како се у народу каже, држи свој језик за зубима и не дозвољава му да „млатара“. Свети апостол Павле нас опомиње: „Ако ко мисли да је побожан, а не обуздава свој језик, његова је побожност узалудна.“
Данас су се у овом светом манастиру догодиле две велике Свете Тајне: Тајна Литургије и Тајна Крштења. Не зна се која је од које већа. Да бисмо били чланови Цркве, потребно је да се крстимо, а да бисмо схватили шта је Црква, потребно је да разумемо Литургију. Црква је Тело Христово, а ми крштењем постајемо чланови тог Тела. И као што је сваки орган у људском телу одговоран за функционисање целог бића, тако смо и ми сви одговорни једни за друге. Немамо право да кажемо: „Баш ме брига за другога“. Све док брига нашег ближњег не постане и наша брига, нећемо моћи истински да разумемо једни друге.
Оно што је данас доживео наш мали Гаврило јесте Света Тајна Крштења — тајна уласка у Цркву Христову. Данас ће он примити и Свету Тајну Причешћа и тако се у потпуности сјединити са Господом. Током крштења молили смо се да Бог пошаље Духа Светога на воду, и Бог га је послао. Гаврило је данас запечаћен Духом Светим кроз помазање светим миром, уз речи: „Печат дара Духа Светога.“
Шта значи печат? Када се печат стави на неко писмо или документ, ако је неоштећен, то означава да нико у њега није загледао нити чинио проневеру. Сви ми који смо крштени добили смо тај печат, али је питање да ли га чувамо или смо га разломили својом невером, слабом вером, гордошћу и сујетом. Ако јесмо, тада ће нам Бог рећи да нисмо сачували оно што смо примили. Човек нема изговора да каже да није ништа добио. Апостол Павле пита: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ Примио си Бога, човече, па зашто Га онда не послушаш? Не слушаш Га зато што слушаш себе и оно што други причају, па онда туђе приче преобликујеш како теби одговара, често додајући и оно чега нема. Тиме само све губимо.
Света Тајна коју је примио Гаврило, као и Свето Причешће коме ћемо приступити, треба да нас оснаже и укрепе у борби против греха, јер се причешћујемо за отпуштење грехова и за живот вечни. Код нас се често каже: „Ваља се причестити“. Нема ту „ваља се“ или „не ваља се“. Ако се причешћујеш са вером, страхом Божијим и љубављу, ти заиста примаш Живога Христа у себе.
Живот и еванђелско узрастање малог Гаврила од данас зависе од вере његових родитеља и његових најближих. Ако му сада не дамо прави пример, када ће га добити? Немојмо се заваравати да пред малим дететом можемо да причамо и радимо шта год хоћемо, мислећи да оно ништа не разуме. Дете све зна и све упија, јер је примило Христа у себе. Доћи ће време када ће све оно што је упило у детињству почети да показује у свом животу.
Радујмо се данас што су и земаљска и небеска Црква постале богатије за још једног члана. То чланство се разликује од чланства у земаљским партијама. Наша једина „партија“ јесте Господ Исус Христос. Не трагајмо за људским моћницима, мислећи да ће нам они помоћи. Нико нам не може помоћи онако како нам помаже Бог, а Он нам помаже по мери наше вере.
Нека је благословено и срећно крштење нашег Гаврила! Нека га Господ препозна по мирису светог мира. Човек је створен да мирише љубављу, вером, надом и смирењем. Насупрот томе, кроз гордост човек заудара. Како каже Апостол Павле, ми смо Христове благоуханије (мирис Христов). Нека га Господ препозна и по овој белој хаљини и белом пешкиру које је данас добио као симбол чистоте. Некада су наши стари на крштење доносили велико платно од којег се крштеном детету шила кошуља коју је оно носило четрдесет дана. Нека да Господ да Гаврило никада не поцепа и не упрља ту хаљину чистоте коју је данас примио.
Нека му ово крштење буде на спасење и напредак. Молили смо се да Му Господ пошаље анђела чувара да га штити. Времена су озбиљна, и ако немамо анђела чувара, већ мислимо да сами себе можемо сачувати, брзо ћемо пропасти. Ако буде слушао свог анђела, Гаврило ће имати љубави према Богу и ближњима, а изнад свега имаће ту најважнију врлину — смирење.
Нека и нама данашња Литургија, Свето Причешће и ово заједничко сабрање буду на спасење. Гледајмо лице једни других, али тако да, када видимо брата, у њему не мислимо зло. Свети оци кажу: „Видех лице брата свога, видех лице Бога свога.“ Бог нас је створио да будемо иконе Божије, а све зависи од тога шта човек у другом човеку види — да ли види икону или нешто друго. А човек углавном види оно што носи у себи; свако чује и види оно што хоће.
Дајте зато да чујемо оно што је добро, оно на шта нас Господ позива: да иштемо најпре Царство Небеско и правду Његову, и да кроз Свете Тајне и еванђелске врлине заиста угледамо лице Божије. Амин.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Заједничарење је наставено трпезом љубави трудом манастирског братства.
