У петак, 26. јуна 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа свете мученице Акилине, светог оца Трифилија, Епископа Левкосије кипарски и светих свештеномученика Житомислићких, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, одељак из Матејевог Јеванђеља који смо ми сада овде чули, па између осталог, Господ каже фарисејима: „Милости хоћу, а не жртвоприношење.“ Милост је, браћо и сестре, већа од било какве жртве коју ми приносимо.
Милосрђе је оно што нас побуђује на већу веру, на веће саосећање, на љубав. А зашто је Господ рекао фарисејима: „Милости хоћу, а не жртвоприношење“? Зато што су фарисеји, браћо и сестре, корили Господа Христа, па и саме ученике Његове, који су једне суботе ишли преко њиве, где је било класја, и трзали класје и јели га, јер су били гладни. А закон ондашњи то није дозвољавао, па су тако фарисеји гледали на сваку прилику како да осуде Христа, како да осуде апостоле, и увек су се позивали на закон. А у ствари, они се закона нису придржавали. За њих је, браћо и сестре, сам закон био форма. И тиме су говорили, доказивали да је то супротно суштини, и да су они гледали само оно што је спољашње, што је формално, а суштину су заборавили.
Дакле, браћо и сестре, они су корили Христове ученике што су у суботу, будући да су били гладни, тргали класје и јели. А Господ им одговара и каже: милосрђе је веће од тог вашег закона. Хтео је Господ овим да каже да је највеће милосрђе нахранити гладнога.
А нахранити гладнога не треба гледати да ли је субота или неки други дан, како је то старозаветни закон прописивао. Дакле, и зато Господ Исус Христос самим тим фарисејима, да би им доказао да ништа не разумеју од онога што је вечно, што је непролазно, рече: они су осуђивали апостоле Христове што су јели у суботу класје, а Господ им наводи пример: ви се стално кунете и заклињете за тог Мојсија. А зар се не сећате како је Давид ушао у храм, био гладан са својим пратиоцима, и узео хлебове, и појео хлебове, јер су били гладни? И то које хлебове? Оне хлебове које је било дозвољено само свештеницима да једу. Друго, Он им такође наводи, браћо и сестре, и оне свештенике који су ушли и служили у храму, па су, кажу фарисеји, тако оскрнавили суботу. Рекох, фарисејство и лицемерство, браћо и сестре, то Господ највише осуђује у Своме Јеванђељу. Фарисеј значи онај који се претвара, који не показује суштину како живи, него гледа само оно што је спољашње, а о унутрашњем ништа не брине. И зато Господ каже: „Ја вам кажем да је овде већи од храма.“ Пазите, браћо и сестре. Зашто то Христос тако каже? Овом благовешћу Христос открива Себе, браћо и сестре, као Бога и Господа, ради Којега је и сам храм, и све што је у њему свето. Оно је свето само Христом. И заиста, све оно чега се Христос не дотакне и што се Христос не дотакне, не може бити освећено.
Па и ми не можемо да се освећујемо, браћо и сестре, ако се не дотичемо Христа. Неко ће казати: па како, где је Христос? Па ево, данас је Он овде, на Литургији, браћо и сестре. Данас ћемо се поједини причестити. Е, па то је сједињење са Христом. То је Христос. И на Христа, браћо и сестре, треба увек да се угледамо. Зато Христа треба да држимо у срцу своме. И да живимо Христом, а не да само говоримо, па да кажемо: ја верујем у Бога. Па онда је твоја вера само на устима и на језику. Али онда твоје вере нема у срцу. А вера је та, што често говорим, која усељава Бога у човека. И каква нам је вера, такав нам је и живот. Дакле, браћо и сестре, фарисеји су, као што рекох, формализовали закон дотле да су говорили: човек је ради суботе, а не субота ради човека. Управо Господ наш Исус Христос доноси, браћо и сестре, ту нову богочовечанску науку, доноси нам ново и каже: не, субота је ради човека, а не човек ради суботе. Субота је ради човека, а не човек, као што рекох, ради суботе.
А фарисеји су се усредсредили, опет, на оно што рекох, на те спољашње жртве, на оне спољашње обичаје. А у њима, каже Христос, нема ништа од милосрђа. Милосрђа нема у њима. Зашто? Зато што у њима нема самилости. Они су гледали како људи умиру од глади, а нису хтели да им дају парче хлеба. Па шта је онда то? Одсуство, браћо и сестре, саосећања, нема самилости. Они немају самилости према ближњима, нема онога што Бог преко пророка Осије рече у данашњој реченици: „Милости хоћу, а не жртвоприношење.“
Дакле, овде нам Христос каже, браћо и сестре, да је милостиња и самилосна љубав према гладним људима већа од свих тих старозаветних предања, од свих тих закона, од свих тих обичаја, од свих тих жртава, јер су они гледали само на оно што је спољашње. Опет кажем, зато што су гледали само на спољашње, заборавили су оно што је унутрашње. Заборавили су да провере да ли је Бог у њима, има ли у њима љубави према ближњима. Видимо овде како су радили фарисеји. У њима није било љубави према људима, према ближњима, и, као што рекох, није било тог осећаја да се сажале на оне који су гладни. Зато Христос каже: „Када бисте то знали: 'Милости хоћу, а не жртвоприношење', онда не бисте осуђивали невине.“ У овом случају, ко су ти невини? Апостоли, браћо и сестре. Они су невини.
Зато, браћо и сестре, милосрђе треба да буде провера наше вере, провера наше љубави и, ако хоћете, провера наше мудрости, да знамо да разликујемо шта је важније од неважнијег, да знамо да разликујемо шта је зло, а шта је добро, шта је љубав, а шта је милосрђе. Дакле, зато нам каже да милосрђе треба да буде провера наше вере. И зашто? Па зато, браћо и сестре, како то лепо кажу Свети Оци: што је вид оку и слух уху, то је, кажу, милосрђе вери и љубави. Можеш да чиниш не знам каква дела, ако ту нема вере, ако ту нема љубави, онда све то није спасоносно. Вера без љубави, кажем, то је око без вида и ухо без слуха. Љубав, браћо и сестре, своди Бога на земљу и земљу уздиже на небо.
Само је љубав Божија била та да се Он, из љубави, Бог, усељава у најчистију утробу Пресвете Богородице, рађа се и живи међу нама. Он је донео љубав народу, а народ Му је узвратио мржњом. А Он све трпи. Он подноси жртву. Њега убијају, Њега на Крст разапињу, а Он не осуђује оне који Га разапињу, него каже: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде.“ А ови осуђују апостоле због неколико шака класја, да тако кажем, браћо и сестре. Да се молимо Богу да нам Бог помогне да имамо то милосрђе. А милосрђе произлази из саосећања. Да другога осетимо као себе, да његову муку осетимо као своју муку, да његову глад осетимо као своју глад, да се сећамо, како то каже Свети Јован Златоусти о Божићу: „Хришћанине, сео си за богату трпезу своју, сети се да неко нема ни коре хлеба. Ти си се ушушкао у своју кућу, у своје палате, а што се не сетиш онога мученика који нема крова над главом?“ Е, то учини. То је милосрђе, браћо и сестре. А не правдати себе што не живимо по закону Божијем. А закон Божији, браћо и сестре, то је љубав. То су оне две заповести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом“, и: „Љуби ближњега свога као самога себе.“ Е, кад бисмо могли да те две заповести остваримо у своме животу, где би нам крај био, браћо и сестре. Онда не би било потребе, браћо и сестре, да се људи међусобно не слажу, да се људи међусобно свађају, да се људи међусобно туку. Јер волети ближњега, то је врхунац наше љубави. А ми, опет, некако стално мислимо: е, овај који је поред мене, он ми смета. Да није њега, ја бих био бољи. Или, да је он бољи, ја бих био бољи. Е, то у хришћанству није тако, браћо и сестре. У православљу је скоро све парадоксално. Не можемо да чекамо да се други поправљају, него пођимо од себе. Парадоксално је у православљу, знате. Зато у Јеванђељу Христос каже: „Благо онима који плачу, јер ће се утешити.“ Видите: „Благо вама ако вас убијају.“ Зашто? Ако вас убијају ради истине, а истина је једна – то је Господ наш Исус Христос. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се у нама усели та љубав Божија, да се у нама усели то милосрђе, односно да се у нама усели самилост, да имамо самилости, јер ми се спасавамо милошћу Божијом, а не неким својим трудом. Па не знам какви да су трудови, и подвизи, и молитве, али се ми спасавамо милошћу Божијом. Милост.
Зато на богослужењу чујете највише: „Господе, помилуј.“ Па то је милост. А кад кажемо: „Господе, помилуј“, то је, као да смо рекли, браћо и сестре: „Господе, помози“, „Господе, спаси“, „Господе, опрости“. Господе, помилуј – да нас Бог помилује, и овакве какви јесмо. И Он нас воли и такве, зато што је Он Љубав. Бог вас благословио.“
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
