Дана 27. јуна 2026. године, када наша Света Црква прославља Светог пророка Јелисеја и Светог Методија Цариградског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светих Апостола Петра и Павла у селу Јагњилу, надомак Младеновца.
Митрополиту Јовану су саслуживали: игуман манастира Шуљковац протосинђел Пајсије (Илић), игуман манастира Тресије јеромонах Сионије (Зорић), јеромонах Јован (Прокин), протојереј Ратко Аврамовић, јереј Милутин Гашевић, јереј Саша Костадиновић, ђакон Лазар Марјановић и ђакон Младен Марић.
Лепоти богослужења су допринели Српски православни појци из Београда.
Након прочитаног јеванђељског зачала, наш Митрополит Јован је свесрдно заблагодарио Богу на дару који имамо данас, а то је пре свега дар служења Свете Литургије и обратио се окупљеном народу следећим речима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре. Нек нам је на здравље и спасење ова Света Литургија коју служимо овде, у овом светом манастиру. А Литургија је, браћо и сестре, највеће, најузвишеније, најсветије дело које се уопште врши на земљи. Литургија је у исто време, када се служи на земљи, она се служи и на небу. Света Литургија, драги моји, је врхунац православних хришћана и представља стварно учешће у Царству Небескому. Зато се за Литургију каже да је она предукус Царства Небескога. Другим речима, да то поједноставим, нема ли нас на овој земаљској Литургији, неће нас бити ни у оној Небеској, браћо и сестре. Нема ли нас на овом дискосу да је свештеник, припремајући Свете Дарове за причешће, и вади оне частице из просфоре и каже, помени Господе тога и тога, упокој Господе тога и тога.
Литургија се, браћо и сестре, служи подједнако, како за живе, тако и за мртве. И зато је њен суштински значај за спасење, лежи у томе, што се кроз заједничку молитву и Свету Тајну причешћа Тела и Крви Христове, верници истински се сједењују са Богом, и у ствари побеђују грех, побеђују смрт. А ово је, каже, живот вечни, да осим тебе нема другога Бога, и кога си, каже, послао Исуса Христа, каже Свети Јован Богослов. Заиста, браћо и сестре, размишљајући овој реченици Светог Јована Богослова, а у исто време гледано из перспективе, библијске перспективе, смрт је последица греха и човековог одвајања од Бога. Дакле, грех одваја човека од Бога, и не само што га одваја од Бога, грех одваја човека од самого себе, грех одваја човека од заједнице. И заиста, браћо и сестре, самим тим, смрт није нешто што је за људе, како бих рекао, природно, већ је у потпуности неприродно, а могли бисмо рећи и неприхватљиво. Зашто је смрт за нас хрићане неприхватљива? Па зато што нас Бог није створио за смрт, него нас створио за вечност.
Ми имамо смрт у своје време, али то није смрт, као нешто што је ништавило. Наша смрт је у ствари прелазак из живота овога земаљског у живот вечни. И зато ми, када сахрањујемо наше ближње, ми заиста не кажемо да су они отишли у ништавило, него га сахрањујемо, словенска је то реч што значи сачувамо га, да га сачувамо, да га земља сачува до другог доласка Господа нашег Исуса Христа, када ће, као што Јеванђеље каже, доћи да суди живима и мртвима. Литургија је, браћо и сестре, спасење. Ко једе моје Тело и пије моју Крв, има Живот вечни, каже Господ у свому Јеванђељу. Ако не једе, нема Живота вечног. Па и нема и овога живота овде, иако он живи и хода, али то није, браћо и сестре, испуњен живот. Такав је живот без Бога, без причешћа, празан живот, браћо и сестре. И управо зато што често бивамо без причешћа празни, у духовном смислу, е ту онда нечастива сила се бори, да тамо где што је у нама празнина, а све је празнина у нама ако нема Бога, ако нема Цркве у нама, та нечастива сила тражи ту нашу празнину, да се управо усели у ту нашу празнину. А понављам, све је у нама, верујте ми, празно, без Бога. А човек када има Бога у себе, када носи Бога у себе, када живи Богом, он је испуњен, браћо и сестре. И у њему нема места празног да искористи, као што рекох, ова нечастива сила да нас спопадне.
Дакле, спасење света је повезано са спасењем човека. И то, браћо и сестре, од самог момента стварања света и човека. Када Бог ствара целокупну творевину, ствара је да буде управо заједница са Богом, а човека, да читаву творевину принесе Богу. Ми се спасавамо кроз Свете Тајне и Свете врлине, кроз добра дела. И Бог је толико учинио човека великим, да је целокупну творевину, браћо и сестре, Бог поверио човеку, да се она преко човека спасава. Зато ће Свети апостол Павле казати, како творевина уздише, тугује, боље речено, што је човек заборавио творевину. А ми, кроз творевину Божију, браћо и сестре, ми се учимо и видимо да постоји Бог. Да ништа није створено само од себе, и да све бива по вољи Божијој. Или, како кажу Свети Оци, ниједан лист на дрвету не трепери без знања Божијега. Замислите, кад један лист не трепери без знања Божијег, шта ми онда да кажемо, браћо и сестре? Нама је потребно спасење, нама је потребно то Царство Небеско, зато Господу Јеванђеље каже, иштите најпред царства Божијега и правде његове, све ће вам се додати. Треба нам спасење, браћо и сестре. Али не можемо се спасити без Божије помоћи, без благодати Божије. Не можемо се спасити без другога. Без ближњега се не можемо спасити, браћо и сестре. А ми често шта радимо? Занемарујемо ближњега. Заборављамо ближњега. А наше спасење, колико је готово у нашим рукама, још је више у рукама браћо и сестре, Божијим, али у исто време и у рукама наших ближњих. Често говорим, ми до Бога долазимо преко ближњега. И до ближњега долазимо преко Бога. Зато нам је потребно спасење. Да нас Бог спасе, првенствено од нас самих.
Да се молимо да нас Бог спасе, браћо и сестре, од гордости, од сујете, о саможивости, о себичности. Дакле, треба нам спасење, а онда можемо и поставити питање, браћо и сестре, Шта је спасење? А одговор би био, спасење је у Цркви, браћо и сестре. Ето, управо у овој заједници, коју сам рекао, Бога и човека. Спасење је, браћо и сестре, живот у Цркви. А шта би он да био тај живот у Цркви? Шта би он био, браћо и сестре? То је у ствари, како кажу Свети Оци, живот у Богочовеку. У Богочовеку Христу. Он је Бог, али постао човек. И остао Бог. И зато је он Богочовек, браћо и сестре. И зато Господ Христос наш најбоље разуме, да тако кажем, и овакви какви јесмо. Али увек додајем кад ово кажем, Бог нас разуме, али питање је да ли ми разумемо Бога. И како разумемо Бога, браћо и сестре? Да ли га разумемо само онако како мени одговара? Или у Бога верујемо онако како нас учи Црква, како нас уче Свети Оци?
Дакле, браћо и сестре, кажем, спасење то је живот у Богочовеку. То је живот, другим речима, у Светој Тројци. И зато и данашња наша Литургија коју овде служимо, сви заједно, она, браћо и сестре, спушта Свету Тројцу на земљу. Спушта небо на земљу. И то треба стално, говорим, прво себи, па вама. То такво осећање треба да имамо, браћо и сестре, да дођемо на Литургију, да смо већ закорачили у Царство Небеско. Да је овде међу нама Бог, и не само Бог у Тројци, него сви Свети, и Анђели. Јер и Анђели и Светитељи са нама саслужују. Па, човече, шта ћеш ти више од тог осећања, ако те обузима, да служивши Литургију, са тобом саслужују Анђели и Светитељи. Дакле, браћо и сестре, све у свему.
Спасење је благодатни вид. Уцрковљења и оцрковљења, како је то и говорио и писао Свети старац Јустин Ћелијски. Дакле, све што је у Цркви, богочовечно је, и Тројчно је, и кроз Богочовека, браћо и сестре, увек одводи Бога у тајну. У тајну Свете Тројце, браћо и сестре, одводи га у тројчност Бога. То треба да знамо. Да би ову божанску науку разумели, драги моји, и не само разумели, него и применили у свом животу, треба нам шта? Треба нам, браћо и сестре, вера у Бога. Вера у Бога. Вера је дубља од разума, шира од емоција, и узвешенија од било чега што се може дотаћи руком и што се може оком видети. Онде где стаје наш људски разум, кад нам је вера права, она нам отвара и те видике које људски разум не може да схвати и да прихвати. Дакле, браћо и сестре, она је узвишенија од било чега што се може дотаћи руком или голим оком видети. Вером и подвигом. Узрастајући у љубави према Господу, ми узрастамо, браћо и сестре, и у љубави једни према другима. Зато не можемо казати волим Бога, а не волим ближњега. Можемо се замерити са ближњима и замерамо се. Можемо да мрзимо грех другога, али не смемо да мрзимо човека.
Да би одвојили грех од човека, то само може, браћо и сестре, човек који је Духом просвећен. Јер ми, нажалост, када осуђујемо човека, грех ми осуђујемо и човека. А то треба да разликујемо. Да разликујемо, браћо и сестре. Зато Господ каже да најпре треба вером да се уздигнемо у висине Божије љубави. То јесте, вером треба да отворимо своје срце и своју душу, да Господ, како то рече један Свети Отац, проради у нама. А Господ ће прорадити, ако смо ми будни. И ако чувамо Бога, односно, ако смо га сместили у себе, и ако чувамо Бога у себи. Дакле, браћо и сестре, да нам просвети ум, да нам загреје срце, да разумемо да све што постоји, и ми што постојимо, и све што је наше, и сви који су наши, јесу наши по љубави Божијој и по промислу Божијем. И остаће наши заувек само уколико себе и њих утемељимо. И себе, и друге утемељимо, браћо и сестре, на камен темељац, који се зове Господ наш Исус Христос. То јесте, када градимо свој живот на Христу, ако не градимо свој живот на Христу, наш је живот промашен.
Без обзира шта можемо стећи у овоме свету, и не знам какво богатство, и не знам какво звање, и не знам какав положај, и чин да тако кажем, онда нам је све промашено, ако то све није, браћо и сестре, у Господу Христу. Када се вежемо за Господа Христа, све што је наше, биће такође чврсто, пазите, биће чврсто, заједно са нама, везано за Њега, и све ће изгледати нама другачије. Све ће нам изгледати другачије, него што на први поглед изгледа. То јесте, оне које волимо, које највише волимо, који су наши ближњи, на пример, отац, мајка, брат, сестра, син, кћер, нераскидиво једна веза свагда ће бити везани за нас, и неће постојати, кад једне друге вежемо с Христом, неће постојати, браћо и сестре, никаква ниједно искушење, никаква невоља, никаква тешкоћа, која ће моћи, чак ни у помислима, да нас одвоји од Бога, и да нас одвоји од ближњега. Будући једно са Господом, ми ћемо по љубави, у љубави његовој једној, једино са својима остати једно. Заједно са њима радоваћемо се, али ћемо са другима и туговати, кад други тугују, браћо и сестре, заједно са њима носићемо њихова бремена. Зато Господ каже, дођите к мени, сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити. Али, од чега је човек уморан? Јесте и физичка, кад се умори, замори. Али много је тежи умор од греха, од злобе, од пакости, од мржње, браћо и сестре. Е, ту не можемо се одморити тако што ћемо лећи или сести да се одморимо. Једино ћемо се одморити кроз покајање. Једино ћемо се одморити ако спознамо и признамо, боље речено, да смо погрешили, и признамо да смо пали. А палом човеку шта треба? Треба му дати руку да се подигне, браћо и сестре. Да не долазимо у оно стање кад видимо да је човек пао, ми уместо да му пружимо руку да га подигнемо, ми га још гурамо даље у провалију. А то све настаје из мржње. То значи тамо нема љубави. Браћо и сестре, љубав није трговина. Данас, на жалост, се љубављу тргује.
Љубав није трговина и љубав није математика, како рече један Свети Отац. Није математика, љубав не може да се измери било чиме, зато што је она искуство заједнице. Заједнице Бога и људи, и јединство нас са Богом и Бога са нама, али и наше јединство, браћо и сестре, и наше заједнице међу собом. Дакле, тамо где постоји љубав, све престаје или постаје маргинално. Љубав помера границе, јер љубав воли, љубав прашта. Љубав се не надима, како каже Апостол Павле. Не надима се зато што је неко стекао неко знање, или како још једном на месту Апостол Павле каже знање надима, а љубав изграђује. И кад год мислимо да смо нешто постигли, мислимо да је то наш труд, јер исключиво наш труд. И онда, све што мислимо да смо постигли, почнемо да се гордимо, уместо да благодаримо Богу. Иако смо неко добро урадили браћо и сестре. Али човек то добро, ако некад уради, све то приписује себи, а не Богу. А човек, браћо и сестре, не може ниједно добро, поготово спасоносно дело, не може да учинити без Бога. Дакле, браћо и сестре, тамо где постоји љубав, постоји јединство, постоји поверење, што је врло важно, јер онога кога волимо, ми у њега имамо поверење, је ли тако? А кога бисмо ми то више волели од Бога? Па волимо и оца, и мајку, и брата, и сестру, и пријатеља, волимо, и треба да волимо. Јер ако дајемо њима љубав, биће нам љубављу и узраћено.
Изнад свега, браћо и сестре, треба да волимо Бога. Јер, како каже Јеванђеље, да Бог пре заволе нас, него што ми заволесмо Њега. Дакле, браћо и сестре, тамо где постоји љубав, постоји јединство, постоји опет поверење, постоји у ствари разумевање, тамо где постоји љубав, тамо постоји загрљај. Тамо где нема љубави, загрљај је лажан. Лажан, браћо и сестре. Па ће бити по оној, како каже, и лажем ти се Боже наш. И лажемо себе, али и мислимо да лажемо Бога. Дакле, браће и сестре, тамо где нема тог загрљаја из љубави, нема ни осећања присуства другога са нама. Јер љубав грли све подједнако и грешнике и праведнике. Прашта подједнако свима, јер љубав Божија надоместиће недостатке сваке друге љубави, браћо и сестре. Сваке друге љубави. Људска је љубав променљива. Она је од данас до сутра. Данас волим једнога, сутра не само што га не волим, него нећу да га видим очима. А то значи да није права љубав. Љубав наша, ако не произилази из љубави Божије, браћо и сестре, то није права љубав. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема границе ни љубави нашој за Њега.
Само су људи, браћо и сестре, велике вере укорењени у љубави вере велике. Зато сам и рекао, ако ћемо шта да схватимо, онако како нас уче Свети Оци и Црква, треба да имамо вере. Нека би Господ помогао, браћо и сестре, да узрастамо у љубави. Јер верујте ми, много је лакше волети него мрзети. Јер кад човек мрзи, он навлачи све нечастиве силе на себе. А кад има љубав и кад воли, тамо нема места нечастивој сили. Зато, браћо и сестре, љубав нас води у покајање и праштање, а Литургија нас води, браћо и сестре, у љубав. Ево, ми ћемо и данас чути на овој Светој Литургији оне речи, љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали.
Нека би нам Господ помогао да заволимо Бога и да преко Бога, браћо и сестре, заволимо другога, ближњега. Јер понављам оно што сам рекао, нема нам спасења без ближњега. Треба да имамо љубав, а љубав, браћо и сестре, подразумева и страх Божији. Како? Бог је љубав, а сад кажем страх. Па зато страх, браћо и сестре, да се не огрешимо о ту љубав. Па знамо и сами, кад некога толико волимо, па се огрешимо о њега, настаје грижа савести. Што сам то урадио, јер сам ту особу, тог човека волео. Грижа савести, е тако треба да буде грижа савести, ако се огрешимо и о Бога и о друге.
Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека је благословено, као што рекох на почетку наше сабрање, у овом нашем Светом манастиру, да сте благословени ви и домови ваши.”, закључио је наш Архијереј.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Потом се приступило трпези љубави, коју су припремиле игуманија Павла са сестринством.
протонамесник Марко Јефтић
