У осми четвртак по Духовима 23. јула 2026. године Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма и госта свештеника Милана Стојковића.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован и рекао је:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
У данашњем прочитаном Јеванђељу Господ наш Исус Христос каже, ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме Крст свој и иде за мном. Пазите, ако ко хоће, Господ нас не приморава да узмемо свој Крст, него нам даје да ми одлучујемо. Хоћемо ли носити Крст свој, са благословом, са смирењем, са љубављу, или га нећемо узети. А Крст је наш живот. Крст, то је наше опредељење. Крст, то је знак коме ми припадамо. Понављам, Крст је наш живот. Крст је наша радост. Јел ништа у животу нашем земаљском не бива без Крста. Ништа. Ако се рађамо, ту је Крст. Ако умиремо, ту је Крст. Ако вас крштавамо, и ту је Крст. Дакле, Крст је наша радост, јер је у Крсту победа. У Крсту је сила. У крсту је моћ. И то је за нас врло важно, да ми хришћани знамо, да некада је Крст било срамно оруђе. Срамно оруђе. И на њему су умирали, издисали, највећи злочинци света. Али, када је тај Крст било такво знамење, када се њега дотакао Крст, у њега је уливена сила Божија. Помоћ Божија. И отуда је наш српски народ знао да каже, без Крста ни преко прага. Јер, и када нас снађе нешто у животу, ми одмах све се сконцентришемо тамо. На пример, када се разболи неко ми се одмах тамо сконцентришемо и заборавимо на Господа. Ако призовемо силу Божију без обзира шта нас снађе у животу, задобићемо помоћ и спасење.
Крст је наш свакодневни. То су наше невоље, страдања земаљског живота од свакога човека. Услов идења за Господом јесте узимање Крста. Али опет се враћам на оно што малу пре рекох, односно не ја, него Христос, ако ко хоће да узме Крст. А ако не ћеш да узмеш Крст, остани у томе у чему јеси. Остани такав какав јеси. Остани у својој гордости, у својој сили, у својој моћи. А која ти је твоја сила и моја? Никаква наша људска сила. Опет ћу, што рече знам да упоредим ове дивне речи светог Старца Јустина Ћелијскога: „Човече, што се каже бушна су ти прса, да си нешто, да си паметан, да знаш, да имаш, кад је каже комарац јачи од тебе.“ Тако каже Свети Јустин Ћелијски. Комарац је јачи од човека. Како? Е па сад узмимо пропорцију човека, његов узраст и величину, а узмимо оног малог комарца. Е Бог ме кад те боцне, што кажу, сав се стресеш, па онда што се стресаш, ако си јачи од комарца. Значи, ниси без Бога, ниси јачи ни од кога. Ни од тог комарца. И зато Господ каже, ако нећеш да узмеш Крст, ти, каже, чекај своју вечну смрт. Јел преко Крста иде се у Васкрсење. Нема Васкрсења без Крста.
Крст су и твоја и моја страдања, невоље, кроз које пролазимо, кроз које нас Господ води. И то је оно што треба да видимо у тим невољама. Рекох и понављам да Крст није само невоља, да није Крст само символ страдања, него и радости. Али Господ нас управо води и кроз наше искушење, кроз наше невоље, само ако имамо иоле непомућен разум. Да схватимо да и оно што нас год сналази, да је то од Господа. Зато свети оци кажу, све што је од Господа, то је слађе од меда. Пазите. Јел могуће да буде моје страдање слађе ми од меда? Јесте, биће слађе, ако си то страдање прихватио са љубављу, са смирењем, са благословом. Ако си то прихватио, да те Господ кроз то, приводи к њему. Јер, што каже наш народ, у добру је лако добар бити, јел тако? Него баш у невољи се ти покаже, да си човек, да си хришћанин, да си човек Цркве, да си човек Христов. Важно је да препознамо, ако благословом Божијим узимамо тај Крст свој Господ нас ни на шта не приморава. Нема императива у Јеванђељу. Нема. Него све Господ каже, ако хоћеш. А шта то значи? Дао ти је слободу и теби и мени. Да изабереш да живиш како хоћеш, да живиш и у заблуди. И у заблуди човек нађе да је лепо. Али докад је лепо? Кратко. То је радост, таква радост је кратка. Али радост у Господу, радост у Крсту, е то је радост која не пролази. То је радост коју треба да носимо стално са собом.
Дакле, наравно, уколико кроз невоље све то будемо пролазили са вером, са савешћу, да ми нисмо ни тада презрени. Да нас Бог не презире и кад нам пошаље мало искушења. Не, Бог нас не презире, а ми презиремо.
Једни и друге. Јер ова је неписмен у односу на мене, или шта ја знам, или обрано то. Али Бог нас не презире, и треба да имамо ту савест да нас каже Бог не презире, да ми нисмо одбачени. Па да ли отац и мајка одбаце своје дете ако га изгрде. Ако га поправе. Ако му кажу, није ти то добро, дете. Дете моје, шта чиниш. Јел га одбацује? Па не. То је љубав родитељска, која бди над тим дететом, да дете узраста у Богу, у љубави, у хришћанским врлинама. Значи, родитељ није га изгрдио, зато што га не воли, него зато што жели да се поправи. Да и то дете схвати, да зло добра донети не може.
Дакле, и кад нас снађу те невоље, не смемо никада да кажемо, имамо тај осећај да смо хендикепирани, ако могу тако ту ружну реч да употребим, него благословени, да путујемо и крећемо се ка Царству Небеском. Зато Господ у Јеванђељу каже, кроз невоље вам ваља ући у Царству Небеско. Кроз невоље. Али да је у тим невољама не поклекнемо, а нећемо поклекнути ако верујемо, ако имамо веру, ако живимо том вером, ако смо ревносни на сваком делу које чинимо у току дана. Ако смо ревносни и данас на овој Божанственој Литургији. Речи Христове, кроз невоље нам ваља ући у Царство Небеско: да је Крст наше знамење, које открива и сведочи нашу припадност, то треба сами да доживимо кроз свој живот. Крст је толико значајан за живот човека.
Зато и Христос изабрао Крст. Зато је и Христос изабрао да све претрпи оно што му је народ чинио. Бог дошао са неба, санео љубав, санео веру, али кажем љубави, и дао љубав људима, а људи му на љубав узвратили, чиме? Нељубављу. И чак прикивањем на Крст. Дакле, распећем. Хришћанин не може да сматра да ће се спасти ако себе не разапне. Ако не разапнемо у себи онај свој его, ако у себи не разапнемо ту своју гордост, своју сујету, мржњу, пакао свој, треба да га разапнемо. И да се не плашимо, а распеће није лако. Није лако. Па ни Господу није било лако кад су га прикивали. Али он све љубављу облива, и то баш том Крсном љубављу, тако облива и своје непријатеље, пак знамо да Господ и са Крста се моли за оне који га прикивају, а не осуђују.
Кад ово говорим о том страдању, често ми пада на ум, верујем да сте и ви чули, а јесте сигурно, за оног дивног старца, Вукашина из Клепаца, који је рекао своме мучитељу, пазите, онај га мучи, онај га удара њему око, Вукашиново око пада на његов длан, он се тада збунио, а он њему каже: „Синко“ он је старац, овај млад мучитељ „Синко, само ти ради свој посао“. Шта то значи? Па ти си у служби онога нечастивога. Чим то радиш? Па и ми када зло чинимо, када говоримо, ми смо у служби нечастивога. Зато овај старац из села Клепци каже: „Синко, само ти, каже, ради свој посао“. Другим речима, он је свом мучитељу казао, ја се свога Крста одрећи нећу. Пазите, ја се свога Крста одрећи нећу, ја са овог Крсног пута не скрећем, каже, никуда. ради шта год радиш, ја нећу. Јер ја знам да је мој Господ преко Крста ушао у Васкрсење и у Вазнесење, и ја, зато ја знам да ћу преко тог мог Крсног страдања који он страда, он ће зна да ће да уђе у Царство Небеско. Мене је, каже, овде и пред тебе довело човекољубље Божије. Човекољубива промисао Божија, у који ја уопште, каже, не сумњам, каже овај старац. Зато и ми, шта нас год у животу снађе, схватимо да је то промисао Божије. Да има неко који много више промишља о нама него што ми сами о себе промишљамо бар кад је у питању живот вечни. Бар кад је у питању то Царство Небеско. И даље наставља старац у тим размишљања, па каже, јако тебе и кроз ово зло видим добро. Кога видим? Бога. Онако као и архиђакон Стефан, кад су га каменовали, он каже, ја видим отворено Небо и видим Сина Божијег, де седи на престолу небескоме. Пазите, он страда, муке, патње, живога га секу, а он сав усмерен ка Богу. И Бог му даје моћ, Бог му даје снагу, да то такво мучење он победи. Каже, ја видим добро, вечно добро које ти, каже, нажалост, синко, сада не видиш. Заслепљен си.
И ми смо заслепљени кад не живимо хришћанским животом. Ми смо заслепљени. Често је човеку лепо да у заблудама својим, како је замислио, размислио, да живи. Лепо моје! Али, до када? До када? Је смо се ми оковали овде, на овој земљи? Па нисмо. Има та промисао Божија, којом је Бог и тебе и мене послао на овај свет, да сведочимо Христа и веру. Не веру само језиком и уснама, него на делу. Да имамо веру, као и овај старац Вукашин, који је тако страдао, а достојанствено страдао. Е, па, зато је много боље, као што каже наш народ, достојанствено умрети, него кукавички живети. Из ове приче о старцу Вукашину видимо какву силу Божију задобијају они који у ствари носе свој Крст. Е, Вукашин га је изнео. Е, али, треба и ми да га изнесемо. Клецамо. Па и Христос је клецао, кад је носио свој Крст. Али Његов је Крст за цео род људски. А мој и твој је само за тебе и мене. Али, ни тај свој Крст не можемо носити, ако не тражимо помоћ Божију, благослов Божији. Ако га не носимо у смирењу.
Често говорим, кад сам једне године, као млад игуман Студенички, отишао у Хиландар, питао једног старца, дивног, светог човека, Платона, па кажем, оче, како, како да носим свој Крст? Осећам да ми је тежак. Он мени каже, само у смирењу. Јер ако Крст носиш у смирењу, е, онда ће Крст узети, па ће носити тебе. Знајте, како је дивно. Тако су силу Божију задобили мученици Христови, који су се сјединили са Крстом Христовим. Тада сила Христовог Крста улази у њихове душе, у њихова бића. Секу их, а они певају. Убијају их, они певају. Мучитељи збуњени, секу им главе, а ови певају. Па зашто? Па зато што носе свој Крст и хоће да га изнесу до краја. Јер знају шта их чека, која их награда чека, ако изнесемо Крст. То јесте, ако изнесемо наш живот на хришћански начин, или Јеванђељски начин, наш чека радост. Која радост? Вечни живот. Царство небеско. Зато не смемо да кажемо, не могу да носим овај терет живота. То не смемо да кажемо. И ако кажемо, одмах да се покајемо и да затражимо милост и помоћ Божију, а она ће победити.
Крст то су наша бдења. Да, да. То је наш пост. И не само то, него и сваки други благочестиви подвизи којима се тело смирује. И све док у нама то тело буја, да заборављамо на своју душу. Зато Свети Оци кажу, пун стомак, гладна душа. Гладна душа. Тако се човек покорава Духу Светоме. Ти подвизи морају бити саобразни нашим снагама свакога човека и код свакога. И ми, хришћани, не смеју да узму ни подвиг на себе на свој начин, него да траже благослов. Е, кад узмеш тај подвиг, а са благословом га носиш, добијаш награду. Јер онај војник, који се не бори на правилан начин, неће добити награду. Значи, он поштује правила. А ми, хришћани, да ми смо војници, ми треба да поштујемо правила Божија. Али човек гура у страну правила Божија, хоће своје правило. И хоће своје правило да наметне другима. Хоће свој начин живота, како он живи, да намеће и другоме.
Свети Игњатије на све то каже, каже, сујетан је и бесплодан Крст твој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у Крст Христов. Пазите, каква дивна реч. Носећи своју муку, свој бол, свој Крст, ми стално треба да размишљамо о ономе, који је на Крсту победио грех, смрт, ђавола. Па, зато је у Крсту сила Божија, зато је у Крсту моћ Божија. Крст је сила, Крст је знамење, како је то дивно у песми духовној опева о свети у Владика Николај. Кроз невоље, хришћани усвајају Крст и постају у ствари, причасници Христови. Зато, проверимо себе, да ли носимо и како носимо свој Крст. А сваки од нас има свој Крст. Добија га на рођењу. Најважније је да ли препознајемо тај Крст. Или смо га, Боже, ставили тамо негде, у страну, у шпајз, опростите што то говорим, па ћу га узети одмах кад нешто затреба, кад ми не треба, ставићу га тамо. Е, не можемо да се тако поигравамо са хришћанским животом. Не можемо мало узети Христа, мало га одбацити. Не можемо мало бити хришћани, а мало не. Не могу мало да будем свештеник, а мало да не будем. Ако сам свештеник, то је мој Крст. Ако сам родитељ, то је мој Крст. И треба да ставим тај Крст испред себе и да видим како га носим. Да ли га носим са ревношћу, или га носим са оно, млакошћу, што би рекли. То је оно што Апостол Павле каже, ниси врућ, ниси хладан, него си млак и као такав, каже, издуваће те. Не смемо да будемо млаки кад је у питању живот. А живот је дар Божији. И овај живот који живимо овде, нама је дат да њиме задобијемо живот вечни. Зато је често говорио мој духовник, нема, каже играња са животом овде. Не смеш да се играш. Мора да схватиш као дар а чим си добио дар, каже, треба да размишљаш како да вратиш уздарје. Јер ако ништа друго, то је основна култура, кад нешто добијемо од другога, јели? Зарадујемо се што добијемо тај дар од другога, али савестан човек одмах размишља, треба да узвати. Да ли могу да узвратим истом мером тог дара, величине? То је, није толико важно, али важно је да осећам да потребу да узвратим на тај дар.
И зато и ми треба да заблагодаримо Богу на све што нас у животу снађе. Да заблагодаримо Богу што нам је дао Крст. А рекох, Крст није само символ страдања, него радости и вечног живота.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
