У суботу, 25. јула 2026. године, када наша Света Црква прославља Чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручице, његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленићу у ком се чува чудотворна копија ове иконе.
Овом приликом Високопреосвећеном су саслуживали: протосинђел Пајсије (Илић), протојереј-ставрофор Милић Марковић, протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, јеромонах Јован (Прокин), јереј Зоран Гојић, јереј Никола Ивковић, и ђакони Дејан Јовановић и Лазар Симић.
Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшао хор „Свети Кнез Лазар“ из Крушевца, на челу са диригенткињом Ружицом Вешковац.
Овом приликом Високопреовећени је чином крштења увео у Цркву Христову Атанасија, сина јереја Срђана Ђорђевиђа и супруге Јоване.
По прочитаном Јеванђељу Високопреосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Поштована игуманијo Нектарија, часни оци, преподобно монаштво, браћо и сестре помаже вам Бог.
Када год прослављамо празник посвећен Пресветој Богородици ми осећамо неку неописиву радост. Радост коју не можемо и не умемо да искажемо ни речима, ни језиком, али можемо, браћо и сестре, Духом Светим, који нас надахњује, да се обраћамо њој, мајци Божијој, а уствари и нашој мајци, са вером, са љубављу са смирењем и да је замолимо да она, као мајка Господа нашег Исуса Христа, а тим и мајка рода нашег, како би нас разумела. А разумеће нас онолико колико ми разумемо њу, то јест да ли њој прилазимо, њеној икони, у смирењу, у побожности, у љубави или прилазимо и њој са људским осећањем: „ја сам нешто“. Да ли осећамо, браћо и сестре, да мајка Божија осећа наш живот онако како и наша телесна мајка осећа сваки бол свог детета, сваку радост свог детета, иако то дете још увек не уме да каже: „мајко боли ме...“, „мајко радујем се томе...“; али мајка има то једно чуло, али само мајка која је прва мајка, мајка која се угледа на мајку Пресвету Богородицу. Она на тај начин исказује радост за мајчинску љубав. Ми, браћо и сестре, не умемо да заблагодаримо Богу што нам је дао Пресвету Богородицу, што нам је дао да она буде мајка духовна, да нам она буде посредница између нас и Бога. Ми смо се данас сабрали у овом дому мајке Божије, јер је ова света обитељ посвећена мајци Божијој, Ваведењу Пресвете Богородице, у којој се налази и дивна копија њене чудотворне иконе Тројеручице, која је дар породице Симић.
Када погледамо ову икону мајке Тројеручице, видимо како је она дивно украшена, свим овим даровима земаљским. И гледајући те дарове требало би мало да се замислимо како су лепи ти дарови, и то припада мајци Божијој. Али њој још више ђрипада оно како се ми њој обраћамо. Њу ће такође много радовати што ћемо њој принети наше молитве, наше срце, нашу душу, наше биће, и да јој кажемо: „мајко Божија родила си нам спаситеља света, мајко Божијанаучи нас“. Сви треба да се обраћамо мајци Божијој, посебно мајке и садашње, а и будуће мајке. Да јој се обраћамо и да кажемо: „мајко Божија научи ме како да васпитавам своје дете“. Јер ако будемо васпитавали само по неком свом нахођењу, како ми мислимо погрешићемо у васпитању, а онда ће то дете да храмље, што би рекао наш народ, да клеца целог свог живота, јер се мајка није обраћала Пресветој Богородици, вероватно зато што сматра да је довољно да као мајка паметна, „ја знам... нема потребе ни од кога да тражим савет“. Како да немамо, браћо и сестре? Опростите што ћу рећи, али само луд човек може да каже: „мени не требају ничији савети“. А савет не тражи онај који није смирен, савет не тражи онај или она, све једно, који су пуни себе, који кипте од тог свог ега, од те своје гордости, а уствари таква особа не види ни Бога испред себе, и ако га призива, не види ни мајку Божију и ако је призива. „Јеси Бог, јеси мајка, али ја знам боље“. Е то боље ће да пожње мајка и родитељ, и пожњеће и то дете зато што се није васпитавало у духу, онако како је васпитавала Пресвета Богородица Господа Христа, браћо и сестре. Пазите, она је мајка Божија, васпитавала га, а Господ се смирио толико да прима савете своје мајке, Бог, а ми нећемо да примимо савет другога и кажемо: „ја знам све боље, ја знам и оно што други не зна“. Е када то помислиш да знаш у највећој си заблуди и ти и ја, брате и сестро. Ова икона мајке БожијеТројеручице вековима чудотвори у роду људскоме, вековима она излива свој благослов на род људски, али у исто време излива и радост. Зато се ми и радујемо празнику мајке Божије, јер када се радујемо ми узвраћамо на њену радост, а радост мајке је огромна. Љубав мајке је огромна, опет кажем, ако се само даје на прави начин, јер и љубав, када дају деци, а не дају на прави начин, не дају је са осећањем да се моле Богу, да их Бог прво научи љубави. Ми ту реч „љубав“ тако често изговарамо, али ми се чини да нисмо дубоко свесни шта значи реч љубав. Ми смо ту реч свели на уста, на језик, а далеко је од божанске љубави, оне љубави Божије која воли сваког човека и то подједнако. Може ли свако од нас да воли подједнако? „Не. Овај ме увредио... овај ме изневерио... њега више не могу да волим“. Онда више ниси хришћанин. Опрости, али далеко си од хришћанства. А овамо се бусамо у прса како смо хришћани, како смо пуни љубави, и што је најгоре, да ми сматрамо да је права љубав само она коју ја дајем. А онај други који ми даје љубав, то није љубав. Е ту си се брате и сестро спотакао и то о највећу тајну, тајну љубави. Јер љубав схваташ на свој начин и зато љубав помешаш са страстима, и не умеш да разликујеш шта је страст, а шта је љубав.
Мајка Божија излива непрестано свој благослов на све нас, преко својих чудотворних икона ; коју излива преко своје одеће. Ево ми смо имали, браћо и сестре, недавно појас маке Божије који је донет из манастира Ватопеда у Београд. Ко је год био и гледао, а уједно прилазио са смирењем, а не да се само покаже да је тамо, могао је да види да је то велика радост била. А радост је била што је тај појас сабрао народ српски, и што је учинио да видимо да постојимо. Видите колико је појас био у Београду, колико је света прошло, преко милион, није се чуо ни повишен тон, није се чуло ништа што не приличи пристојноисти Пресвете Богородице. Управо пристојност, то је оно што од нас тражи мајка Божија, да будемо пристојни. А бити пристојан значи бити у вери, живети у вери, живети у љубави, живети у Богу. Зато је за нас велика радост, ако је осећамо када прослављамо било који празник везан за Свету Богородицу. И ми кажемо: „радуј се мајко Божија“. Па имамо и молитву Пресветој Богородици: „Богородице Дјево“, па шта кажемо у тој молитви: „радује се благодатна Господ је с` тобом“. Господ је са Пресветом Богородицом, али и ми треба да будемо са Господом и ми треба да будемо једно са Богородицом. Зато је највећа радост осетити се у заједници, у заједници са Богом, а ако смо са Богом онда смо и са мајком Божијом. А ако смо са Богом и мајком Божијом, онда смо и са другима, са ближњима. Онда не делимо, овога волим, овог не волим. Овај ме увредио, овај меповредио. Чим тако размишљаш значи да немаш праве љубави. А кажем да реч љубав толико често изговарамо, а нисмо ни свесни дубине и значења те речи. Ето зашто се радујемо њој, Пресветој Богородици, а поготово треба да се радујемо када је призивамо у својим молитвама, када изливамо своју душу пред мајком Божијом. А не можемо да излијемо душу ако немамо смирења и ако не верујемо у помоћ мајке Божије. Зато њу призивамо у својим молитвама и када јој се обраћамо да нам помогне, да буде са нама и да ми будемо са њом. Пуна су уста мајке наше телесне мајке, а колико би требало да буду тек пуна наша уста мајке Божије.
Данас са љубављу и молитвом клањамо се пред ликом мајке, пред њеном чудотворном и славном Тројеручицом. Овај Свети лик није само украшен нашим храмовима, већ лик њен је живи сведок њене непрестане бриге и љубави према роду људском. Она је сведок стварања, јер све што је наш Господ Исус Христос учинио за род људски, за спасење рода људскога, учинио је то преко Пресвете Богородице, мајке своје. Имате дивну фреску распећа Христовог, како је то уметник знао дивно да прикаже мајка гледа своје чедо да се живо прикива за крст, пуна бола, пуна јада што би смо ми рекли, али сликар је то приказао да она није, како ми то умемо, да се разбацује у болу па да правимо гримасе; она скрхкана материнском љубављу леву руку ставља на своје груди, а десном се обраћа Христу и каже: „Сине мој чувај народ свој“. И он је са крста, Господ Христос, водио рачуна о својој мајци када је казао апостолу Јовану: „ево ти мајке... мајко, ево ти сина“. Да се трудимо браћо и сестре да будемо синови и кћери мајке Божије, да схватимо да је та трећа рука, коју видимо на икони да је та рука доказ чуда која мајка Божија чини. Треба само да верујемо. Та рука која је ту стављена и која се налази на оригиналу у Хиландару, је доказ од Јована Дамаскина који је много писао о Пресветој Богородици, па су му зато и руку одсекли. А он у болу, који му није био бол што му је рука одсечена, колико га боли што неће више моћи да пише похвално о мајци Божијој. И ето мајка узима и исцелила му руку. Свеки пут када погледамо ову икону ми видимо како Пресвета Богородица зна да теши све ожалошћене. Зна да лечи све болесне и уразумљује оне који су у заблуди. Она је та коју Црква назива брзом помоћницом. Узмите акатист мајке Божије па ћете видети да заиста Црква њу назива брзом помоћницом. Зашто? Зато што сви који јој са вером и чистим срцем прилазе добијају утеху, али ону утеху којом само мајка Божија уме да утеши нас, као што свака мајка телесна зна да утеши и дете када се заплаче. Увек је потребно, драги моји, да се обраћамо мајци Божијој, а ево узимам слободу да кажем, рекао би посебно у овим временима да са сваком усрдношћу славимо спомен Пресвете Богородице, свих њених чудотворних икона, а има их доста и свака чудотвори на свом месту. Идите у Хиландар, чућете о чудесима мајке Божије. Идите у Пећку патријаршију, па ћете слушати о њеним чудима. Идите у место Чајниче, у Босни, чудотворна икона. Срушена и спаљена црква, спалили непријатељи, све до темеља, нема ничег, само гро камена, ал и ту се икона чудотворне мајке Божије „крија“ цела. То ми је причао покојни отац Василије, сабрат манастира Студенице, коме је било поверено да он подигне ту цркву. Причао нам је у Студеници о тим чудима која се догађају. Али чуда се догађају само тамо где има вере, где има љубави. Зато је потребно да ми на сва та чуда која мајка Божија чини узвратимо нашом вером, нашом љубављу. Данас нам је то потребно, када нам се често дешава да нам ослаби вера у Бога, а вера је поверење. Тамо где има вере има и поверења. Тамо где нема вере тамо настаје сумља, а она је супротна вери. Чим не верујеш, ти почињеш да сумњаш, а сумња је опака болест. Јер у сумњи човек свашта измишља, јер нема чисту веру. И што је најгоре, ту сумњу проглашава својом вером, и то је за њега вера. „Чуо сам... чула сам... шта се то прича о овоме о ономе...“ и ти сумњаш, па онда знаш да извезеш читаву књигу да напишеш.
Данас када нам слаби вера, данас нам је потребна помоћ Божија да се учврстимо у вери, да вером отклањамо сумњу из себе. И зато што немамо праву веру, него сумњу у себи почињемо да осуђујемо друге. А човек који осуђује другога није завирио у своје срце, а мисли да га зна, мисли да познаје. Зато другоме приписујемо ко зна шта само да би себе издвојили од другога, од заједнице.
Ми смо се данас сабрали да замолимо мајку Божију да нас уразуми, али неће уразумити онога који мисли: „ја сам довољно разуман“. Ми смо се сабрали данас овде, у овом храму, да прославимо њену чудотворну икону Тројеручицу, и опет ћу рећи, она-мајка Божија је та која зна да нас укрепи, да нас оснажи да на путу вере, покајања, да нас подстакне на молитву, на међусобно праштање, на спознају да смо неопходни једни другима. Ако човек не почне да се бави собом ђаво ће му наћи посао да се бави другима. И човек се бави другима зато што неће да се бави собом, јер неће у истини да сагледа себе, али зато мисли да је сагледао другога у потпуности. Да знамо да је она са нама, онда знамо да смо у загрљају мајке Божије. А њен загрљај је шири него васиона, њено крило је веће од васионе. И ко год се не нађе на топлом крилу мајке Божије неће се наћи ни у Царству сина њеног. Јер она је та која нас предводи, она је та која је наша посредница, она је та која тако брзо зна да чује наш уздах, али прави уздах. Када човек уздахне, па каже да се сетио да је погрешио, па каже: „Господе, мајко Божија опрости ми“. Али то када кажемо не смемо само да сведемо на језик, то мора да нас заболи, бар зато што сам се огрешио о онога који ме највише воли, а то је Бог и мајка Божија. Она је показала смирење као основу и темељ свог живота, а смирење није ништа друга донего препуштање себе, свог живота у руке Божије, у руке мајке Божије. А Свети Оци су говорили да највећа врлина коју човек може да стекне јесте смирење. А ми мислимо да је смирење нешто што се ја понижавам. Није, браћо и сестре. Смирење долази из љубави. Управо то смирење је њу учинило Богородицом. Када је дошао Архангел да јој јави да ће родити спаситеља света, зачудила се, збунила се. А како се неби збунила? Али је само одговорила, нека ми буде по речи твојој. Ту је она показала смирење, Богородица. Замислите да сада некој сестри, мајци, кажете да ће родити спаситеља света, пробила би небо од своје гордости, од сујете. И што је најгоре, такве сматрају да су једино оне достојне да такав пород роде. Богородица нас милује и храбри својом трећом руком, зато је празник тако радостан, као и сваки други празник посвећен Пресветој Богородици. Зато клекнимо и ми пред њеном иконом као што то чине и вековима монаси Хиландара, сваког дана. И тако они свако вече узимају благослов за свој посао који треба да раде. И све што се са благословом почиње са благословом ће се и свршити. Све што се не започиње са благословом, не може са благословом ни свршити. Ето и ја сам имао неколико пута прилику да гледам те монахе како са побожношћу, како са смирењем целивају и имају осећај да заиста их мајка грли својим рукама, и заиста их и грли. Зато и ми треба да у смирењу и послушности да кажемо, када јој се молимо: „О свеблага, као што њих милостиво примаш (мислећи на монахе хиландарске) и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишти свог материнског милосрђа и старања“.
Примивши милостиво молитве које ти пред твојом иконом приносимо, осени нас својим благодатним благословом и избави нас од сваког јада и чемера; сви ми имамо, на свој начин, и јад и чемер у себи; и научи нас да богоугодно певамо тројичном Богу: „Алилуја“. Алилуја значи славите Господа. Нека нас мајка Божија Тројеручица чува под својим омофором, да нам дарује мир, јер је поремећен мир у човеку, а тим је поремећен мир у васиони, да нам дарује мир, слогу и љубав и нека њена Света рука управља нашим корацима на путу врлине и спасење. Да се помолимо мајци Божијој да она води и руководи нашег малог Атанасија који је данас постао члан Цркве, који је постао богатији за једну тајну, а ево на крају Литургије ће бити богатији за још једну тајну, прво тајну крштења, а онда тајна сједињења са Богом, тајна Светог Причешћа. Зато смо га данас и крстили у оквиру Литургије. Данас је он ушао у Цркву, данас је његово духовно рођење. Он је дошао на овај свет, а овај свет у злу лежи, и ако га не предамо Богу и мајци Божијој, Цркви, анђелу ког је данас примио, како ће да проће кроз живот? Како ће да се снађе у вртлогу мржње и злобе. Неће оставити мајка нашег Атанасија уколико прво родитељи његови заиста се посвете васпитању, питању, храњењу, колико се посвете и бабе и деде, али и сваки од нас, јер је сваки од нас одговоран за спасење овог Атанасија. Одговорни смо и како се понашамо пред тим дететом, шта говоримо пред тим дететом, шта чинимо пред тим дететом и немојмо никада да кажемо он је мали, не зна, не осећа. Бог је уградио у свако дете траку која снима, а касније репродукује. Шта репродукује? Оно што је снимило, зато сви да се молимо за њега, да се молимо, опет кажем, мајци Божијој, да нас води и руководи, да нам покаже пут како из животног вртлога треба да изађемо, а да не мислимо знам како ћу да изађем из овог проблема или оног. Чим тако кажеш знаш да не знаш да изађеш. Погрешно васпитање горе је од неваспитања. Али немојмо ни васпитавати децу другога собом, него Црквом, Јеванђељем, Светим Оцима и онда ћемо схватити вредност васпитања. Нека је срећан дан, срећан празник, срећна слава ове свете обитељи, игуманији и сестринству и срећан и благословен долазак ваш овде који сте дошли да узмете благослов иконе мајке Тројеручице. Узмите и чувајте благослов, благослов се чува. Да не мислимо сада сам пришао, целивао икону и наставио по старом. То значи да ме није дотакла Светиња, није ме дотакао благослов. И понављам, све што без благослова радимо у животу не може нам бити благословено, али када радимо са благословом: „ко благословом сеје, тај благословом и жање“. Нека нам мајка Божија помогне да пожњемо свој живот у оном времену као што жањемо пшеницу када је пшеница зрела. А ми треба да зримо, а не можемо да сазремо ако се не учимо. Хришћанин је вечити ученик Христов, а не „ја сад више нисам ученик, не треба ми више ништа да учим“. Живот је наука и то озбиљна наука. Како је научиш, тако ћеш да живиш и такав ти је живот.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По заанвоној молитви Високопреосвећени је осветио славске дарове, после чега је литургијско сабрање продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира на челу са игуманијом Нектаријом.
Александар Јаћимовић, јереј
