У недељу, 26. јула 2026. године, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор Светог Архангела Гаврила, митрополит Шумадијски Господин Јован уз саслуживање свештенства и монаштва намесништва космајског и колубарско-посавског, служио је архијерејску Литургију у цркви Светог Деспота Стефана у Бабама, а уз то обележена је и слава храма, Свети деспот Стефан Лазаревић.
У својој беседи на Јеванђеље, митрополит Јован је подсетио народ да пустиња није само пусто место, већ прилика да се у тишини склонимо од света и пронађемо мир у Богу. Говорећи о чудесном храњењу хиљада људи, истакао је Христа као извор непролазне љубави, подсећајући нас да се и данас на свакој Светој Литургији хранимо истим тим Христом кроз Причешће. Посебно је нагласио важност смирења и молитве, поручивши да чак и када немамо ништа материјално да дамо, увек можемо принети искрену молитву за друге.
“У име Oца и Сина и Светога Духа, помаже Бог браћо и сестре!
Јеванђеље које смо сада чули говори нам како је Господ наш Исус Христос у пустињи са пет малих хлебова и две рибе нахранио преко пет хиљада људи. Кад кажем пет хлебова, браћо и сестре, треба да имамо на уму да су то били мали хлебчићи. Нису то били они огромни, велики хлебови, него мали хлебови. А све се то збива да Господ пројави чудо на сваком месту, па и у самој пустињи. А чудо постоји само тамо где има вере. Где нема вере, нема ни чуда, браћо и сестре. Тако да, чињеница је да Христа прате људи у пустињи, и чињеница је да и у пустињи Господ открива чудо. Открива, браћо и сестре, пустињу као важно место. Место које је дивље, место које је пуно муке, пуно невоље. Место које је, кажем, дивље, које је шкрто, које подразумева мноштво искушења. Јер кад човек, а и ми кад залутамо у пустињи, излажемо се огромним искушењима. Дакле, не само искушењима, него се човек тако излаже и недаћама и изазовима, али истовремено, браћо и сестре, пустиња је место које рађа. Шта рађа? Пустиња је место које рађа велике идеје, велике умове и велике људе. Сви пророци, подвижници и аскете проводили су време у пустињи. И заиста, када човек хоће да напише неко велико дело, он се повлачи у самоћу да га нико не омета, него да би могао да се сабере у себи, да би могао на миру да размишља о идеји о којој ће говорити или о којој ће писати, браћо и сестре. И зато је и сам Господ, посебно пред сваку своју духовну активност, пред неко велико дело, одлазио у пустињу и молио се Оцу Своме Небескоме. Имате онај диван пример како Господ одлази у пустињу и моли се пре него што ће апостоле рукоположити. Дакле, пустиња, браћо и сестре, у овом јеванђелском смислу није само географски појам, није само географски простор. Пустиња се овде, браћо и сестре, подразумева као духовни појам. Ево, Господ показује у исто време да је пустиња благослов. То показује најпре својим примером. Зашто? Зато, браћо и сестре, што је пустиња у исто време самоћа и могућност да одвојимо свој ум од спољашњих слика, спољашњих утицаја, од спољашњих информација, од података који долазе споља, а неретко и информација које долазе од оног што каже наш народ непомјаника, од ђавола, који нам часто у главу умеће оно што није достојно човека. А он нам умеће не да о другоме говоримо добро и да мислимо добро о другоме, него, нажалост, да о другоме говоримо зло. Дакле, браћо и сестре, ђаво хоће да нас одвоји од онога што је нама једино потребно. А шта је нама потребно? Потребна нам је, браћо и сестре, та наша везаност за Христа, да нас одвоји од Бога. Да нас одвоји, другим речима, од темеља нашег живота, да нас одвоји, у ствари, једни од других. То хоће ђаво. Неће ђаво заједницу. Неће ђаво љубав, он хоће мржњу. Неће ђаво мир, он хоће немир. И немир који постоји у целом свету, он у ствари прво постоји у нама као појединцима. Јер кад је у нама немир, и кад је човек у немиру, око њега је све немир, све немир. И такав човек који је у немиру далеко је од мира. И он сваког другог сматра да му доприноси томе немиру, а не види да је немир почео од њега. И тако се немир од појединца шири на друге. Шири се на народ, браћо и сестре. Међутим, када смо на усамљеном месту, тада имамо прилику да стојимо пред Богом као пред огледалом. Пред Њим, као могућношћу да видимо себе у контексту, браћо и сестре, заповести Божијих, да видимо себе у закону Божијем, а не да видимо себе у ономе што сам ја наумио и замислио. То сам ја, и ту нема шта да се мењам. А то говори човек који је поставио себе за центар и мисли да цео свет треба да мисли као што он мисли, да цео свет треба да ради оно што он ради, да цео свет, браћо и сестре, треба да говори оно што он говори. Јер све што је супротно њему, то је за њега непријатељство. То је за њега непријатељство јер није по његовом калупу, што бисмо ми као народ рекли, браћо и сестре. Дакле, кад смо у заповестима Божијим, кад смо у закону Божијем, ми тада видимо и препознајемо да ли стојимо на путу спасења и да ли се трудимо, браћо и сестре, да себе прилагодимо Богу. Да себе прилагодимо више сдругима него што треба да прилагођавамо друге себи. Дакле, браћо и сестре, да ли се трудимо да живимо по заповестима Божијим или се трудимо да живимо по свом нахођењу? Ако живимо по свом нахођењу, а своје нахођење нисмо проверили Јеванђељем и Црквом, браћо и сестре, то је промашај у животу. И то ће нам се кад тад осветити, што би рекао наш народ. Јер људи могу да живи и у заблуди и да им неко време буде лепо, али заблуда није вечна. Као што ни туга није вечна, ни бол није вечан, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, све нам ово данашње Јеванђеље говори, како треба да се осамимо од всех тих спољашњих утицаја и да се поверимо Богу. Јер ако се не поверимо Богу, а човек који о себи мисли високо, он никада неће да се повери Богу и никада неће да се приклони Богу. За њега је понижење да спусти главу пред другим. А чим не можемо да спустимо главу пред другим, нећемо спустити главу ни пред Богом. Иако мислимо да пред Богом хоћемо а пред другим нећемо, е не, не иде тако. Од тог другог идемо ка Богу, браћо и сестре. Ако смо спремни да другог прихватимо онаквог какав јесте, онда ће и Бог нас прихватити. Јер и Бог најбоље зна ко смо и ти и ја и сваки од нас, браћо и сестре. И сад замислите кад би Бог размишљао тако како појединци размишљају, шта би било од овог света? Такав човек би уништио свет, јер се тај свет није прилагодио њему, а он није ни помислио да себе прилагоди другоме. Дакле, браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам сведочи да Исус, како чусмо у Јеванђељу, види народ многи и сажали се на њих. Господа су увек пратили, браћо и сестре. Народ је увек пратио Господа, жељан да чује реч Божију, жељан да слуша реч Божију, жељан да се оплемењује речју Божијом. И зато је народ хитао и у пустињу да само буде ближе Богу, да Га види, да Га опипа, да Га дотакне, онако као што Га је дотакла она жена крвоточива која је боловала толико година, па је говорила да јој је само да се дотакне хаљине Његове и да ће оздравити. Пазите шта говори вера, само да се дотакнем, немам потребе ни за чим другим. Само да се дотакнем, браћо и сестре. И заиста, ако се не дотакнемо Христа, ми ћемо бити изгубљени људи. И ми смо изгубљени, верујте, не само за онај живот вечни, непролазни, него смо изгубљени и за овај живот, јер смо себе учиаурили у себе. А то је најстрашније стање за човека, кад он себе затвори у себе. Дакле, браћо и сестре, ова реч у Јеванђељу коју смо чули каже да се сажали на њих и исцели болеснике њихове. Пазите, сажали се на њих. Каква дивна реч. Каква то реч треба да нас протресе, браћо и сестре, да се сажалимо. Да се сажалимо на туђу муку, на туђи бол, на туђу расејаност. И заиста, браћо и сестре, требало би да обратимо пажњу на Христово сажаљење, јер нама то сажаљење треба да даје подстицај да се и ми сажалимо. Сећате се оне дивне јеванђелске приче када је онај човек силазио у Јерихон, па га они разбојници тамо претукли, а онај свештеник га видео и прошао, па онај Самарјанин помогао. Зашто се баш позива на Самарјанина? Зато што је јеврејски народ Самарјане сматрао недостојним народом. И то је ваљда једини народ који само воли себе и свој народ, за другог нема љубав. Као што и човек има љубав, али само на свој начин према другоме, а не верује да то није права љубав. А он мисли да је права, убеђен да нико тако не воли као што он воли, да нико не зна да прашта као што он прашта, да нико не може бити бољи од њега, да не може бити паметнији од њега. Е, тај и такав човек, што би рекли моји Студеничани, узео је себе у своје руке, а није предао себе у Божије руке. И он неће да изађе из себе јер се плаши у ствари. Зато му је лакше да осуђује другог, да сваком другом лепи етикете и мисли да њему не може нико налепити, јер ко ће да каже за њега да је учинио ово или оно. Е, то само заблудели ум човеков тако мисли. Па ко је безгрешан, браћо и сестре? Ко је то толико праведан да може тако о себи да говори? Али ето, умишљен човек то говори, и не само што говори, него и живи умишљено. То је оно што наш српски народ каже за таквог човека, и кад би му Бог отворио главу да му мало наспе памети, он би казао да му не треба јер је довољно паметан. Ко је довољно паметан, браћо и сестре? Ко је без греха? Нико, осим самог Господа нашег Исуса Христа. И да се поново вратим мало, још неку реч да кажем о том сажаљењу. Човек који нема сажаљење не може имати ни Христа у себи. Нема га. Јер нема тог човека који је пао, а да се Господ из свог сажаљења неће сагнути, браћо и сестре, да га подигне. Наравно, ако то човек хоће. Али ако неће да пружи руку, неће га ни Бог насилно подизати и насилно нас неће спасавати. Ако ми не желимо да се спасемо, ако немамо вољу да будемо бољи, ако немамо вољу да се мењамо. А само безуман човек мисли да не треба да се мења. Ми смо слаба бића, грешна бића. Имамо грешну природу, грешимо, падамо. Ама човече, буди свестан да си слаб и да падаш и да ти треба рука која ће те подићи, која ће те оснажити. Дакле, браћо и сестре, чак и онда када је човек окренуо Богу леђа и осудио Го на смрт, Господ се сажалио. Шта је рекао са крста? Да ли је осудио оне што су га прикивали? Не, него се молио Оцу Небеском да им опрости јер не знају шта раде. Е, браћо и сестре, хајде мало да се запитамо за ту реч. Реч је Христова да им Отац опрости јер не знају шта раде. Заблудели човек који о себи мисли толико високо, он стварно не зна шта ради, а мисли да ради све како треба. Њега не можеш вратити на пут покајања. Зашто? Зато што нема смирења. Где је смирење, тамо је Бог, браћо и сестре. Где је гордост, ту је ђаво. И зато Господ каже у Јеванђељу да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Пазите, смиренима, а не ономе који мисли о себи високо. Дакле, браћо и сестре, Бог од нас не тражи ништа више него да следимо примере које нам је Он оставио, као што су нам оставили и свети оци. Браћо и сестре, чули смо ову причу како је народ пратио Христа у пустињу. Да ли је тај народ ишао тамо да се нахрани? Па нећеш у пустињу да се нахраниш, човече. Али народ је осећао духовну глад, осећао духовну жеђ, и њега је покренула та глад и та жеђ за Христом да пође у пустињу. Ништа им није било тешко, па су оставили своје домове, остављали и породицу, али само да иду да чују реч Божију, да би могли ту реч да уселе у себе, да би могли да живе том речју Божијом и да нахрањени, испуњени том речју Божијом, кад се врате својим домовима, то пренесу на своју чељад, како ми то обично кажемо. Дакле, браћо и сестре, њих, тај народ тамо, привлачио је, како бих рекао, Христов зов. Као што и нас Христос данас, и не само данас, увек зове. Он нас призива, призива у свету Литургију коју овде сви вместе служимо. Али кад човек више осећа онај зов своје гордости, своје сујете, кад више осећа зов оног нечастивог, он не чује зов Христов. Дакле, браћо и сестре, тај зов и љубав, она се пројављује кроз силу Божију, кроз моћ Божију. На велику потребу човека да се духовно нахрани, Христос је, као и увек, браћо и сестре, одговарао управо том божанском љубављу. Зато каже да се сажалио. Пазите, а сажаљење излази из љубави. Из љубави, браћо и сестре. Док је народ боравио у пустињи, није приметио да је мрак, није ни осетио да је далеко отишао од села, од урбаности, како бисмо ми данас рекли, браћо и сестре. Није приметио да је далеко од својих комшија, пријатеља, јер све док је Христос са њима, њима ништа није фалило. Ништа им није недостајало. И заиста, може човек имати све у овом свету, па гледати кроз материјално, кроз новац, куће, виле, а у ствари да буде потпуни сиромах. И заиста, човек је највећи сиромах кад нема Бога у себи. Дакле, браћо и сестре, а човек кад је без Бога, он је изложен свим могућим нападима од нечастивог. И човек то не осети, јер се, опет кажем, затворио у себе. И себе гледа кроз сваког другог, али га не гледа оним јеванђелским очима, не гледа га јеванђелском љубављу, Божијом љубављу, него га гледа својом љубављу, а то је измишљена љубав, браћо и сестре. И ево, чули смо на крају како су апостоли, видевши народ, толико мноштво у пустињи, рекли Господу да је ту пусто место и да отпусти народ да иду у села да траже хлеба јер ће занемоћати. Пазите, човек заиста занемоћа кад се не храни довољно, је ли тако. А Господ каже апостолима да им они дају да једу. Они збуњени питају како да им дају кад имају само пет хлебова и две мале рибице. Али, браћо и сестре, тамо где је Бог, где је Господ Христос, тамо ништа не може да недостаје. И шта Господ каже њима? Каже да Му донесу те хлебове. Доносе они. А Он, опет показујући нама пример да, кад год треба нешто да урадимо или да помислимо, треба да се помолимо Богу, као што се Он молио Оцу Свом Небеском, узе хлебове, погледа на небо, помоли се и благослови, па даде апостолима, а апостоли су делили. И чудо! Чудо! Апостоли деле, знају шта су добили, тих пет хлебова. Стално деле, а њима се стално умножава. И каже да је било пет хиљада плус жене и деца. И кад им је Христос рекао да се тај вишак не баци, пазите, да се не баци, а ми данас хлеб бацамо, браћо и сестре, јер и тај хлеб сматрамо да је то искључиво мој труд, Господ каже да саберу да се не баци. Кад су сабрали, колико су накупили котарица? Дванаест котарица, браћо и сестре. Збуњени! Дакле, браћо и сестре, Божија љубав је била већа од беде и сиромаштва, а и болести тога народа који су долазили да траже исцељење. Па ми, кад осетимо неку болест на телу, шта радимо? Тражимо лекара. А шта да кажемо за те духовне болести које су много опасније него било која телесна болест? Кад човек умисли да је он исправан, а неко други није, шта радимо онда? Па ако се не будемо обратили том Духовном Лекару, нећемо ни добити лек, браћо и сестре. Нећемо, мада данас постоји она крилатица која каже да је у здравом телу здрав дух. Али, браћо и сестре, из хришћанске перспективе није тако. Није тако, браћо и сестре. Човек може боловати од најтежих болести, али кад му је душа празна, кад му душа није испуњена Богом, кад му душа није испуњена другим, ближњим, онда њему није душа ни срце испуњено ни децом својом, нити је испуњена душа мужа ни жене. Заиста, браћо и сестре, за све нам треба вера. Јер где је вера, браћо и сестре, ту нема места ни сујеверју, нема места ни маловерју. Господ Христос је са пет малих хлебова, као што рекох, нахранио пет хиљада људи, а исто тако и ми, браћо и сестре на свакој Литургији имамо ону просфору, имамо онај мали Агнец, кога овде видећете после кад будемо у току Литургије. Тим малим Агнецом ми се хранимо сви. И зато каже: дели се, а не раздељује се у смислу да не стане. Дакле, хранимо се сви, хранимо, браћо и сестре, и душу и тело. Радујмо се што имамо Бога. Што је Бог себе дао нама. Па зато треба да мало дамо и ми себе Богу. Али не на свој начин, него на начин како нас и Јеванђеље учи. На начин како нас учи Христос. На начин како нас учи Црква и како нас уче Свети Оци. И зато треба да се радујемо што смо данас овде сабрани. Да се нахранимо Христом. Човек често зна да каже у том свом маловерју: „Па мени Бог није ништа дао.“ Како може човек то да каже? Како апостол Павле таквима одговара: „Шта се хвалиш да ниси примио кад си све примио?“ Како можеш да кажеш да ти Бог није дао ништа, а дао ти Себе? Али кад си ти испуњен собом и само мислиш о себи, само мислиш о својој будућности у смислу да уживаш, а не помислиш на Бога, не помислиш на ближњега нећеш уживати. Можда ћеш једно време уживати, али онда, што каже наш народ, кад се кола сломе, онда је погибао. И онда тек видиш шта си имао, шта ти је дато, а ти ниси примио. Због чега? Због своје гордости и због своје сујете. Зато нека је благословен данашњи дан. Нека је срећна слава овоме храму и данас прослављамо Светог деспота Стефана који је саградио ову цркву. И ето, љубављу породице Смиљковић, љубављу породице Љубише и Мирјане и њихове деце, васкрсао је овај храм, васкрсла је црква. Нису они могли бољи споменик, да тако кажем, да саграде себи. Да су споменик свој зидали, не знам, од злата, од кула, од градова, нису могли бољи да саграде. Јер овај споменик је вечни споменик, црква Христова. У њој се, браћо, ми молимо, у њој се сабирамо, у њој се служи Литургија. Зато се на свакој Литургији спомињу ктитори и приложници. Можда неко не може да сагради цркву, можда неко не може ни да приложи ништа цркви, можда нема. Али Свети Јован Златоусти на то одговара и каже: „Ако немаш новца, ако немаш хлеба, имаш нешто што можеш да даш, а то је молитва.“ Па нека буде и данашња наша молитва овде, којом се молимо, браћо и сестре, да нас Господ нахрани Собом. Јер сву храну коју овде примамо, сад се нахранимо, наједемо, што бисмо рекли, после пар сати смо гладни. Али кад си нахрањен Христом, онда ти је пуна душа, пуно ти је срце, пуно ти је цело биће, јер си испуњен Богом, испуњен си љубављу. А тамо где је љубав, ту се биће човеково, браћо и сестре, шири до несагледивих размера.
Проширимо себе, проширимо срце своје, душу своју, али то не можемо без смирења. Да се Господ усели у нас, да би Господ био са нама, а и ми били са Њим.
Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Литургије припремљенo je послужење за сав верни народ.
јереј Милош Кузмановић
