У понедељак 27. јула 2026. године, када прослављамо Светог апостола Акилу и Преподобног Никодима Светогорца, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су ректор Богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах Јован Прокин и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом обратио се Митрополит Јован:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Ово зачало Јеванђеља Матејевог, које смо сада чули, говори нам о највишим вредностима и непогрешивим мерилима. И чули смо како су апостоли питали Господа Христа ко је највећи у Царству небеском. Христос је одговорио — дете.
Зашто? Зашто дете, браћо и сестре? Зато што дете није искварило грехољубље, зато што има непогрешиво поверење у своје родитеље, што има чисто срце, што је целосно по љубави, по хтењу, и што у њему, браћо и сестре, још увек нема гордости — а гордост је матица свих грехова и порока. Још и зато што се по целом бићу његовом осећа дах Божији који обасјава свако људско биће које Бог шаље у овај свет. Из тог разлога свети оци кажу да је дете парче неба на земљи. Зато је и Господ рекао: “Ако напојите чашом воде једног од ових најмањих, мене сте напојили”. Али исто тако: “Ако саблазните једног од ових најмањих, чините грех”.
И заиста, браћо и сестре, ако се човек не поврати у то логосно стање, ако не избаци из себе сластољубље и грехољубље, ако са свога лика и своје душе не спере муљ и наносе страсти и порока, неће заиста ући у Царство небеско.
Ко је највећи у Царству небеском? У ствари — човек смирене вере, али и смиреног живота. Такви људи иду путем Христове смирености, а у роду људском највећи пример смирености јесте Господ наш Исус Христос. Христос је рекао: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”.
Да, ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Зашто Господ овако каже? Зато, браћо и сестре, јер деца су деца све док се у њима не разоткрију ова egoистичка стремљења. Тако да Христос још хоће да истакне и да каже ту најважнију потребу за васпитањем — не само деце, него и родитеља и старијих, браћо и сестре. Он показује и метод како треба и старији да се васпитавају. Како? Врло просто: да се угледају на децу — не по дечијем узрасту, него по дечијој незлобивости. И ето тако се васпитавају и старији. Значи, не по узрасту, него по незлобивости.
Но, Господ је такође рекао да децу треба васпитавати. А како децу треба васпитавати? Опет, браћо и сестре, врло просто. Просто тако што ћемо децу пустити да приђу Христу и што им нећемо бранити да Му прилазе. Дакле, само треба пустити децу да приђу Христу, а све остало је Христово дело, браћо и сестре. Али треба да знамо како да упутимо децу ка Христу: да децу почнемо да васпитавамо у својој породици, да их учимо и навикавамо да долазе у Цркву, да још у детињској души дете заволи богослужење, браћо и сестре. Отуда је једини задатак родитеља, учитеља и свих нас старијих — да не бранимо деци да приђу Христу.
Имали смо онај тежак период у прошлости када се заиста бранило деци да иду у Цркву, када им се бранило да се причешћују, да посте и тако даље. Дакле, порука је ова: пустити децу да приђу Христу, а исто тако пустити и старије да приђу деци. Јер рекли смо да старији треба да се уче од деце. У чему? У незлобивости, у љубави. Дете је пуно љубави, нема мржње у себи. Дете, чак и кад га родитељ изгрди, шта оно ради? Шири ручице и грли своје родитеље. Јер зна да га родитељ, и кад га грди, воли. И зна да, чак и ако га родитељ — што бисмо рекли — удари, неће га убити, него га воли.
И зато, браћо и сестре, у присуству Христа и деца и ми старији не само да ћемо се научити да будемо бољи, него ћемо се, браћо и сестре, још и оснажити у Христу. Јер Христос не учи само, него даје и благодатну духовну силу да и деца и ми извршавамо оно што смо научили.
Зато је важно шта учимо. Може ли родитељ да научи децу ако се сам није научио родитељској дужности? Џаба нам је, браћо и сестре, све што учинимо и успемо у животу ако нисмо успели да васпитамо децу. А васпитаћемо децу ако смо ми, старији и родитељи, васпитани. Ако родитељ зна шта је смисао живота, онда ће тај смисао да пренесе и на своје дете. И онда дете више неће лутати, јер зна шта је смисао живота. А смисао живота је, браћо и сестре, да верујемо у Бога, да се трудимо да живимо по Јеванђељу, да се трудимо да живимо како нас Црква учи и како нас уче свети оци.
Дакле, браћо и сестре, ако су нам деца добро и лепо васпитана, научена — кажем опет — да верују у Бога и да се лепо понашају, и ако успемо да их поправимо и кад погреше, онда смо поправили целу породицу. Онда смо поправили и друштво. Онда смо поправили и Цркву као заједницу, браћо и сестре. Још ако уз то испуњавамо ону заповест Божију: “Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме”.
Да, рађајте се! Видите, свуда — а код нас, поготово у српском народу — све је мање рађања. Све нас је мање, браћо и сестре. Све нам је мање колевки, а више гробова. Дакле, само кад узмемо ову несрећну пошаст абортуса, убијања деце у утроби материној, све ће нам бити јасно. И опет сам недавно прочитао статистику, ако је она исправна, да се годишње у Србији поубија један Крагујевац. Пазите! А речено је: “Рађајте се”. Зато то није безазлено, а поготово они који врше то недело мисле да није страшно то што у утроби убијају дете. Јесте, браћо и сестре! Па дете је од момента зачећа човек, потпуно исто! Да ли убијаш дете у утроби материној или убијаш човека од 50 или 90 година, браћо и сестре — то је потпуно исто.
И зато је, браћо и сестре, један мудар човек Цркве рекао: “Колико имаш деце у кући, толико имаш анђела који чувају управо ту децу и чувају ти кућу”. Дакле, велика је слава и радост имати доста деце и звати се родитељем. Како је то узвишено! Било да си телесни или духовни родитељ — бити родитељ, бар због тога што је то узвишен позив и звање, у исто време је и огромна одговорност. Јер родитеље — опет кажем, било духовне или телесне — кад изађу пред лице Божије, прво ће Господ питати: “Где су вам деца?”
Шта ћемо да кажемо? Хоћемо ли да кажемо: “Ено их, Господе, на улици тамо?” Дакле — пример! Пример је најбољи начин васпитања.
Зато, браћо и сестре, васпитање је исхрана детета — телесна и духовна, наравно. Но, да исхране младенца телесно, то знају и чине и врапци и животиње, и они знају да хране своју младунчад, браћо и сестре. Али само човек, односно родитељ, може духовно да исхрани своје дете тиме што ће га васпитавати у Господу, тиме што ће га приводити Господу.
Сећам се, давно сам као дете прочитао једну лепу причу из Русије. Каже: мајка је имала четрнаесторо деце и врло рано је остала без мужа. Све је на њу пало, што би се рекло — и васпитање, и исхрана, и одрастање. И каже да је успела тринаесторо деце заиста да васпита, али једно, каже, није могла никако. Све што је покушавала, ништа се није примало код тог детета. Кад је она схватила да ће то дете заиста, не само духовно него и телесно да страда, и да више не вреди шта му она говори јер он не слуша, него разбија по кући, ломи и тако даље — онда мајка, кад види да то не вреди, једног дана клекне пред икону Пресвете Богородице и каже: “Мајко Божија, ја не умем и не могу да васпитам ово дете”.
И тако се она, каже, моли и плаче, а то дете и даље разбија по кући. Наједном се дете тргне и види мајку како клечи и плаче. И слуша шта то мајка изговара Пресветој Богородици, шта изговара Богу, Христу. Дете онда, каже, и оно клекне поред мајке и почне да је теши: “Мајко, бићу ја добар, немој да плачеш”. А она и даље плаче. Кад је дете видело да мајка сада не слуша њега, оно клекне поред мајке, па се заједно моле. И тако је она успела да васпита и то четрнаесто дете.
Видите шта значи молитва. Кад децу задојимо молитвом, браћо и сестре; кад децу задојимо да буду социјална бића, да знају да осете брата, да осете сестру, да осете ближњег. Поједини родитељи, нажалост, хтели би да им дете буде геније, а нису га васпитали у ономе што је основно — по основи живота. А основа живота је наш хришћански и јеванђелски живот.
Нека Господ помогне, браћо и сестре, и деци и родитељима да заиста схватимо да, ако не васпитавамо децу, то значи да ми у ствари нисмо васпитани. Иако има изузетака, без молитве, без тражења помоћи Божије и помоћи Мајке Божије да нас научи како треба да васпитавамо децу, сами нећемо моћи. Али ту је Бог, ту је Христос.
Треба да пустимо децу да приђу Христу и да се уче од Христа, па да се и ми учимо са Христом.
Бог вас благословио”.
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
