У понедељак, 4. августа 2026. године, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је помен жртвама страдалим у акцији “Олуја”, уз саслужење свештенства храма.
Након помена, Митрополит шумадијски Господин Јован се обратио беседом:
“И ове године, као и сваке године, помолили смо се Богу за душе невино пострадалог српског народа, који су страдали од злочиначке руке. Али ми не треба да им чинимо помен и да их се сећамо само онда када дође годишњица њиховог страдања. Потребно је, браћо и сестре, да их се молитвено сећамо свакога дана, јер се Црква свакодневно моли и за живе и за упокојене. Када се молимо за наше покојнике, ми их на тај начин најбоље чувамо од заборава. А заборав је, како бих рекао, болест и човека и читавога народа. Нема већег преступа према онима који су живели пре нас него да их препустимо забораву. Они треба да живе у нама све док ми живимо, а ми смо дужни да успомену на њих пренесемо својим потомцима, како би их се и они сећали.
Ако ту успомену не пренесемо онима који долазе после нас, онда ћемо поново стићи до заборава. Али Црква Христова, браћо и сестре, не престаје да се моли. Зато је потребно да се не окупљамо у овом храму, или на неком другом месту, само једном годишње, него да молитвено сећање непрестано живи у нама. Ми непрестано служимо свету Литургију, а Литургија је управо свештено сећање. Када имамо такво сећање, онда нећемо заборавити своје претке. Наша молитва за покојнике јесте наш разговор са њима. Када се молимо онако како треба, ми кроз молитву са њима ступамо у заједницу и осећамо да, без обзира на то да ли је неко умро или погинуо пре годину дана или пре стотину година, он је пред Богом жив.
За то нам је потребна вера, браћо и сестре. Морамо живети вером, а не да се вере сетимо само с времена на време, од нужде, како би рекао наш народ. Ето, ми смо се вечерас помолили за невино пострадале припаднике српскога народа у оном заиста злочиначком прогону који је назван „Олуја“. Људи могу, нажалост, да убијају друге људе. Могу да их протерују са њихових огњишта, из њихових домова и завичаја, да их расељавају са једног места на друго. Али не могу да их истерају из сећања и душа оних који су после њих остали да живе. Управо је то најважније – да их не заборавимо.
Не смемо да се овога страшног злочина, учињеног над српским народом, сећамо само једном годишње. Сви они који су изгинули и који су невино убијени радују се на небу, јер их нико не може истерати из Царства небескога. Они се радују када ми дођемо у цркву, када се помолимо Богу за њих и када запалимо свећу за покој њихових душа. То је радост и утеха њиховим душама. Зашто бисмо им ускратили ту радост? Зашто бисмо их се сећали само једном у години? Зато, браћо и сестре, чувајмо успомену на своје миле и драге, а најбоље ћемо је сачувати литургијском молитвом и живим црквеним сећањем.
Нека им је вечан спомен међу нама. Нека Господ подари утеху њиховим најближима, који су заједно са њима страдали и који их се највише сећају. Нека их Господ настани у Царству своме, нека им подари покој у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора, одакле одбеже сваки бол, туга и уздисање. Нека им је вечан спомен међу нама и нека им Бог душу прости. Амин.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
