У уторак, 4. августа 2026. године, на празник Свете мироносице Марије Магдалине, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски служио је Свету Литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског манастира Драче.
Митрополиту су саслуживали: протосинђел Пајсије Илић, јеромонах Јован Прокин, протојереј ставрофор Драган Васиљевић, протојереј Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић.
По прочитаном јеванђељском зачалу, вернима се беседом обратио јеромонах Јован Прокин, рекавши:
„Бог не верује ништа, Бог зна све. Човек, који не верује ништа, мора или знати све или уображавати да зна све. Човек, који би знао све – такав не постоји ниједан – био би раван Богу, човек, који уображава да зна све – таквих има много – стоји испод онога, који не зна ништа. Овим речима свети владика Николај Велимировић започиње своје „Беседе под Гором“, а затим наставља: ако неко успе да својим знањем допринесе својој вери, а да своју веру продуби знањем, тај је решио велику проблематику односа вере и знања. Управо нам, драга браћо и сестре, данашње јеванђелско зачало које смо чули нуди одговор на ово питање. Кроз њега, али и кроз личност свете Марије Магдалине, коју данас прослављамо, можемо разумети у каквом односу стоје вера и знање. Или, речником нашег хришћанског предања речено, вера и познање, јер нас не занима само стицање података и спољашњих знања, него истинско познање Бога и човека – богопознање и човекопознање.
Западна мисао често полази од тога да знање мора претходити љубави: најпре морам некога да упознам, па га тек потом могу заволети. Међутим, наше православно, источно хришћанско предање, посведочено живим опитом многих светих отаца, пустињских стараца и подвижника, говори нам нешто дубље. Знање и љубав нису две потпуно одвојене стварности, него једна двоједина стварност. Тек када некога истински заволим, могу рећи да сам почео истински и да га познајем. Потребно је да ум сиђе у срце, јер ум мора волети да би могао истински да спозна. Антоан де Сент Егзипери у своме делу „Мали принц“ каже да човек само срцем добро види и да је суштина очима невидљива. У нашем хришћанском кључу ове речи могле би да сажму читаву теологију богопознања: Бог се не познаје само разумом, нити се истина о њему може сместити у људске појмове, него се Бог познаје кроз љубав, кроз заједницу и кроз лично учествовање у његовом животу.
Управо о томе говори свети Јован Богослов у данашњем Јеванђељу. Пред собом имамо једну жену мироносицу – свету Марију Магдалину. Ви добро знате основне догађаје из њеног живота: била је из Магдале, места које се налазило на западној обали Генисаретског језера; Господ је из ње истерао седам демона; она га је потом верно пратила, служила му и остала уз њега чак и у време његовог страдања, када су се многи разбежали. Њена љубав према Господу била је толика да је веома рано, још док је био мрак, прва дошла на гроб и тако постала сведок празнога гроба и прва благовесница Васкрсења. Ипак, дозволите ми да вашој пажњи представим свету Марију Магдалину кроз још један аспект, онако како нам је приказује свети Јован Богослов у овом јеванђелском зачалу.
Света Марија Магдалина стоји пред истином празнога гроба, али је њен први сусрет са том истином сасвим рационалан, обележен логиком овога света. Она плаче и не очекује Васкрсење, јер, како нам свети Јован Богослов само неколико стихова раније каже, ученици још нису разумели Писмо да Христос треба да васкрсне из мртвих. У тој својој тузи и у оквирима свога рационалног разумевања, Марија не препознаје ни анђеле. Она чак не препознаје ни самога Господа, него, видећи га, претпоставља оно што би у датом тренутку било најлогичније – да је пред њом градинар, односно вртлар који је дошао да уређује гробове и врт. Она гледа Господа, чује његов глас и разговара са њим, али га ипак не препознаје. И докле траје то непрепознавање? Све до онога тренутка када јој се Господ лично обратио.
Господ јој није одржао дугу беседу. Није јој износио мноштво доказа, није употребљавао сувишне аргументе нити је покушавао да јој логички објасни тајну Васкрсења. Изговорио је само једну једину реч: „Марија!“ Та реч, то име којим ју је Господ позвао, представљало је позив у заједницу. Наш Бог је личност и нас, као непоновљиве личности, позива да ступимо у заједницу са њим. Као што је некада апостола Петра, желећи да обнови заједницу коју је Петар својим одрицањем нарушио, Господ позвао његовим личним именом и рекао му: „Симоне Јонин, љубиш ли ме?“, тако и овде позива Марију. Господ не позива безличну масу, него свакога од нас по имену. Он познаје сваку личност, сваку њену рану, сваку тугу, сваки страх и сваку наду.
Иако је Марија гледала Господа и разговарала са њим, видимо да телесни вид није био довољан да би се схватило оно што је суштинско. Сетимо се светих апостола Луке и Клеопе на путу за Емаус. Они ходе са Господом, разговарају са њим и слушају како им тумачи Писма. Касније су и сами сведочили: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“ Па ипак, нису га одмах препознали. А када су га препознали? Препознали су га у догађају заједнице, када је Господ узео хлеб, благословио га, преломио и дао им. Исто тако, када се Васкрсли Господ појавио међу апостолима, док су врата била закључана, изговорио је само неколико кратких речи: „Мир вам!“ и „Примите Духа Светога.“ Другим речима: примите Духа заједнице, Духа који вас сједињује са Богом и једне са другима.
Помињање имена, ломљење хлеба и даривање Духа Светога јесу елементи евхаристијског живота Цркве. Они нас упућују на Евхаристију као средиште нашег богопознања, као место на којем нас Господ позива у заједницу са собом. У тренутку када је Господ позвао Марију и ословио је њеним личним именом, она се, како нам каже јеванђелист Јован, окренула. Али, драга браћо и сестре, није се она окренула само у физичком смислу, као да јој је Господ стајао иза леђа па га раније није добро видела. Она се у том тренутку окренула у своме уму, у своме срцу и у читавом своме бићу. Из ограниченог рационалног поимања стварности она је ступила у бездан вере. Учинила је прелаз из ограниченог у безгранично, из онога што се може видети само телесним очима у оно што се види очима вере и љубави.
Само у сусрету са Васкрслим Христом, кроз лични однос и заједницу са њим, можемо да спознамо истинску радост Васкрсења. Према речима светог Јустина Ћелијског, за познање ове велике јеванђелске тајне, највеће тајне Васкрсења Господњег, потребна је јеванђелска љубав. Управо такву љубав показала је и пројавила света Марија Магдалина, коју данас прослављамо. Господ јој затим каже: „Не дотичи ме се“, што не значи да је одбацује или да не жели њену близину, него као да јој говори: „Немој ме задржавати само за себе.“ Догађај Васкрсења није нешто што треба да остане затворено у искуству једног појединца. Васкрсење је радост која мора бити објављена, истина која се мора проповедати, светлост која се не може сакрити. Зато јој Господ каже: „Иди браћи мојој и кажи им.“
У лику свете Марије Магдалине препознајемо тај дубоки смисао преокрета и преумљења. У њеном примеру схватамо колико је за нас православне хришћане важно да нас Господ познаје и позива по имену. То је знао још свети пророк Исаија, који је благовестио речи Господње: „Не бој се, јер те откупих, позвах те по имену твоме; мој си.“ Познање и позивање по имену од најдубљег су значаја за наш живот у Цркви. Приликом уласка у Цркву, у светој тајни Крштења, добијамо име и бивамо уписани у Књигу живота. Од тога тренутка наше име није само знак по којем нас људи разликују од других, него сведочанство да смо позвани у заједницу са Богом и да припадамо Христу.
Зато је помињање имена тако важно и у Евхаристији. Ви редовно чујете како наш митрополит помиње имена на светој Литургији – најпре на проскомидији, потом на Великом входу, а затим и у другим деловима евхаристијске молитве. У литургијском сабрању помиње се Пресвета Богородица, као прва и најсавршенија представница читаве Цркве и свих упокојених, и епископ, као предстојатељ и представник живе црквене заједнице. То нам показује да и свети, односно сваки члан Цркве, потребују да њихово име буде у сећању Божијем, да буде споменуто пред Богом, јер помињањем имена они учествују у заједници и бивају призвани у живот Царства Божијег.
И ове године ће наш митрополит служити парастос блаженоупокојеној мати Магдалини, и тада ћете на крају парастоса чути како се пева: „Вечан јој спомен“, односно „Вечнаја памјат“. Управо је то оно што је потребно свакоме од нас. Наше људско сећање је кратко и пролазно. Једна генерација се сећа, друга још понешто зна, а после две или три генерације имена многих наших упокојених нестају из људскога памћења. Али Господње сећање није пролазно. Од тога да ли смо похрањени у сећању Божијем зависи наше спасење. Сви ми желимо да нас Господ памти, да наше име остане записано у Књизи живота и да у Царству његовом не будемо заборављени. Јер Син је вечни образ и познање Оца, и Отац нас познаје кроз Сина, у којем смо усиновљени и уведени у заједницу вечнога живота.
Тај преокрет, то преумљење, тај подвиг или двиг, тај скок из ограниченог разума у живу веру који је учинила света Марија Магдалина јесте оно на шта смо и сви ми позвани. То не значи да треба да одбацимо разум и знање, јер вера није неразумна нити се противи истинском знању. Напротив, потребно је да наш разум буде просвећен вером, а да наша вера буде продубљена истинским познањем. Али разум сам по себи не може обухватити тајну Бога. Потребно је да и ми кроз подвиг вере, љубави и покајања дођемо до личног сусрета са Васкрслим Господом. Само у том сусрету, кроз живи опит Васкрслога Христа, можемо учествовати у његовом Васкрсењу и постати сведоци живота који је победио смрт.
Драга браћо и сестре, часна мати игуманијо и сестринство, нека вам је срећна и благословена слава. А свима нама нека Господ подари да се и наша имена нађу у његовом вечном сећању, да свакога од нас позове по имену и помогне нам да учинимо онај унутрашњи преокрет који је учинила света Марија Магдалина – прелаз од чисто разумског и рационалног ка ономе што је дубински и суштински повезано са вером и љубављу. Нека би Господ и нама, као и светој равноапостолној Марији Магдалини, подарио да се лично сусретнемо са њим и да својим животом, речима и делима можемо посведочити: „Видех Господа!“ Амин“.
Беседа јеромонаха Јована (Прокина), професора Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу
Након Свете Литургије, Митрополит шумадијски Јован је служио помен блаженоупокојеној монахињи Магдалини (Божовић), сестри манастира Драче.
