Дана 5. јула лета Господњег 2025. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Владан Степовић и Огњен Влашковић, док је за певницом певали Никола Ђурица и Предраг Обровић.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца, Сина и Светога Духа!
Данашња прича је један одломак из Матејевог Јеванђеља. Веома је поучна и говори о човеку који је имао два сина. Дошавши првоме, рече му: ,,Синко, иди данас и ради у мом винограду’’. Он рече да неће. али се после покајао и отишао. Кад је пришао другом сину, рекао је исто што и првоме, и он је одговорио да хоће, али није отишао.
Јеванђелист Матеј, у данашњем Јеванђељу пита, ко је од ове двоице испунио вољу очеву. Свакако, онај који се покајао, који је видео да је погрешио кад је одрекао послушност своме оцу, и отишао је у виноград и радио. Дакле, кроз данашњу причу, Господ нам казује, како постоје две врсте људи. Једни су они, који обећају да ће испунити све што им се каже, као што је то био израелски народ. Он је обећао Христу и рекао: ,,Учинићемо све што нам кажеш, Господе, и бићемо послушни”. И то обећање, нажалост, они нису испунили. Друга врста људи су они, који нису послушали вољу Божију, али су се касније покајали. И заиста, не само што су се покајали, него што су постали и послушни. То је врло важно. Врло је важно, да будемо послушни Богу, Цркви, вери. Да будемо послушни једни другима. Не можемо бити послушни једни другима ако једни друге не чујемо. Не чује онај који је пун себе. Њега ништа не дотиче, ништа што му се каже, он тера по своме. Дакле, Богу је послушан онај који испуни вољу Божију.
Видимо из данашњег Јеванђеља да се у Царство Божије, улази једино покајањем. Покајање значи преумљење. Покајање значи преображање. Покајање значи да увидим своје грехе, да увидим своје недостатке. Али није довољно само да увидимо своје грехе и своје недостатке, него и да их признамо. И да истински кажемо да смо погрешили. Кад човек свати да је погрешио, он ће пожелити да се исправи. Али кад не схвата да је погрешио, он ће наставити опет по своме. У царство се Божије улази покајањем, па ма какве грехе да смо учинили, и какви год грехови владали човеком. Покајање је веће од свакога греха. Покајање је равно васкрсењу. То значи да грех човека усмрћује. Кад се покаје, он васкрсава и то васкрсава на добро. Васкрсава на спасење.
Покајање је најкраћи и најсигурнији пут из царства таме у царство светлости, из пакла у рај. Али ми не смемо да кажемо: ,,Па ја ћу се покајати сутра”. Ми нисмо власници сутрашњег дана. Нисмо господари. Нисмо господари чак ни овога дана. Човек је, у ствари, само господар овог тренутка. Сада. Све се може променити у једном, једином тренутку, браћо и сестре. И сад замислите, како каже Јеванђеље, да треба да бдимо, да чекамо, да ишчекујемо, кад ће доћи судија, Господ наш Исус Христос. Значи, сада је наше време, како каже Апостол Павле, сад је дан спасења. Сутра, можда не буде за тебе и мене дан спасења, јер нисмо успели да се покајемо.
И зато каже Јеванђеље: ,,Доста је сваком дану зла свога”. Кад говоримо о покајању и изласка из царства таме, у царство светлости, у Царство Небеско, ми морамо да схватимо, да ђаво царује у човеку грехом. Бог царује у човеку кроз врлине. Где је грех, ту је пакао. Ту је то царство таме. Где је врлина, ту је већ царство Божије, односно, ту је рај. У покајању је главно да имамо то, како кажу Свети Оци, покајничко расположење. Кад се човек искрено покаје, како он тада добија једно расположење, да не може то речима да објасни. То је нешто што струји кроз нега. А шта струји? Благодат Божија. Човек грехом, злобом, пакошћу, мржњом, гордошћу, одаја од себе благодат Божију. Када се год покаје, он задобија поново благодат Божију. Зато Јеванђеље данашње каже, кад је у питању покајањаеи то расположење покајничко: ,,Родите Родове достојне покајања”. То је јеванђељски завет свима покајницима. Да родимо плодове. Човек, ако не рађа, он је бесплодан. Биљка, воћка, која рађа, која цвета, листа, а нема плода, она је бесплодна. Она се само кити тим лишћем, тим цвећем, али од плода нема ништа. Човек је дужан, да рађа плодове добре, јер Бог, све што је створио, створио је да буде добро. А као круну свога стварања, Бог је створио човека. И дао му да управља творевином Божијом. И зато каже: ,,Рађајте се, и множите се, и напуните земљу, и владајте њом”. Да, Бог је дао творевину човеку да управља. И зато апостол Павле на месту каже како творевина тугује, што човек не обраћа пажњу на творевину, и не обраћа пажњу да се творевина спасава, браћо и сестре. Ако испуњава човек вољу Божију, онда човек заиста улази у Царство Божије. Ако не, он остаје далеко од Бога. И то где? У Царству таме, у Царству зла. Свако удаљавање од Бога је у ствари наш пакао, наша хладноћа, наш мраз. Сваки грех нас удаљава од Бога. Али зато свако право покајање, покајање не само на језику и на устима, него покајање делима својим, чини супротно.
Покајање је један процес који буквално траје од рођења па до смрти телесне. То је процес. И не може човек да каже: ,,Ја сам се покајао”, а он остао на истом нивоу. ,,Ја сам научио ово” и остао на томе што је научио. Човек стално учи. Сваки хришћанин треба себе да схвати као ученика Христовог, као ђака. А шта ђак ради? Па, труди се, да научи лекције, да положи испит. Труди се. А онај ко се труди, њему Бог помаже. Онај који се не труди, он и не тражи помоћ. Он мисли да све зна и да нема потребе да се исправља и да се каје.
Овај виноград, о коме говори данашње Јеванђеље, то је у ствари, како тумаче Свети Оци, овај свет. Бог је засадио виноград у овај свету и дао га човеку, да га обрађује. Дао му заповест да обрађује виноград, да не ленствује, него да ради и да тако заради, што бисмо данас ми рекли, кору хлеба. Е, зато је наш стари српски народ говорио да је најслађа кора хлеба када се оствари, када се задобије знојем лица свога, а не да ја кору хлеба за себе узимам са рамена другога човека. Па шта се пити, јос најлећу га. Бог лењог човека не воли. Ко воли лењог човека? Па нико од нас не воли лењог човека, је л тако? Важно је да схватимо, да преиспитамо себе, да ли сам ја заиста лењ, да ли сам радник у винограду Божијем, да радећи зарађујем, како реку, кору хлеба, али не само да зарађујем кору хлеба радећи у винограду Господњем, него радећи на себи, обрађујући тај виноград, као што домаћин обрађује ону чокот лозу, да би родила грожђа, је л тако? То треба да обрађује човек самога себе.
Човек који не спознаје себе и не бди над собом, како каже свети Порфирије, њега ђаво брзо запосли, па се само бави другоме. Бог шаље свакога човека, на рад у свету, а у винограду се Богоугодно ради, испуњавајући управо вољу Божију. Виноград Божији човек раскопава и уништава, када не испуњава вољу Божију, него своју вољу. И заиста, ако човек не ради на самом себе, он себе раскопава, он себе уништава. У ужем смислу, виноград означава самога човека, његову душу, али у исто време и негово тело. Боголики човек је виноград Божији, зато Бог шаље човека у виноград, како кажу Свети Оци, у виноград Божији да га човек својом марљивошћу, својим трудом обрађује. Зато је наш народ српски рекао: ,,Прегаоцу и Бог помаже“. Онај који се труди да обради себе, да изгради себе у личност, да изгради себе у човека Божијега, њему ће Бог помоћи. Њему ће дати силе и моћи и снаге, и онда се нећемо увијати. „Ја то не могу да урадим“. Па ниси ни покушао, а већ си рекао да не можеш. А чим си реко да не можеш, нећеш онда ни урадити.
Први и други син из ове данашње Јеванђелске приче означавају смиреног и гордог човека. Смиреног и гордог човека, самохвалисаног човека и покајничког човека, онај који се самохвали и онај који се каје. Сећате се она дивне приче у Митару и Фарисеју. Овај ушао у цркву, тобоже да се моли, а он поче да се хвали. И ни то му Бог не би замерио, само да није казао: ,,Хвала ти, Боже, што нисам као остали људи и што нисам као овај цар или као овај Митар.” Значи, он није дошао да се моли. Он је дошо да осудјује.
А шта овај смирени Митар каже? ,,Боже, милостив буди мени грешном”. Па он је признао грех. А ми се некако стално склањамо. Па ако не признам грех пред човеком, или ако ме човек није видео да сам учинио тај грех или ту погрешку, ја сам на коњу. То што те није видео човек, то је најмање важно. Важно је да знамо да нас види Бог. Неће Бог да нас убије што смо погрешили. Он је ради грешника и дошао. Он је дошао и донео љубав да се сами грешници на основу те љубави Божије подстакну, да и они од себе дају љубав према Богу и према ближњему. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да обрађујемо своју душу. Да обрађујемо своје срце, своје мисли, своја осећања за оно што је добро. А шта је добро? Добар је само Бог. И човек може да буде добар само уколико се он уподобљава Богу. Е сад је питање да ли ја уподобљавам себи или се уподобљавам људима, а онда занемарим да се уподобљавам Богу. Зато да се молимо Богу и када погрешимо, као што је овај син један рекао да хоће, али није отишао. Други је рекао да неће, али се покајао. Покајао се, а понављам и себи и вама покајање је веће од сваког греха.
Нека уз данашњу службу и данашњу литургију и молитве које се данас молимо овде, да замолимо и светог Јоанникија Девичког, коме је овај храм посвећен, да се и он моли за нас. Потребне су нам молитве, а молитва праведника много помаже. Молимо се светим нашим светима, Божијим угодницима, да би се и они молили за нас.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
ђакон Стефан Јанковић
