У петак, 21. августа 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа светог Емилијана Исповедника Епископа кизичког и преподобних Зосиме и Јакова туманских, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, речи или поуке Светог апостола Павла, које смо мало пре чули, које је прочитала наша Ангелина, некако нам изгледају парадоксалне за наше схватање, за наше умовање. И зато каже апостол Павле данас “Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт” (2. Кор. 7,10).
Како то, браћо и сестре? Како то жалост по Богу изграђује, утврђује, како хоћете, радост, а жалост овога света доноси смрт? Зашто радост овога света доноси смрт, браћо и сестре? Зато што нема праве радости без Бога. А све што је без Бога, то је смртно, то је пролазно, ту нема живота. Нема, верујте, ни овога земаљског, а посебно нема онога вечног, непролазног живота. Али када апостол Павле каже да жалост која је по Богу доноси кроз покајање радост, е, то је оно стање, браћо и сестре, кад ми осетимо жалост што смо повредили Бога. Кад осетимо тугу што смо се огрешили о Онога који нас највише воли. И заиста, нико нас на овоме свету не може волети као што нас воли Бог. Истина, нас воле и родитељи, и браћа, и сестре, и људи, све је то у реду. Али нико нас тако не може волети. Зашто? Зато што је Бог заволео нас, браћо и сестре, пре него што смо ми Њега заволели. И зато што је Бог љубав, а љубав све воли. И оно што је важно да разумемо: љубав Божија све подједнако воли. И заиста, кад је у питању ова реч Светог апостола Павла коју смо сада овде чули, о којој то, у ствари, жалости говори Свети апостол Павле? То је, браћо и сестре, та туга и та жалост, то је, као што рекох, то осећање због грешности. Увек је од Бога, од дејства благодати Духа Светога, од дејства тог осећања које изграђује управо у души човековој покајање. А покајање је веће од сваке грешности. Зато душа, браћо и сестре, човекова, која је боголика, која је богочежњива, а која је поробљена, заробљена у нашим гресима, нашим страстима, слабостима људским, гордошћу и осталим, онда, браћо и сестре, та душа вапије. Она тражи лекара, а грех је болест, браћо и сестре. И душа тражи лекара. Ког лекара? Онога Лекара који нас једини може излечити од свих болести, и душевних и телесних, браћо и сестре.
Дакле, душа која је поробљена у гресима, она тугује. И ако човек ту своју душу затвори искључиво у ово земаљско тело његово, она је заробљена. Она почиње да се суши. Она почиње онда да се одваја од Христа. А све што се одваја од Христа, то је осуђено на смрт, браћо и сестре. Све што се одвоји од Христа. Па и душа која је бесмртна у нама. Ако се она одвоји од Христа, она умире. И човек, на првом месту, одвојивши се од Христа, он духовно умире. Неко ће казати: па шта, они који никад не сете се ни Христа, ни Бога, ни Цркве, па живе. Ех, кад бисмо ми могли да уђемо унутар њиховог бића, па да видимо у каквом је стању тај човек, онда би нам све било јасно. Мада човек, нажалост, често не види своје стање у коме се налази. Дакле, браћо и сестре, душа, кажем, када је заробљена нашим страстима, она, понављам, вапије Богу да је једино Он излечи. И зато је душа, како каже Христос у Јеванђељу, претежнија од целога света. И каже: шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби? Све можеш имати, све можеш задобити, али ако душу изгубиш, ти си изгубио себе. И ја сам изгубио себе. Изгубили смо Онога који нам каже: “Дођите сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити.” Па има ли радосније вести за свакога од нас, браћо и сестре? Сви смо ми на неки начин уморни. Не само од физичког рада. Уморни смо од греха, од злобе, од пакости, од мржње, само што, нажалост, често то и не видимо.
И заиста, браћо и сестре, и мука грехова зна да покрене човека ка Богу. Ако се човек покрене ка Богу, да би се покренуо, боље речено, Богу, он треба да дође у покајање. А покајање је, браћо и сестре, промена себе, промена начина живота, промена начина мишљења, промена у делима, у речима и уопште. И зато, браћо и сестре, та жалост која је по Богу, она, браћо и сестре, покупи у души све богочежњиве жеље и силе и тако их преради у покајање. “Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” Тако је Господ почео своју прву проповед, тако је почео и Свети пророк Јован Крститељ. Покајте се, а имамо зашто да се кајемо, браћо и сестре. Онај ко има неупрљану савест, он зна да треба да се покаје, јер не може човек, како опет каже Господ у Јеванђељу, ни једног дана проживети на земљи, а да се не огреши. А шта је грех? Грех је окретање лица од Бога и ићи за својим слабостима. А шта је покајање? Сазнање да сам погрешио и да ме је то заболело. Као што нас заболи кад, на пример, браћо и сестре, огрешимо се о неког свог пријатеља кога много волимо. Па ми постане тешко што сам се огрешио, јер знам да ме тај пријатељ воли.
Дакле, браћо и сестре, таквом покајном човеку Бог излази у сусрет, кажу Свети Оци. И Бог само чека наше покајање. Он излази у сусрет. Само треба човек да осети присуство Бога. А то присуство ћемо осетити искључиво, на првом месту, вером. Наравно, ако вером живимо, ако веру претачемо у дела, или, боље речено, ако веру доказујемо делима. То што се ми позивамо, па кажемо, кад нас неко пита: “Ја верујем”, па кажем да верујем, ништа не значи, браћо и сестре. Него, где су плодови? Где су плодови те вере? Па зар родитељ не тражи плодове љубави од своје деце? Хоће да види који су плодови. Има ли плодова? Ако је од доброг корена, плодови ће бити добри. Ако је корен дивљи, онда не може на дивљем корену да рађа нешто што је питомо, браћо и сестре. Дакле, понављам, покајнику Бог излази у сусрет и са очинском љубављу га грли, опрашта му и уводи га управо у ту радост. Зато апостол Павле каже: “Радујте се у Господу и опет велим: радујте се.” Понављам, радости без Бога нема. Свако од нас је искусио, браћо и сестре, у животу: сад сам радостан, сад ми је све лепо и одједанпут све се окрене и уместо радости, шта настаје? Туга. Али, ако настане туга у мени, у теби, зато што смо окренули леђа Богу, ми ћемо доћи у покајање, па ћемо се покајати. Ако ја не осетим ту тугу да сам се огрешио о Бога, онда нећу се никад вратити у покајање. Нећу доћи у покајање, браћо и сестре, а покајање је преумљење. Без покајања нема ни спасења. А спасење, браћо и сестре, где је спасење? Тамо где је Спаситељ. Носимо ли Спаситеља у свом срцу? Живимо ли Христом? Па и кад погрешимо, али се сетимо и признамо да смо погрешили. Па кад замолимо Бога, онако као што дете замоли свог родитеља да му опрости нешто, и нама ће Бог опростити, али да то покајање буде тако, као што рекох, да нас заболи. Што смо се огрешили о Бога? Значи, спасење је тамо где је Спаситељ. Где нема Спаситеља, нема спасења, браћо и сестре. У спасењу човековом треба да учествује, како опет кажу Свети Оци, воља. Воља. Да имам вољу, да имам жељу да се спасем. Да имам вољу да будем бољи данас него што сам био јуче. Дакле, кад учествује та воља, браћо и сестре, и у човековом спасењу треба да учествује воља, онда Бог види да ми, у ствари, тако не вршимо своју вољу, него вољу Божију. А воља Божија је да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, браћо и сестре. Дакле, воља, она изграђује покајање од свих осећања и мисли и стапа их, како кажу Свети Оци, у богочежњиво расположење. Тамо где је Бог, тамо је право расположење. Тамо где је Бог, ту је човек растерећен, браћо и сестре. Првенствено, растерећен је од самога себе, јер ми најчешће сами себе заробљавамо и поробљавамо.
Дакле, браћо и сестре, у томе се и са својим покајањем човек доведе пред лице Божије. Пред лице Божије, браћо и сестре, и тако човек целог себе загледава у светлости Божијој. Светлост Христова просвећује свакога човека који долази на свет. Ако нисмо просвећени светлошћу Христовом, онда ћемо бити просвећени оном мрачном тамом нечастивога. А сви смо ми који смо крштени просвећени светлошћу Христовом. Само је питање да ли чувамо ту светлост Христову или је помрачујемо својим неделима, да не набрајам, то ви боље знате од мене. Дакле, браћо и сестре, човек стварно позна себе тек када свим својим бићем доживи то покајање. Е, тада човек спозна себе, тада види шта је најважније у њему самоме, а шта у свету око њега, а нема ништа важније ни на небу ни на земљи од Бога, браћо и сестре. А јеванђелско је правило: нема самопознања без покајања. Нема самопознања без покајања. Не можемо себе да упознамо, браћо и сестре, а покајања нема без познања самога себе. Зато је онај чувени филозоф Сократ био у праву када је рекао: “Познај себе самог.” Познај. Да ли ми познајемо себе? Ми себе површински посматрамо, браћо и сестре. Ма колико мислимо да ми познајемо себе? У ствари, једини који нас познаје и који познаје моје и твоје срце, то је Христос. Ми, ако бисмо хтели да познамо себе, онда ћемо морати често пута да дођемо у сукоб са собом, јер нећемо да признамо оно што смо погрешили. А чим нешто не признаш, ти си у сукобу, ти си у завади са самим собом, а тако и у завади са Богом и у завади са ближњима, браћо и сестре. Дакле, човек може познати себе самога само кроз управо то јеванђелско покајање. Не оно људско када кажемо: “Ја се кајем”, и окренем леђа и наставим по старом. То није јеванђелско покајање. Покајање није нешто што је сад, тренутно. Покајање је процес. И то процес који траје од момента рађања до наше смрти. Зашто? Па зато што грешимо свакога дана. Зато нам треба покајање и зато, кажем, покајање је процес.
Дакле, све ово значи: “Покај се и познаћеш себе”, каже Свети Јован Златоусти. У покајању човек омрзне грех, браћо и сестре. Омрзне. Јер видим како ми покајање доноси радост, а грех доноси тугу. Грех ме одваја од Бога, а покајање ме враћа Богу. Не само што ме враћа Богу, враћа ме себи и враћа ме ближњима.
Дакле, браћо и сестре, човек који је доживео истинско покајање и са пута греха прешао на пут добра и врлине, он зна и ту највећу вредност у овоме животу и у овоме свету. Дакле, само жалост по Богу доноси покајање, то сам већ рекао, а у покајању, рекли смо, јесте спасење, браћо и сестре.
А све друге жалости, оне спадају у овај свет. Све друге жалости спадају у жалост овога света, која, у ствари, таква жалост, доноси смрт. Тако, на пример, жалост за богатством: имам жалост, изгубио сам богатство. Па зар ти то није донело смрт духовну? Ти жалиш за оним што је пролазно, а не жалиш за вечношћу, јер нас је Бог створио за вечност, драги моји. На пример, жалост увређене гордости: жалим што ми је гордост повређена, што ми је сујета повређена. Па зар то није жалост, зар то није смрт, браћо и сестре, духовна? Дакле, браћо и сестре, тако у овоме свету постоје, у ствари, само две врсте жалости. Жалост по Богу и жалост овога света. Понављам и себи и вама: жалост по Богу и жалост по овоме свету. Прва, жалост по Богу, доноси васкрсење душе, јер рекли смо да је покајање и васкрсење.
Значи, жалост по Богу доноси васкрсење душе, односно оживљује душу човекову, нашу, коју смо ми заробили у себи, кад све схватамо само онако како ја мислим. Кад схватам: ја сам све и свја, кад схватим: ја сам господар овога света, па то је заробљавање, браћо и сестре. А друга, браћо и сестре, радост по овоме свету управо доноси смрт. Зарадујем се и пођем ка тој радости и заборавим ону божанску радост, браћо и сестре. Браћо и сестре, да се молимо Богу, да нам Бог да да ми имамо жалост по Богу управо због наше грешности. Због наше грешности. А онда ће се у нама родити покајање. И ево, и овај Госпојински пост који ми сада постимо у ове дане. Пост је радосна туга, кажу Свети Оци.
Како сад радосна туга? Зар има радосне туге? Има. Кад жалим, кад осећам да сам се огрешио, да сам се огрешио о Бога, о ближњега и кад почнем да жалим због тога, онда долазим у покајање. А пост, шта је пост, браћо и сестре? Уздржање. Јер тако наш живот хришћански треба да буде стално уздржање: да се уздржавамо од зла, од злих речи, злих мисли, да се уздржавамо од злих дела, да се уздржавамо од гордости, од сујете, од тог несрећног човековог егоизма. Да се од тога уздржавамо. Да се уздржавамо од нарцисоидности, браћо и сестре. Нарцисоидност је тешка болест. Кад човек умисли, замисли, умислио је да је нешто. И умислио је да је он центар света и да га сви гледају. Па зар то није смрт духовна, браћо и сестре? Па такав је човек умро духовно пре телесне смрти. Али Бог је милостив, Бог само чека наше покајање. И зато што је љубав. И нема, нема тог греха који Бог својом љубављу неће да нам опрости, браћо и сестре. Јер љубав је таква. Љубав се не горди. Љубав не мисли зло. И зато све ће да престане једног дана. И вера и нада ће да нестану, а само ће љубав да остане. И нека би Господ дао да ми живимо у тој божанској љубави. А кад живимо у божанској љубави, ми ћемо да схватимо где је коме место, где нас је Бог кога поставио. Свакога је Бог поставио на своје место. Само што је, опет, човек незадовољан и хоће да каже: “Ниси Ти знао, Боже, што си мене поставио овде, овога онде, што си овоме дао ово, овоме дао оно, што си ономе дао пет дарова, таланата, а овоме дао један”, браћо и сестре. Колико можемо да носимо. Неће нас Бог, верујте, ни искушењима оптеретити која не можемо да носимо, али и кад ти да искушење, вера ће ти казати: “Нећу да поклекнем под овим искушењем.” Вера ми каже: “Устани, клецај, али устани. Устани! Пао си, устани!” А ту је Бог, ту је Бог који, браћо и сестре, стално држи раширене руке. Стално Бог хоће да нас загрли. Његов загрљај је већи од васионе, већи од неба и земље. И немојмо мислити: “Немам ја места у загрљају Божијем.” Па како немаш, човече? Бог је за тебе и мене страдао из љубави. Немој да се изговараш, него се потруди да се нађеш у загрљају Божијем. Ако не нађемо себе у загрљају Божијем, ухватиће нас онај нечастиви, па ће нас он ставити у свој загрљај. Е, онда ћемо да видимо какве су то муке. Шта то значи одвојити се од Бога?
Ми да се молимо Богу и Мајци Божијој и да нам овај пост буде благословен, браћо и сестре, и да замолимо Мајку Божију да се моли за нас и да се радујемо покајању. Амин. Бог вас благословио!”
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
