У среду, 26. августа 2026. године, када наша Света Црква прославља Оданије Преображења Господњег, Светог мученика Иполита и Светог Тихона Задонског, Његово Високопреосвештенство архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски господин Јован служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Лазара Косовског у крагујевачком насељу Белошевац.
Високопреосвећеном митрополиту саслуживало је братство овог светог храма.
Након прочитаног зачала Светог јеванђеља по Марку, архијереј се обратио окупљеним верницима:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре у малопре прочитаном Апостолу Свети апостол Павле нам даје дивне поуке, па, између осталог, говори о благости и кротости. Тако он каже: “А сам ја, Павле, молим вас ради кротости и благости Христове, ја који сам понизан када сам код вас, а одважан према вама када сам одсутан”. Хришћанин, када упореди себе са кротким Господом нашим Исусом Христом, видеће да није кротак. Видеће да није довољно кротак, боље речено. Када упореди себе са благим Господом Христом, видеће да није благ. Мада ми то често не видимо, него мислимо: кротки смо, благи смо, а никако да се сетимо управо те благости и кротости Господа нашег Исуса Христа. Нико нам није дао такав пример кротости и благости као што нам је дао Господ наш Исус Христос. И зато апостол Павле, који је неизмерно кротак и неизмерно благ, не позива се на себе, на своју благост и своју кротост. Он се позива на благост и кротост Христову, односно позива се на јеванђелску науку. Зато он и позива хришћане на јеванђелски живот и моли их кротошћу и благошћу Христовом. Моли их кротошћу, не својом кротошћу и благошћу, него Христовом. А све нам ово говори да се угледамо на Господа Христа. Али не можемо се угледати на Господа Христа ако нисмо у Јеванђељу. Не можемо се угледати на Господа Христа ако се не трудимо да живимо јеванђелски. И, као што често спомињем, ако заиста у средишту нашег живота није Христос, ако није Јеванђеље, промашен нам је живот. И не само што је промашен живот у овоме свету него је промашен и у вечности. Јер овим животом у овоме свету, који у злу лежи, ми, у ствари, или задобијамо или губимо живот вечни. То јест, какав нам је живот, како живимо, како верујемо, како се понашамо и како осећамо одговорност, тако ће нам бити и у Царству небеском. Нисмо ли одговорни у овоме свету? Сваки човек је одговоран за другога. Не смемо никада да кажемо: “Шта ме брига шта се тамо догађа код других или код другога”. Не, не сме да те не буде брига. Јер нас Јеванђеље учи: сви за једнога, један за све, зато што смо у Цркви, у тој заједници. А чим смо у заједници, онда смо одговорни за тог другога исто онолико колико сам одговоран пред Богом и пред људима за самога себе. Дакле, зато нам треба та кротост и зато нам треба благост. Узмите, читајте Јеванђеље, па ћете видети шта су људи чинили Христу.Он је дошао ради нас и ради нашег спасења, донео нам љубав, а јесу ли људи узвратили љубављу према Христу? Не, нису љубављу, него мржњом. И то толиком мржњом да нису могли ни да га поднесу, толиком мржњом према Христу да су га чак и ђаволом називали. Пазите како то страшно бива када човек допусти да се у њега усели мржња. Ми кажемо: “Ах, нешто ми је неко учинио данас и не могу да га волим, мрзим га”, и на то не обраћамо пажњу. Значи, ниси ишчупао из себе тај корен мржње, него си дозволио да се мржња увуче у тебе. А када се мржња увуче у човека, онда човек прво из себе избаци љубав. Па онда, због једног човека, почне да мрзи све друге. Насупрот мржњи стоји љубав, а насупрот љубави стоји мржња. За шта ћемо се ми определити? У чему ћемо живети, у мржњи или у љубави? То је наш избор. То је избор у којем нас ни Господ не ограничава, него нам је дао слободу да се определимо да ли ћемо живети у мржњи или у љубави. Као хришћани треба да знамо да је много лепше и много лакше живети у љубави него у мржњи. Јер мржњом коју уперимо према некоме другоме не убијамо ми њега. Ми смо прво убили себе. И заиста, човек је духовни мртвац када из себе избаци љубав или каже: “Овога ћу волети, а овога нећу волети”. Ми хришћани не смемо да имамо такво мерило. Јер Господ не одваја ни грешнике ни праведнике, него својом љубављу милује и једне и друге. Зашто? Зато што је Бог љубав. И зато је у праву свети апостол и јеванђелиста Јован када каже: “Ко је одвојен од љубави, одвојен је од Бога”. И ко је одвојен од Бога, одвојен је од љубави. Дакле, треба да се молимо Богу да нам подари те врлине благости и кротости. Ако имамо те врлине, онда нећемо никада о другоме рећи зло. Онда нећемо никада другога осудити. А човек, чим почне да осуђује, увек нађе оправдање зашто је тога и тога осудио. Али то је оправдање по његовом разуму, а не по божанском разуму. Каже: “Не, не, ја сам просудио да та особа, тај човек или та жена нису добри”. Човече, ко је теби и мени дозволио да узмемо суд Божји у своје руке? Суд Божји препустимо Богу. Зашто? Зато што је Бог непогрешив. И зато Он никада неће донети погрешан суд када смо ми у питању. Али човек, опет, када му ослабе вера и љубав, мисли: Није мени Бог дао оно што је требало да ми да. По мери човековог разума, разуме се. Зашто је Бог овоме дао ово, ономе оно, а мени само ово? И ту се рађа завист. Ми, опет, често не придајемо важност својој зависти. Човек каже: “Није ништа много опасно што сам завидео некоме зато што има ово или оно, зато што је овакав или онакав”. Завист је опасна болест. Опасан и велики грех, јер су из зависти Господа предали на крст. И зато, ако ико у овом свету заслужује човекову љубав, то је кротки и благи Господ наш Исус Христос. Господ се могао јавити међу људима као Цар царева. Могао се јавити у највећем сјају, па да заслепи очи људске, јер је Бог такав сјај, таква светлост, боље речено. Не, није се Бог јавио у таквој светлости која би могла да заслепи род људски. Он је изабрао кротост. Он је изабрао благост да би нам своја неизмерна блага пружио на начин најпријатнији за нас. И Бог нам се открива онолико колико нам је потребно за наше спасење. Бог нам се открива онолико колика је наша вера и каква је наша вера. А каква је наша вера, моја и твоја, такав нам је и живот. Каква нам је вера, тако и живимо. Е сад, да ли живимо у правој вери? Да ли знамо, првенствено, шта је вера? Вера се не састоји само у томе да, када нас неко пита да ли верујемо, ми кажемо: “Верујем”, и на томе останемо. Вера је наука над наукама. То је наука која се учи целог живота. И то је наш српски народ умео лепо да изрази када каже да је вера наука над наукама и да се учи целог живота. Шта каже наш народ? “Човек се учи док је жив, па опет луд умре”. Значи, није усагласио свој живот са вером. Или је, можда, измислио веру? Да, људи измишљају веру. И не само што измишљају веру него је измишљају онако како њима одговара. Па иду још даље. Онда људи измишљају Бога. Хоће Бога онаквог какав њима одговара. Значи, хоће Бога и веру да прилагоде себи, али никако да себе прилагоде Богу и вери. Дакле, драги моји, дошао је Господ у свом смирењу. Баш онако како је то описао још пророк Исаија, на толико векова пре рођења Христовог, када каже: “Не беше обличја ни лепоте на Њему, чега ради бисмо га ми заволели”. Али Он нас, каже, својом раном исцели. Којом раном? Проливеном крвљу. И зато апостол Павле каже хришћанима: “Водите рачуна, скупо сте плаћени”. Којом ценом? Крвљу Христовом. Христос је пролио крв, Он безгрешан. Осудили су га као највећег грешника и највећег злочинца. Он, безгрешан, пролива своју крв због наше грешности. Зар то није довољно да се тога стално сећамо, па да се онда смиримо пред Богом и да се смиримо пред другима? Немојмо да се заваравамо. Ако се не смиримо пред другима, не можемо се смирити ни пред Богом, и обрнуто. Јер све почиње од тог другога. Колико год да је наше спасење у Божјим рукама, али и у мојим и твојим рукама, исто је толико наше спасење у рукама нашег ближњег. Е сад, питање је какав однос успостављамо једни према другима. Дакле, Бог хоће својом кротошћу и својом благошћу да нас привуче к себи. Зато и каже: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Бог нас позива. Па зашто да се не одазовемо? Не одазивамо се зато што не чујемо Божји позив, него чујемо позив другога. Када почнемо да говоримо: “Онај човек је такав и такав”, тада почињемо да се бавимо њиме. Онда слушамо оно што нам он каже, а не слушамо шта нам Бог каже. Човек данашњице је заглувео од хуке, буке, немира, неслоге, мржње, злобе и пакости у овоме свету. Али све то можемо да променимо ако имамо вере у Бога и ако вером живимо. Ако веру, као што често говоримо, преточимо у дела. Све можемо да изменимо, јер од највећег грешника може да постане и постаје највећи светитељ, само када човек хоће. А Бог може да нам убели наше грехе онако као што је била бела Његова одећа приликом Преображења, које смо славили и чије данас оданије славимо. Дакле, Господ је дошао у овај свет не као судија, а приликом Другог доласка доћи ће као Судија. Он је дошао као Спаситељ. Он је дошао као лекар, а не као истребитељ. А шта ми радимо када се разболимо? Идемо код лекара, је ли тако? И треба да идемо. Бог је благословио и наше лекаре да нам могу помоћи, али треба да знамо и ону нашу народну српску изреку:
“Лекар лечи, а Бог оздрављује”. И када се разболимо, треба да се обратимо нашим лекарима, али не смемо да заборавимо оног Лекара над лекарима. А тај Лекар је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је Он кротак, зато што је Он благ. Кроз своју чудесну кротост и благост Он уводи људске душе у такав мир, у такву радост и у такво блаженство које не може да опише људски језик. Каже: “Што око не виде и ухо не чу, то припреми Господ онима који га љубе”. Значи, онима који га воле. И зато апостол Павле данас, између осталог, каже: “Ако је ко уверен у себе да је Христов, нека опет провери себе. Нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и ми Христови”. Треба свој живот да проверавамо. Зато нас свети оци уче да, на пример, када пођемо на спавање, треба да се помолимо Богу и да преслишамо дан који је остао иза нас. У чему нам је прошао дан? Да ли смо у том дану чинили добро или, не дај Боже, зло? Да ли смо у том дану могли да пожелимо другоме добро или смо му пожелели зло? Да ли смо радили добро или смо радили зло? Дакле, треба да преслишамо себе. Зашто свети оци то нарочито наглашавају када пођемо на спавање? Па зато што не знам да ли ћемо дочекати сутрашњи дан. Данашњи дан је у твојим и мојим рукама, а за сутра не знамо. Зато Јеванђеље каже: “Доста је сваком дану зла свога”. Нека би нам Господ помогао да заиста задобијемо те божанске врлине кротости и смирења. Смирен човек неће другоме ни да помисли зло, а камоли да му га учини. Ми долазимо у такво стање да смо срећни ако се неком човеку, за кога смо можда умислили да нам је непријатељ, догоди неко зло. Па смо срећни. Заборављамо: оно што не желиш себи немој чинити другоме. Оно што желиш себи, то чини другоме. То нам Господ каже. Нека би нам Господ помогао и нека би нам ова Литургија, ова служба, молитва и Причешће којим ћемо се данас причестити били на спасење. Нека нам помогне и Мајка Божја, чијем празнику Успенија идемо у сусрет. Да нам Она помогне и да је замолимо да Она умоли свога и нашега Господа да нам подари благост, кротост и мир. Када човек има Божји мир у себи, он може живети у не знам каквом немиру око себе, а ипак је миран, јер има Божји мир. А онај ко има немир у себи, њему је тешко да живи у средини у којој постоји мир. Јер он у себи има немир и зато хоће да унесе немир и међу друге. А не заборавимо: оно што желимо другоме то се нама догађа. Нека нам Господ помогне да свакоме желимо добро. Јер ако свакоме желимо добро и трудимо се да, колико-толико, учинимо добро другоме, Бог ће нама учинити стоструко више добра. Струко више добра. Али не заборавимо: ако једну кап зла учинимо другоме, све ће нам се то вратити. А Господ је милостив, само и ми треба да будемо милостиви.
Бог вас благословио”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршетку Свете литургије, Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ, поделивши им иконице.
ђакон Немања Стојковић
