Саборни храм у Крагујевцу је 28. августа 2026. године прославио своју храмовну славу Успења Пресвете Богородице. То је празник, у којем Православна црква празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт, коју назива „Успењем“, речју која има значење: сна, блаженства, уснућа, спокојства. Суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље је изражена на икони Успења Пресвете Богородице. На тој икони Мајка Божија лежи на самртном одру. Око Ње су апостоли, а Господ Исус Христос изнад Ње, држи на рукама своју мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми на тој икони видимо смрт, али не као растанак, већ као сједињење; не као жалост, већ радост и у крајњем исходу – не смрт, већ живот.
Славска радост почела је свечаним бденијем које су служили: протојереј-ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу, протојереј – ставрофор Зарије Божовић, протојереј – ставрофор Рајко Стефановић, протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма, јеромонах Јован (Прокин), професор Богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу, протојереј Срећко Зечевић. Предивне речи тропара празника, испуњавале су простор храма, душе и срца верног народа: «Родивши, дјевство си сачувала, уснувши свет ниси оставила Богородице; прешла си у живот, будући Мати Живота и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.»
На дан славе, звона Светоуспењског храма су огласила сабрање верног народа око Крви и Тела Господњег у Евхаристији. Свечану Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован, уз саслужење: протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу, протојереја – ставрофора Зарија Божовића, протојереја – ставрофора Дмитра Луковића, протосинђела Евстатија (Драгојевића), протојереја – ставрофора Милована Антонијевића, протојереја – ставрофора Златка Димитријевића, архијерејског намесника колубарско–посавског, протојереја – ставрофора Рајка Стефановића, јеромонаха Јована Прокина, протојереја Саше Антонијевића, протонамесника Владана Костадиновића, протођакона Ивана Гашића, ђакона Лазара Марјановића. Радост празника употпунило је певање хора Саборног храма под вођством протојереја Драгослава Милована.
У празничној беседи Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, радујем се што смо се данас сабрали да прославимо празник Успења Пресвете Богородице, коме је и овај свети храм посвећен. Наш народ овај празник назива и Великом Госпојином, и то име се дубоко укоренило у нашем народу. И заиста је све велико и узвишено што је везано за празник Велике Госпојине, за празник Успења Пресвете Богородице. Велико је све у њеном животу – од њеног рођења и узрастања, па све до оног чудесног догађаја када је архангел Гаврило дошао у Назарет девојци Марији и поздравио је оним дивним поздравом: „Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом“, благовестећи јој да ће родити Спаситеља света. То је, браћо и сестре, највећа радост која је објављена роду људском – да ће се родити Спаситељ света. И зато се радујемо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, јер данас прослављамо Мајку љубави, Мајку вере, Мајку благости и Мајку која је увек спремна да буде уз свакога човека који чезне за својим спасењем. Она разуме сваку нашу немоћ, сваки наш промашај и сваки наш пад; она види сваку духовну рану у нама и сваки ожиљак који нам живот нанесе. Она чује сваки наш вапај, онако као што телесна мајка чује вапај свога детета када је оно у невољи и болести, али чује и онај радосни вапај када је дете испуњено радошћу крај своје мајке и својих родитеља. Тако је и Мајка Божија увек ту да чује наше потребе, да прими наше молитве и да их, иако су често немоћне и слабашне, оснажи својом љубављу и својим молитвеним заступништвом, па да их узнесе пред престо Господа нашега Исуса Христа.
Нико тако не разуме своје дете као истинска мајка. А зашто? Зато што је испуњена љубављу. Ако је тако у овом нашем земаљском животу, ако је таква љубав наше телесне мајке, шта онда да кажемо за Мајку свих мајки, за Мајку Господа нашега Исуса Христа, за Мајку свих нас – Пресвету Богородицу? Велика је, драги моји, тајна како је она постала Мајка Господа нашега Исуса Христа. Таква се тајна не може до краја објаснити људским језиком, него припада оним великим тајнама Божијим, тајнама Божијег промисла о спасењу света и човека. Али да бисмо могли макар мало да завиримо у ту свету тајну, потребна нам је вера – вера и поверење у Бога. Таква је и тајна Пресвете Богородице и њеног зачећа Господа, оног спасоносног догађаја када је у своју пречисту утробу примила Богомладенца Христа силом Духа Светога. Када јој је анђео благовестио да ће родити Спаситеља света, она је упитала: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ А анђео је крепи и одговара: „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето.“ То је, браћо и сестре, тајна Божијег промишљања, Божијег човекољубља према нама и онога домостроја спасења који је Бог устројио управо преко Пресвете Богородице. А домострој Божији јесте, у ствари, Божији план спасења рода људскога.
И видимо да се тај домострој остварује преко Пресвете Богородице. У празнику њеног Успења има нечега што нас подсећа и на Велики петак, и на Велику суботу, али и на само Васкрсење Христово. А како? Тако што је Господ, који је васкрсао из гроба и победио смрт, учинио и своју Мајку учесницом те победе. Јер како би она која је родила Живот могла остати у власти смрти? Како би она која је у својој утроби носила Господа живота могла остати заробљена у гробу и пропадљивости? Зато Црква празник њеног Успења не доживљава као дан жалости, него као свечани свети дан, као дан молитве, радости и славе и на небу и на земљи. Када погледамо икону Успења Пресвете Богородице, видећемо да Господ у свом наручју држи њену душу, изображену као мало дете. Она која је некада у своме наручју држала Богомладенца Христа, сада је сама у наручју свога Сина и Бога. Господ прима њену душу, а по предању Цркве и њено пречисто тело бива прослављено и узнесено.
Пресвета Богородица, браћо и сестре, унела је највећу радост у род људски. Зато свети Јован Дамаскин позива све народе, сав род људски, сваки језик и сваки узраст да са радошћу прославе ону кроз коју се исправила туга праматере Еве. Првој Еви било је речено да ће у мукама рађати децу, док ова друга Ева – Пресвета Богородица – чује речи: „Радуј се, Благодатна!“ Прва Ева чује последице пада и греха, а Пресвета Богородица чује: „Господ је с тобом.“ И зато је она увек са нама – да нас штити, да нас чува, да нам помаже да будемо бољи и да нас води ка своме Сину. Кроз њу је Творац, примивши људску природу, читаву творевину повео ка обновљењу и радости. Тако нас учи свети Јован Дамаскин. А наш нови светитељ, преподобни Јустин Ћелијски, говорио је да у историји рода људског видимо две Еве: Еву, супругу Адамову, и другу Еву – Пресвету Богородицу. Кроз прву је у свет ушла жалост пада, а кроз другу нам је дошао Христос, Спаситељ света.
Ми смо спасени управо кроз оно што је Бог учинио преко ове друге Еве – Пресвете Богородице. Зато је, браћо и сестре, читав живот Мајке Божије, од њеног зачећа па све до њеног Успења, једно од најдивнијих чуда која су дарована роду људском. Она није живела по својој вољи, него по вољи Божијој. И ту треба свако од нас себе да упита: јесмо ли ми спремни да живимо по вољи Божијој или живимо искључиво по својој вољи? То је питање које свако од нас треба себи да постави. Пресвета Богородица је, када је примила благовест архангела Гаврила, рекла: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој.“ Ето нам, браћо и сестре, најлепшег упутства за живот. Ако желимо да живимо хришћански, ако желимо да живимо црквено, ако желимо да будемо у заједници са Богом и са људима, онда треба непрестано у себи да понављамо: „Нека буде воља твоја, Господе. Не како ја хоћу, него како ти хоћеш.“
У томе је величина Пресвете Богородице. Њена величина није само у томе што је телесно родила Господа, него и у томе што је целокупним својим животом прихватила вољу Божију. Њено „нека ми буде по речи твојој“ није била само једна реч изговорена у Назарету, него начин њеног целокупног живота. Тако је живела у радости, тако је живела у страдању, тако је стајала под Крстом свога Сина и тако је дочекала своје Успење. Зато нека нам она буде пример вере, смирења, послушности и потпуног поверења у Бога. И нека нас својим молитвама укрепљује да и ми, у свим приликама и неприликама свога живота, можемо из дубине срца да кажемо: „Нека буде воља твоја, Господе.“
То је определење Пресвете Богородице. Зато је она и наш Покров, она која нас непрестано покрива својим молитвама. Њене руке су стално раширене, њен покров распрострт је над свима нама – и данас, и свагда, па и овога часа у овом светом храму у којем смо се сабрали. Она шири свој покров над нама, али нам је, браћо и сестре, потребна вера; потребне су нам духовне очи да бисмо могли да видимо тај непрестани покров Мајке Божије који је над нама. Она је наш мост – мост којим је Господ сишао на земљу, мост преко кога је и она узнесена на небо, али и мост који нам указује пут којим смо и ми, ако се удостојимо, позвани да будемо узнесени у живот вечни. Данас славимо, као што рекох, Успење Пресвете Богородице, њен одлазак у наручје њенога Сина и Бога нашега, њен одлазак тамо где је назначење свих нас.
То је, браћо и сестре, и наше назначење. Створени смо, како нас учи Црква и свети оци, из небића, али нисмо створени да би наш живот остао без смисла и да бисмо се поново вратили у небиће. Када је Адам погрешио, човек је кроз грех ступио у област смрти и пропадљивости, али долази Нови Адам, Спаситељ света, Господ наш Исус Христос, и поново човеку враћа достојанство, враћа му живот и отвара пут у вечност. Из небића смо створени, али смо створени за живот вечни. А чиме смо створени? Љубављу Божијом. Створени смо промислом Божијим и љубављу Божијом. А та љубав Божија, браћо и сестре, није насилна. Наше људске љубави понекад умеју да постану себичне, посесивне, па чак и насилне, али љубав Божија ништа никоме не намеће. Она позива и очекује одговор слободног човека.
А ми људи, иако смо појединачно слабашни, грешни, немоћни, често оптерећени бригама овога света, често подељени међусобно, па и подељени у самима себи, често изгубљени и неспособни да на прави начин узвратимо на све оно што нам Бог дарује, ипак имамо ону која је не само хтела, него је и могла и постала савршени људски одговор на љубав Божију. То је Пресвета Богородица. Ето одговора који и од нас очекује Господ Христос. Зато, кад год се у молитви обраћамо Господу Христу, одмах после његовог имена у наше срце долази и име Пресвете Богородице. Она добро разуме и осећа све што је наш крст, али исто тако разуме сваку нашу потребу, сваку нашу тугу и сваку нашу наду. Зато је Пресвета Богородица, браћо и сестре, и наша сестра по људској природи и наша Мајка по благодати, јер је она Мајка онога који је дошао да нас спасе.
Њен пример треба да буде наш узор. Човек пред собом поставља различите узоре, али први и савршени узор јесте Господ наш Исус Христос, а после њега, као најсавршенији пример људског одговора Богу, стоји Пресвета Богородица. Зато и себе и нашу децу треба да учимо смирењу, јер је управо смирење једна од оних врлина којима је Пресвета Богородица постала достојна да буде Мајка Божија. Она је могла да одбије позив светог архангела Гаврила. Могла је да каже: „Нећу.“ Имала је слободу, као што и свако од нас има слободу. И ми свакога дана бирамо: хоћу ли да будем добар или нећу; хоћу ли да верујем или нећу; хоћу ли да послушам Бога или ћу да слушам само себе. Тако је и она могла да одбије тај позив. И онда се поставља питање: шта би било са родом људским да Пресвета Богородица није послушала глас светог архангела Гаврила?
А исто питање поставља се и нама: да ли слушамо, како слушамо и кога слушамо? Човек често измишља различите идоле и поставља их испред себе. Али могу ли нас идоли спасити? Не могу, браћо и сестре. Не могу. Зато нас Пресвета Богородица учи трпљењу, смирењу и поверењу у Бога. И зато би Пресвета Богородица и светитељи Божији требало да буду примери и нама и нашој деци. Они да буду наши узори, а не различити идоли које сами стварамо и којима дајемо место које припада једино Богу.
Данас нам је, браћо и сестре, угрожена породица. Усуђујем се да то кажем: не само да је угрожена, него је на многим местима и разбијена. Нема више довољно разговора у породици, или га има веома мало. Свако је отишао на своју страну, нико никога не слуша, а ауторитет се или изгубио или се погрешно схвата. Зато је пример Пресвете Богородице нарочито важан у нашем времену, у времену многих и тешких криза. А једна од најболнијих јесте криза породице: криза брака, криза васпитања, криза схватања родитељске одговорности. Не можемо једноставно рећи: „Деца су крива.“ А где је одговорност родитеља? Да ли је наша родитељска одговорност постављена на право место? Када нешто говорим свом детету, да ли ја сам тако живим? Или му говорим: „Ти мораш да будеш добар, а ја не морам, јер сам ја твој родитељ.“ Ако тако поступамо, онда нисмо пример својој деци. А какав пример родитељ даје, такав траг у највећој мери оставља и у животу свога детета.
Свестан сам, браћо и сестре, да су се многи услови живота изменили. Измениле су се прилике, а нажалост изменио се и начин васпитања. Оно што је некада сматрано честитим и ваљаним, макар када говоримо о нашем народу и нашем предању, данас је често потиснуто или преокренуто. Оно што је природно проглашава се неприродним, а оно што је неприродно представља се као природно. Па какво је онда наше васпитање? И да ли као родитељи, било телесни било духовни, размишљамо какав ћемо одговор дати Богу за децу која су нам поверена? Често говорим: када станемо пред лице Божије, једно од питања које ће нам Господ поставити јесте: „Где су ти деца?“ Шта ћемо одговорити? Хоћемо ли рећи: „Ено их на улици“, или „Ено их тамо негде“, да не набрајамо где све човек може да залута? Нећемо пред Богом ни морати много да говоримо, јер Бог све зна.
Нарочито су се, браћо и сестре, измениле прилике живота наших мајки. Чујемо податке који нас потресају, чујемо о великом броју напуштених и усамљених мајки и родитеља, остављених без близине своје деце. И онда се морамо запитати: шта нам се догодило? Хоћемо ли кривити само децу што су напустила своје родитеље? Не, браћо и сестре. И ми, родитељи – телесни и духовни – морамо да дамо одговор. Жалосно је да мајка која је читав живот давала себе својој деци на крају изгледа као напуштена кућа у коју нико више не свраћа. Човек често оде „трбухом за крухом“, како наш народ каже, али притом заборави оно топло гнездо родитељске љубави из којег је поникао.
А када већ говоримо о топлом гнезду, сетимо се да сви имамо и топло крило Мајке Божије. На њеном крилу има места за свакога од нас. Зато се она у олтарској апсиди често изображава као „Шира од небеса“. Немојмо да се изговарамо говорећи: „За мене нема места под покровом Пресвете Богородице.“ Има места. Ако га не осећамо, онда то више говори о нашој немарности и нашем нехату да се вратимо под њен покров него о недостатку њене љубави.
Имајући све ово у виду, коме ћемо се обратити ми овакви какви јесмо – грешни, страдални, измучени са свих страна, а понекад највише измучени самима собом? Ко себе највише мучи? Често онај горди човек који не може да призна да је неко други бољи од њега, него непрестано понавља: „Ја, ја и ја.“ То је глас нашега ега. А где его потпуно испуни човека, ту за Бога остаје мало места. И, нажалост, понекад не остане места ни за сопствено дете, јер его уме да не види ни њега, или да га види на погрешан начин. Човек мисли да васпитава дете, а у ствари га васпитава погрешно. А како ће родитељ правилно васпитати дете ако сам није васпитан?
Реч васпитати, браћо и сестре, у себи носи и смисао храњења и одгајања. Зато се треба запитати: чиме хранимо себе и чиме хранимо своју децу? Каквим речима, каквим примером, каквим вредностима, каквом вером? Опростите што вас задржавам, али нешто ми је у души тешко када видим и чујем шта се све дешава, када разговарам са многима и видим колико су се вредности преокренуле. Оно што је некада било честито и ваљано потиснуто је на крај, а на површину излази оно што сви видимо и што сви добро знамо.
Зато замолимо Пресвету Богородицу да се моли за нас. Да се моли за нас, браћо и сестре, да умудри наше садашње и будуће мајке, да укрепи очеве и мајке у васпитавању породице, да сачува наше домове и да нам Христос пошаље своју благодат, како бисмо се и ми спасавали. Нека би Господ дао да, славећи Пресвету Богородицу, молећи јој се и очекујући њену помоћ, никада не заборавимо да је она са нама. Нека Пресвета Богородица својим молитвама буде, како је рекао један свети отац, наш надахнитељ и покретач; нека буде пример на који ћемо се угледати, узор и идеал који ћемо постављати и пред себе и пред своју децу. Тада ћемо моћи да имамо више мира у породици и дому, више радости и истинске лепоте живота по Јеванђељу, више пуноће у себи и у свету који нас окружује.
И тада ћемо већ овде и сада знати шта је најважније: да сада и увек славимо Бога у Тројици, да прослављамо Мајку Божију, да јој благодаримо и да је непрестано молимо да нас умудри. Али не може бити истински умудрен онај који мисли да је већ сам по себи мудар и да му ничија поука није потребна. За ову најважнију науку, браћо и сестре, нису пресудне ни школе ни факултети – што, наравно, не значи да нам школе и образовање нису потребни. Потребни су нам и школа и знање и образовање, али није потребно високо образовање да бисмо научили оне једноставне и спасоносне речи: „Пресвета Богородице, спаси нас.“
Ако смо те речи научили, ако их не изговарамо само језиком и уснама, него их изговарамо из дубине душе, са вером, поверењем и смирењем, онда смо научили једну од најважнијих лекција хришћанског живота. Јер у тим речима признајемо своју немоћ, али и поверење у молитвено заступништво Мајке Божије. Зато јој се молимо не само устима него и срцем: „Пресвета Богородице, спаси нас, покриј нас својим светим покровом, умудри нас, укрепи наше породице и приведи нас своме Сину, Господу нашем Исусу Христу. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Светој Архијерејској Литургији присуствовао је Господин Никола Дашић, градоначелник Града Крагујевца, Господин др Василије Антић, директор Дома здравља у Крагујевцу, председник Црквене општине Крагујевачке др Марко Петровић.
Након заамвоне молитве, Митрополит шумадијски Господин Јован је на предлог Црквене општине крагујевачке, орденом Вожда Карађорђа одликовао господина Николу Дашића, градоначелника Града Крагујевца, а орденом Светих новомученика крагујевачких првог степена одликовао је господина др Василија Антића, директора Дома здравља у Крагујевцу.
Радост празника употпуњена је приступањем великог броја верног народа Светој Чаши. После свечане литије око Саборног храма коју је предводио Високопреосвећени Митрополит шумадијски Господин Јован, са свештенством и верним народом, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Празнично славље је настављено послужењем за верни народ. Све ово је уприличено захваљујући старешини Саборног храма протојереју Дејану Марковићу и домаћину ове храмовне славе господину Николи Врућинићу и његовој породици.
протојереј Срећко Зечевић
