У недељу 30. августа 2026. године када наша Света црква прославља Светог мученика Мирона, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Литургију у Светоуспенском храму у Ратарима код Смедеревске Паланке.
Пре саме Свете Литургије Митрополит је осветио и благословио палионицу свећа.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, јереј Милан Милановић, јереј Владимир Степановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Ђорђе Одавић.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит се обратио верном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, веома је поучан овај одељак из Матејевог Јеванђеља које смо сада овде чули. А он нам говори како је човек домаћин засадио виноград и предао га слугама да обрађују тај виноград и каже, удаљио се. Заиста, браћо и сестре, човек домаћин. Ко је човек домаћин? То је Бог, браћо и сестре. Који је тај виноград и шта означава виноград у овом данашњем Јеванђељу? Означава, браћо и сестре, јеврејски народ, коме је Бог дошао, а они га одбацили. Они га одбацили, браћо и сестре. И заиста, немојте да заборавимо, виноград јесте у исто време и рукосад Божији, то је овај свет. А њега је Бог управо засадио, нас је Бог засадио, браћо и сестре, не да будемо неплодна биљка, него да будемо плодни. А да би човек био плодан, он треба да рађа. Да би била биљка, шљива, јабука, да би рађала, око ње се треба трудити, треба је заливати, треба је окопавати и тако даље. Ако само засадимо било какву шљивку или било какву биљку и оставимо је, брзо ће коров да је обрасте и она ће се осушити. А коров, браћо и сестре, много брже расте него било која плодна биљка или било које плодно семе.
И заиста, браћо и сестре, Бог је овај свет, тај виноград, засадио и предао га и теби и мени. Само је питање, јесмо ли свесни тог дара Божјега, да Бог свој рукосад поверава човеку. А ком човеку? Савесном човеку, браћо и сестре. Ком човеку? Домаћину. Домаћину који се брине о својој кући. Који се брине о својој породици. Домаћину који сабира своју породицу и умножава. А онај који то не чини, није домаћин, браћо и сестре. Онај који, што бисмо рекли, разјурује све друге око себе, па после мисли, други су криви што нису са њим, а он се није запитао, чекај, да ли ја немам кривице некакве на себи, што ти други нису са мном. Дакле, браћо и сестре, бити домаћин значи слушати Бога. Али је проблем у томе што човек, такав какав јесте, он у ствари сматра себе да је домаћин, у смислу да другог домаћина не треба. Овај свет, и ми, браћо и сестре, имамо домаћина, то је наш Бог. И кад ми год прескочимо ту линију, да тако кажем, па кажем себи, а нећу ја да слушам никога, ја нећу Бога, ја нећу Цркву, ја нећу домаћина, ја сам све и сва.
Данас смо то дивно чули, браћо и сестре, из нашег Јеванђеља, шта је Господ чинио са оним виноградарима, којима је дао виноград, да раде, да би од тог рада њиховог стварали плодове, и да би од тих плодова живели, браћо и сестре. Није нама дао Бог све ово што нам је дао, па да будемо лењи и да се не трудимо. Напротив, нама је дао и задао, јер ми све што имамо, то смо примили, је л’ тако? Примили смо прво од Бога, али смо то примили и од наших предака. И само је сада питање, да ли размишљам шта треба ја да предам другом? Шта ја треба да дам у наследство другом? Шта ћу да му дам ако нисам домаћин? Шта ћу да му дам? Човек на томе се најчешће заврши, али, браћо и сестре, да би човек имао тај осећај у себи да је Бог домаћин, он то не може да осети ако нема благодарност. Ако не уме да благодари. А не уме онај који мисли: ја сам све и сва у овоме свету. Мене је Бог послао да, не знам, будем оно најзначајније у свету. Мене је Бог послао не да радим, него да скупљам тамо шта се ради по свету, или међу нама, или у кући нашој, па да шаљем тамо лево, десно. И мислим да ми је то послао. Е, то није послао. Ти ниси слуга Божији, него си најамник. Ти не радиш за Бога, ни за људе. Разумејте ме, разумејте. Не радимо за Бога, него нам је стало да више радимо за другога. А кад би то за другога радили, јер ми смо одговорни за ближњега свога. Да би радили, морамо нешто и учинити да том другоме, да том ближњем послужимо.
И зато кажем, браћо и сестре, ми треба за све да благодаримо. Јер, у ствари, све што имамо, није наше. Није наше. Све нам је Бог дао. И ако имамо, опет понављам и себи и вама, ако имамо тај осећај да све што имам дао ми је Бог, па и ова одежда није моја, и то ми је дао. Али значи, кад сам добио дар, ја тај дар треба да чувам. Али не да га бацим тамо у неки запећак, него да га обнављам. Онако исто, браћо и сестре, кад ми добијемо и било какав дар од другог човека, нека је то, просто, што овако кажемо, и марамица једна. Али ако ја ту марамицу узмем, па бацим тамо, значи ја сам заборавио на господара који ми је дао. А чим сам заборавио ову марамицу, заборавио сам господара. А чим поштујем ја ту марамицу која ми је дата, јер ми је дата из љубави, онда ћу ја из љубави поштовати и стално имати на уму тог човека који ми је то и то дао, браћо и сестре. И зато, драги моји, ништа ружније на овоме свету нема од неблагодарности. Повериш човеку, човече, кућу, повериш му имање, али повериш му душу другога, а он не уме да благодари. И зато нема, понављам, ништа ружније од неблагодарности, нема ништа увредљивије за домаћина, браћо и сестре, и души губније него кад не умемо домаћину да благодаримо. Ми очекујемо да сви благодаре мени. Умем ли ја да благодарим другоме? Умем ли то? Знам да треба, али нећу. Нећу опет онога горе изнад мене. Чим не признајеш онога горе изнад тебе, не признајеш ни себе да си то што јеси, и не признајеш ниједног другог, да је тај други икона Божија, браћо и сестре. Дакле, а шта би могло, браћо и сестре, бити ружније него када човек за то управо учињено му добро врати зло? Исто тако је када човек врати милост немилошћу, верност неверством, част бешчашћем, доброту подсмехом. Погледајте како знамо да се и подсмехнемо на добро, када нам неко нешто даје драго.
Заиста, у овом свету ниједна жива твар не може бити толико благодарна, нити толико неблагодарна, као што то може бити човек. Исто тако некако мислимо, то што ми је дато, била му је дужност да ми даде. Да, јесте била на неки начин дужност. Али ако знаш да је дужност, онда ти тај дар, човече, чувај, умножавај, користи га за себе да би могао и користити за другог. А не мислим ову реч „користи“ у оном негативном смислу, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, зато је најблагодарнији човек, у ствари, најближи савршенству. Најближи је савршенству. Немамо благодарности, нисмо савршени. Нас је Бог створио несавршене. Али нам је дао задатак да се усавршимо. Нас је Бог створио из небића. Али нам је дао задатак да постанемо бића. Не да останемо као небића, него да постанемо бића. А Бог нам је, када је дошао у овај свет, када је донео све дарове са неба, дао могућност да човека врати из небића у биће, јер први човек, зато што није хтео да има Бога изнад себе, односно домаћина, је ли, у овом смислу данашњег Јеванђеља, кад је он устао против Бога, па је мислио да ће бити и више од Бога и већи од Бога, онда је постао у ствари небиће. До тада је био све, до тада је био раван Богу, гледао лице Бога, разговарао са Богом, слушао Бога, радовао се Богу, али кад ухвати човека та гордост, као што је ухватила и Адама и Еву, онда су изабрали, да кажемо прост избор, да буду без домаћина. Све човек, често говорим, а то сам научио из живота свога, све човек, док не научи да слуша, неће знати правилно ни да заповеда. Дакле, браћо и сестре, ми дугујемо благодарност свакоме човеку и свакој твари на земљи, али то је, како бих рекао, несравњиво мање од оне благодарности коју у ствари дугујемо Богу и ближњима. Људи нам не могу све дати, но и то што нам људи дају, и на то треба да будемо благодарни, браћо моја.
Домаћин од своје деце постави на ово место, за ово, за ово, за ово, и ако је то дете свесно тог дара што је добио од оца свога, он ће да, што каже наш народ, и ногама и рукама да ради да би унапредио и да би оправдао то што је примио. Браћо и сестре, ми смо све примили. Зато ће Апостол Павле казати: шта се хвалиш да ниси примио? Шта смо то ми све примили? Христа, па шта ће нам веће богатство? Шта смо још примили? Примили смо Цркву, као тело Христово. Да ли смо у Цркви? И како мислимо да смо у Цркви? А како се у Цркви живи? Што каже најсветији Отац, богослужењем. Богослужењем. Значи, са молитвом. Са поштом. Дакле, браћо и сестре, рекох и понављам, људи нам много могу дати у животу и дају у овом свету, али, гле, Бог нам даје ама баш све. Кад нам је дао себе, Он нам је дао Царство Небеско. Рекох, дао нам је Цркву. Дао нам Литургију, браћо и сестре, и ову данашњу Литургију коју ми овде сви заједно служимо. Дакле, Његови дарови су посредни и непосредни. Само човек који има истанчан, да тако кажем, слух и правилан однос према Богу и ближњима, то примећује на сваком кораку, који има тај истанчан слух, браћо и сестре. Ви знате шта значи слух. Кад осетим ту лепоту, да други певају над њим, а онда одговарам на тај слух. Али када нећу да се трудим да развијам свој слух, онда нећу да слушам тај глас одозго. Него, што би рекао наш народ, терам по своме. Дакле, браћо и сестре, тако има Бог, који има такав слух, да осете и да благодаре Господу, браћо и сестре, стоструко највише.
Сам Господ Исус Христос често је уздизао благодарност и хвалу Богу Оцу Своме. То су чинили не само Господ наш Исус Христос, то су чинили пророци, то су чинили апостоли, то су чинили свети Божији људи. И данас, Богу хвала, имамо ми и данас светих људи који ходају овом земљом, који у овом свету, који у злу лежи. И да није тих праведника које ми не знамо, који су само Богу знани, не би ни ми постојали. Али је исто тако једна опет опасност, страшна, када човек мисли: ја сам праведан. Ја сам праведан, други нису праведни. Ја сам чист, други су нечисти. Све док тако мислимо, злоупотребљавамо дарове Божије, злоупотребљавамо Бога, браћо и сестре. Зато ће свети Апостол Павле, пишући хришћанима у Ефесу, он им каже: непрестајем захваљивати за вас Богу, учећи их у исто време да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа. То је рекао Апостол Павле Ефесцима. Али све што је написао Апостол Павле не односи се само на тај народ у то време у којем је он живео, то се односи за сва времена, и садашња и будућа времена. Дакле, о тој неблагодарности најбоље нам, браћо и сестре, сведочи ово данашње Јеванђеље, које смо чули, како каже да је један човек домаћин засадио виноград. А ко ће засадити, него домаћин. А кад кажемо реч домаћин, то не значи да је домаћин онај који је заволео блага овога света. Него домаћин који је умножио дарове Божије и предао другима. Бог је, рекох, овај свет, као свој рукосад винограда, предао нама, дао човеку, да човек буде сарадник Божији. А не да мислим, ма то што сам ја примио, што ми је дао деда, прадеда, отац, мајка, ма то није ништа, све ја то рушим, ја правим по своме. Браћо и сестре, сваки темељ куће који се поткопа, кућу руши. Тако и ми кад поткопамо темељ нашег духовног живота, наш духовни живот падне и пада, драги моји.
Дакле, браћо и сестре, човек је ипак у васељенском свету главно и најдрагоценије створење Божије. То морамо да имамо на уму и зато се Бог и назива човеком у овој данашњој еванђелској причи. Човек домаћин, Бог домаћин, браћо и сестре. Господ Исус Христос, Он је и Бог и човек. Он је Бог и човек. Зато је Бог, браћо и сестре, примио људску природу. Да нам каже, да немамо оправдања: ја не могу ово да учиним, не могу ово да урадим, овај ми смета, овај ми рекао ово, овај ми учинио ово. А људи, само мало завиримо у Јеванђеље, па видимо како је Христос те 33 године живео на земљи. Живео тако, Он је донео доброту. А људи Му узвратили мржњом. Он је донео смирење, а они Му узвратили гордошћу. Дакле, браћо и сестре, данашње Јеванђеље опет, да тако кажем, пита: има ли овај свет домаћина? Има ли овај свет домаћина? Браћо и сестре, Бог је овај свет, као што рекох, саздао, управо као тај виноград. Оградио га, сачинио ту кулу, а то значи наше духовно уздизање, а не оно телесно да се ја уздижем и подижем, да се гордим. Направио ту кулу да се пењемо, јер онај, како каже Његош, који горе стоји, јер он ипак више види него онај што је доле. То треба да буде наше уздизање, а не уздизање у гордости, у сујети, у свом егу и тако даље. Дакле, браћо и сестре, Бог је, кажем, предао људима да обрађују виноград, рекавши им: ви то мудро управљајте. А свети Апостол Павле каже: мудро живите. Кад човек не живи мудро, онда свој живот проводи у лудилу. А шта значи бити мудар? Значи бити свестан свог стања. Значи бити свестан да управо Бог је изнад нас.
Дакле, браћо и сестре, Бог надгледа овај виноград. Бог надгледа свакога од нас. Бог зна шта је и у твом и у мом срцу, и у мојој и у твојој души. Он је срцезналац, а не ми да се правимо: ја све знам. Он је срцезналац, браћо и сестре, и зато он надгледа овај виноград и шаље, чули смо данас, шаље своје људе да виде шта су људи вратили од тог винограда. Шта су ти виноградари допринели? Дакле, браћо и сестре, а кад је послао Господ своје слуге? У време кад треба да се плодови узберу, браћо и сестре. Значи, Бог нас оставља, неће да нас приморава, драги моји, ни да будемо добри ни лоши, али оставља све до оног његовог времена, када он узима те плодове наше. А да ли имамо шта да дамо Господу? Да ли лењ човек, коме је отац оставио добро имање, а он га запарложи? Шта ће да даје? Шта ће за узорак? Дакле, браћо и сестре, треба да ставимо на уму, да ли смо добри виноградари или зли виноградари. Видели смо, они зли виноградари, када је послао домаћин слуге, шта су рекли? Поубијали. Поубијали. И друге, и прве, и друге поубијали. А Господ, са својом љубављу, са својом милошћу, желећи не да погуби човека, него да спасе, зато је Бог и дошао у овај свет, из своје милости, браћо и сестре, шаље сина, онога кога највише воле. Мислећи, послаће, каже, сина, а тек ови зли виноградари, а зли виноградар је сваки зли виноградар, онај који зло чини у животу. Ови виноградари кажу: е, овај је наследник, дај ми њега да убијемо, а нама ће наследство остати. Није то наследство, то је проклетство, како каже наш народ. Зато те слуге су заборавиле на љубав Божију, зато су рекли: шта ће нам домаћин? Све је наше, све је моје, нећемо ми да будемо слуге, него ја нећу да будем слуга, него ћу да будем господар. Али док не будеш прави слуга и научиш се као слуга да живиш, нећеш никад постати домаћин. Никад нећеш постати домаћин. А Бог, каже, браћо и сестре, нас пита: човече, запитај се, чија је та имовина коју сам ти дао да руководиш? Чија је то имовина? А ваљда смо и ми све наследили и треба да пренесемо у свакодневни живот ову имовину, браћо и сестре. Али, све у свему, браћо и сестре, милосрђе је Божије огромно.
Бог, гледајући безумље људско, реши се, каже, на највећу милост, а то да пружи могућност да се људи покају, да се људи поврате, да људи мало ту оштрицу гордости смире. И зато он шаље Сина. Браћо и сестре, човек, уместо да буде благодаран што му је Бог дао да буде његов сарадник. Пазите, нас је Бог дао да буде Његов сарадник. Па има ли ишта узвишеније и лепше да се осећамо да смо ми сарадници Божији? Само је сада опет питање, драги моји, да ли сарађујемо са Богом, или са оним нечастивим? Да ли сарађујемо са Богом и са ближњима, или сарађујемо са онима који су против Бога? Зато, браћо и сестре, чувајмо виноград који нам је Господ поверио, трудимо се да га обрађујемо добрим делима, љубављу, вером и благодарношћу, да бисмо једнога дана могли пред Господа изнети плодове достојне Његове љубави. Немојмо бити неблагодарни виноградари који све што су примили присвајају себи, него будимо верне слуге Божије, свесни да све што имамо јесте дар Божији и да смо позвани да те дарове умножавамо и предајемо другима. Нека нам Господ подари снаге да останемо у Његовој Цркви, да живимо у љубави према Богу и ближњима и да својим животом покажемо да смо достојни винограда који нам је Господ поверио, да бисмо се удостојили Царства Небескога.
Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави.
