Господе Боже и Створитељу наш, Ти си нас људе ликом својим почаствовао; Ти си научио избране своје да уважавају оне што слушају твоју науку; Ти си мудрост објавио деци; Ти си научио Соломона и све који ишту мудрост твоју; отвори срца, умове и уста ових слугу твојих, да би усвајали силу закона твога и са успехом схватали корисне науке које им се предају, у славу пресветог Имена Твог, на корист и напредовање свете Цркве твоје, и познали добру и савршену вољу твоју. Избави их од сваког напада непријатељског; сачувај их у православној вери, и у свакој побожности и чистоти у све дане живота њиховог, да напредују у знању и у вршењу заповести твојих, да тако припремљени прославе пресвето Име Твоје, и буду наследници Царства Твога. Јер си Ти Бог силан у милости и благ у моћи, и Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.
У попразништву Успења Пресвете Богородице у уторак 1. септембра 2026.године, када прослављамо Светог мученика Андреја Стратилата и друге са њиме пострадале, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор др Зоран Крстић ректор Богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу, Архијерејски намесник левачки протојереј ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј Александар Борота, протојереј Дејан Марковић старешина Саборног храма, протонамесник Александар Сенић, протонамесник Владан Костадиновић, јеромонах Јован (Прокин), протођакон Иван Гашић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су ученици Богословије предвођени професором Иваном Топић.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом обратио се, по благослову Митрополита Јована, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић ректор Богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу:
„Браћо и сестре, драги ученици,
Желео бих по благослову нашег митрополита, а у име свих професора и своје лично име, да вам зажелим благословену и добру нову школску годину, коју започињемо сви заједно. Такође бих желео и нашим новим ученицима, нашим првацима, да пожелим сваки Божји благослов. Дакле, да овај пут на који су данас кренули буде благословен у сваком погледу — за добро ваше, ваших родитеља и на добро Цркве наше свете.
Дозволите ми сада, пошто се налазимо у данима попразништва, да вас подсетим на јеванђелско зачало које смо читали на Велики празник Успења Пресвете Богородице. Да вас подсетим само, претпостављам да сви добро знамо ту причу из Лукиног Јеванђеља о Марти и Марији. Али за нас су данас последње речи јако занимљиве. Дакле, једна жена из народа се обраћа Господу и каже да је благословена утроба која га је носила и груди које је дојио. А он на то одговара, рекао бих, врло чудним речима — да су блажени и благословени они који слушају реч Божију и држе је.
На први поглед изгледа као да он жели да унизи своју мајку, као да на неки начин ниподаштава то што га је она родила и што је њене груди дојио. Али то је само на први поглед тако. Заправо, ова завршна реченица тог Јеванђеља на највиши могући начин узвисује Пресвету Богородицу. Јер није она првенствено блажена зато што га је родила, већ напротив, зато што је она образац послушности, зато што је слушала сваку његову реч и, како то каже јеванђелист Лука на другом месту у свом Јеванђељу, слагала их у срцу своме.
Дакле, Пресвета Богородица је образац слушања. А то је оно што ви данас почињете. Мислим, пре свега, на прваке, а опет и остали ученици у вишим разредима изнова почињу да слушају реч Божију.
Ја бих то овако поставио, овакав след: дакле, човек прво нешто чује. И то је оно у чему учествује наше чуло слуха. Дакле, нешто чујемо. После тог првог корака следи слушање. Заправо, ми у нашим срцима процењујемо да ли је то што смо чули важно, неважно, какве везе има са нама и тако даље. Дакле, тај процес слушања означава то колико нам је важна реч коју смо чули.
Е, ми призивамо данас благодат Светог Духа, јер без Светог Духа ништа добро не можемо учинити, па не можемо ни слушати без Светог Духа. Дакле, призивамо благодат да вам отвори уши, па затим ум, па онда срце, да бисте разумели и прихватили реч Божију.
Јер сви ми у току једнога дана чујемо безброј речи. И вероватно да никад човек у историји својој није слушао толико речи, односно чуо толико речи, видео толико слика у току једнога дана као данашњи човек. Али некако све те слике и све те речи прођу кроз нас. Сутрадан готово да ништа од њих не остане. Дакле, ми смо чули, али нисмо слушали.
А ми вас позивамо данас, пре свега прваке, а ученике виших разреда да се присете тога да слушају реч Божију. То значи да реч Божија буде за њих важна — за вас, односно за све нас, буде важна.
И оно што у последње време доживљавамо као професори од појединих ученика јесте нешто што није било раније баш тако често. А то је да ученици буду у школи неколико година, па чак и пет година у школи, а да имам утисак као да их се реч Божија није дотакла. Као да нису чули ни једну једину реч Христову. Тако је све то прошло мимо њих.
Хвала Богу, нема много таквих, али ипак треба, као упозорење, на почетку школске године да то кажемо. Дакле, реч Божија се слуша. Треба у својим срцима да размислите, да поставите то или да одговорите на питање колико је она важна за ваш живот.
Јер то је исто тако врло трагично ако слушамо реч Божију, а онда заправо схватимо да она за нас уопште није важна. Да се наш живот одвија мимо речи Божије. И онда кад схватимо да је реч Божија спасоносна за свакога од нас, да је најважнија, да не постоји ништа важније од те речи Божије, онда ће реч моћи да мења наше животе.
Дакле, то значи држати: сећати се, имати непрестано у срцу и уму реч Божију и дозволити да та реч мења наше постојање и наше биће. То је оно што ми желимо.
Дакле, црквено образовање је специфично. Оно је спој, рекао бих, две жеље. Једна жеља је она коју имају све школе, а то је да ученици стекну знања. Друга жеља црквеног образовања је оно што жели Црква — да нешто постанете. И црквено образовање је спој те две велике, рекао бих, жеље: да нешто научите, али исто тако и да нешто постанете.
Како се то може урадити? Шта је кључно? Оно што је циљ нашег црквеног образовања је да заволимо Христа, као што је то и циљ црквеног живота. Дакле, ништа не можете урадити док не заволите Христа. Уколико га заволите, онда ћете желети да сазнате нешто о Њему. И онда ће и процес учења бити много лакши, јер све што ћете радити у школи тицаће се Христа и упознавања Његовог дела и Његове личности. Ако га заволите, то вам неће бити никакав проблем. Желећете да сазнате и научите нешто о вољеној особи.
Друга ствар на коју бих желео да вам скренем пажњу јесте да љубав значи жељу и хтење да будемо са особом коју волимо. Ако заволимо Христа, желећемо да будемо са Њим, желећемо заједницу са Њим, желећемо да се нађемо управо на овом месту, на светој Литургији, желећемо да се причешћујемо, јер то је заједница са Христом. Желећемо да се молимо, јер и то је исто тако заједница, заједница са Христом, и све се то остварује искључиво у љубави према Христу.
Јер свих ових година, нажалост, понекад имамо проблема, па ученици неће на богослужење, па проблем је да се устане... Све су то знаци недостатка љубави према Христу. И ништа друго.
Дакле, можете или можемо сви заједно да заваравамо себе да је то тешко, па не знам, хиљаду и један разлог да нађемо, али у основи је само један — и кад се тиче вас, ученика, али исто тако и нас одраслих. Кад год проналазимо разлоге за недолазак у цркву, за одсуство молитве и све оно што чини хришћански живот, разлог је увек само један: недостатак љубави према Христу.
Дакле, то треба да нам буде савршено јасно, и што пре то схватимо и констатујемо, тим боље, наравно, и за нас. То су они задаци које ми као црквена школа постављамо, дакле, професори постављају као циљ. Јер можда ћете ви током живота или кад завршите школу и да заборавите године и поједине појмове, теолошке или шта год, али уколико будете током школовања напредовали у љубави према Христу, ми ћемо онда сматрати да смо испунили наш задатак.
И на крају, још једном да поменем оно са чим сам почео: дакле, ми призивамо Духа Светога на почетку сваке године са потпуно јасном свешћу да ништа не можемо чинити мимо благодати Светога Духа, која нас упућује на Христа. То је основни циљ нашег живота као појединаца, али исто тако и циљ црквеног образовања.
Још једном, у име нашег митрополита и свих професора, желим вам успешан и благословен почетак нове школске године. Амин.”
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. По заамвоној молитви прочитано је молепствије у почетку школског рада где смо се помолили да „Господ пошаље на ученике ове Духа мудрости и разума, и да им отвори ум и уста, и просвети срца за усвајање поуке добрих наука.“ Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
