ЕВХАРИСТИЈСКО САБРАЊЕ У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ БРЕСНИЦА У ХРАМУ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ

Дана 2. септембра лета Господњег 2026. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.

Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић и ђакон Стефан Јанковић.

Чтецирали су Александар Цалић, Огњен Влашковић и Милош Вељковић док је за певницом били отац Драгослав Милован и Предраг Обровић.

Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

У одељку Марковог јеванђеља које смо сада овде чули, говори нам како је Господ наш, Исус Христос, са својим апостолима једном приликом пловио по Галилејском мору. И као што знате, бура може увек изненада да настане, што се десило и овом приликом, кад су они пловили морем. Бура је настала, ветрови су ту, лађа тоне, страх обухвата апостоле, али гле чуда. Они у свом страху виде како Господ на крми спава. И овде видимо, како су они пришли и пробудили Христа, и рекли му: „Па зар ти не мариш, ми изгибосмо?“ А Господ устаје, и како рече данашње јеванђеље, стишава буру. Ту видимо како Господ на сваком кораку чини чуда, да би верни народ што више имао вере у Спаситеља, у Избавитеља, у Господа Христа. Дакле, овде видимо како Господ има свемоћ. Не само да он има моћ над болесним људима и над много чим другим, него управо он показује своју власт над стихијама природним. Показује власт над материјом, показује влас над басељеном. Он то чудо чини међу ученицима и ради ученика, да би њима који су рибари, морезналци, који знају ћуд морску, да би управо њима показао, како Господ боље зна и море и све стихије од свих људи.

Видимо да је бура велика. Они очајавају од страха, поготово што још Дух Свети није сишао на апостоле. Плаше се, као што се и ми плашимо. Кад су видели да не могу сами себе да спасу, кад су видели да не могу да одрже лађу, да не потоне, они прилазе Христу. И шта они њему кажу: „Господе, изгибосмо“. Поука и за нас, огромна поука, да се повучемо и да никад не смемо да будемо сигурни у себе. Да никад не помислимо, па ја сам данас здрав, ја сам данас јак, моћан, силан. Како си јак, човече Божији, кад никад не знаш кад ће изненада искушење да наиђе на тебе и свакога од нас.

И кад наиђе, било шта у нашем животу, не смемо да губимо веру. Треба и ми, увек, али поготово у таквим стањима, да прибегнемо Христу и да кажемо: „Господе, помози ми“. Господ ће помоћи, као што је помогао и апостолима. Овде видимо једнан врло интересантан догађај. Они када су тобоже пробудили Христа, Христос не спава. Зато рече још у Старом завету: „Ја спавам, а срце је моје будно“. Срце Христово је увек будно. Он је Бог. Он јесте човек, али је и Бог. Зато јесте и Богочовек. Његово срце је увек будно. Његове очи су увек отворене. Он прати нас на сваком кораку. Само треба да имамо веру, да заиста верујемо да нас Господ прати. Ако му се предамо, и када наиђу, не знам каква искушења, не знам какве невоље, не бојимо се, само и ми кажемо: „Господе помози ми“. Овде Спаситељ обраћа свој божански поглед, не на буру, ону морску, него на буру у душама својих апостола, јер је то страшнија бура. Унутрашња бура у нама, у било каквом виду и смислу зна да буде много опаснија од свих бура на мору. Ми на мору, кад нас захвати бура, имамо средства за спасавање, је л тако? Тражимо та средства, како да се спасемо, живот је у питању. А апостоли имају живот код себе, имају Христа, они се обраћају, али овде видимо, једну врло важну ствар, да је маловерје код апостола управо ту буру изазвалоо. И овде њих Христос не назива неверницима, него маловерницима. Значи они су ипак имали веру. Самим тим што су пришли Христу и тражили да их Христос спасе, тиме су показали неку веру, али није била доводна.

Вера не сме да буде мала, не сме да буде млака, не сме да буде слаба. Вера треба да буде камена, тврда. Вера треба да буде толико јака, да нас подигне и кад паднемо, и кад наиђу искушења. Узрок свих ових неверја и страхотних и смртноносних бура, дуковних и унутрашњих, јесте неверје или маловерје. Зато Христос каже апостолу Петру: „Маловерни, зашто си посумњао“. Петар, апостол, кад је такође видео Христа, да иде по мору, као по сувом, он хоће да провери своју веру. Иако се уплашио, иако су се апостоли уплашили, па су мислили да виде утвару, да виде привиђење, апостол Петар каже: „Господе, ако си Ти, кажи ми да дођем Теби и ја по мору, по води“. Хоће и он да испроба своју веру. И то је добро. И док је год апостол Петар имао јаку веру, док је гледао у Христа, он није ни осетио шта се около њега збива, није ни видео ту буру. Али кад је видео буру, кад је сметнуо очи са Христа и у страху погледао у буру, шта је рекао: „Господе, спаси ме, погибох“. Господ му пружа руку. И опет, понављам, изговарам оне речи: „Маловерни, зашто си посумљао?“ Овде још видимо да Христос своје ученике, не назива неверницима. Ми смо рођени са клицом вере. Ако ту клицу чувамо, онда ће та клица да расте. Ако веру чувамо, а вера се чува животом, она ће да расте и да расте и од оног урушићеног зрна, како каже Господ Христос, настаће велико дрво. Настаће велики човек. Човек је онолико велики колико верује. Каква нам је вера, такав нам је и живот.

Све нас ово учи да никада не губимо веру у спасење и избављење, без обзира на околности. Треба да верујемо, да нема искушења, да нема невоље, да нема мука, да нема патње, да нема ништа што може победити Христа. Христос је победник, браћо и сестре. И човек који верује у Христа, верујући човек, он је победник. Све опет зависи од вере, драги моји. Без вере, хтео или не, човек пада у разноврсне поноре, пада у неистине и онда се више не служи истином. Пада у заблуде. Пада у зла сваке врсте. Пада у мржњу и у све пороке сатанизма и хуманизма, како је то говорио свети старац Јустин Ћелијски. Вером стојимо у вечној стражи, у вечној стражи над собом. Стојимо у вечној истини Божијој, у правди Божијој, у љубави Божијој, у вечном животу његовом. Оно што треба заиста да научимо, јесте то да без вере тонемо, а без истине лутамо. Истина је једна.

Људи измишљају разне истине. Људи измишљају разне богове. Људи измишљају јеванђеља. Људи измишљају разне путеве. А само су два пута. Онај пут који води у живот вечни и онај пут који води у муку вечну, опет како нам каже јеванђеље. Чувајмо веру, да би вера чувала нас, јер нас та вера држи у Богочовеку и у свему ономе што је Божије. А оно што је Божије, то је све истина, то јесе право. И кад смо у Богу, и кад смо са Богом, ко може против нас? Све нам зависи од вере. Зато и Христос каже: „Све је могуће ономе који има вере“. Не гасимо то мало зрно горушичино наше вере у себи. Не колебајмо се. Човек кад нема вере, он се стално колеба. Човек кад нема вере, неће ништа у животу да постигне. Човек кад нема вере неће ништа ни да научи. Не верујем, живим како хоћу и живот свој прилагођавам себи. Такав човек без вере, и ако има мало вере, он хоће и Бога да прилагоди себи, а никако себе да прилагоди Богу. Хоће Цркву, хоће Богослужење да себи припише, а никако да се покори. Све то човек чини без вере, и без смирења. А још поготово кад човека ухвати гордост: „Не знам ово, али све друго знам“. Јесмо ли то помислили? То нема, браћо и сестре. То нема. Не уздајмо се ни у неке науке, иако нам је наука јако потребна. Шта ми вреди, ако ме та наука не води ка Богу и не води ка смирењу? Љубав изграђује, а наука зна да надима. И најстрашније је кад човек почне да се надима. Знамо и сами, кад се преједемо, опростите што овако кажем, па се надујемо. Онда нам све смета. Онда идем, лутам, али никако да се обратим ономе који мможе да ме спасе од моје надмености, надувености. Немојмо се надимати собом. Христа усељавајмо у себе. Христа прихватимо за спаситеља. И стално и ми понављајмо у себи, као и ови апостоли: „Господе, помози нам“, а Господ је љубав.

Господ нас толико воли. То не смемо никада сметенути са ума. Господ нас толико воли, па чак и кад грешимо. Али зато треба да се освестимо. Зато треба на његово богољубље да одговоримо нашим човекољубљем, да се сетимо те љубави Божије према нама, а да покажемо љубав и ми према Богу. Онда ће Бог, кад види моју и твоју веру, кад види Бог моју и твоју љубав, да нас пригрли. Не само што ће нас пригрлити, него што ће нас спасити.

Живот је као пловидба на мору. Мирно, тихо, море, опусти се човек. Имате ону дивну причу, каже како један дечак, док се лађа растура, гину људи, он седи на крмону и спава, мирно. Буде га и кажу: Како ти дете тако спаваш, видиш да ми гинемо, како се ти ниси уплашио?“ Па каже: „Нисам“. „Зашто?“ „Па зато што је мој отац крмар, он је тај који води лађу. Он зна да неће његов отац дозволити да дете његово погине. Неће ни Господ дозволити да ми погинемо, само ако имамо веру. И понаваљам, и себи и вама: без вере се тоне, без истине се лута. Живимо у вери, али веру претварајмо у дела и живимо у истини и истина ће нас ослободити. А истина је Христос, браћо и сестре.

Нека сте срећни и Богом благословени!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић