У суботу 5. септембра 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Великом Борку.
Митрополита је дочекао верни народ са децом. Високопреосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Видо Милић, протојереј-ставрофор Вељко Гачић, протојереј Саша Крстић, протојереј Игор Обрадовић, протођакон Иван Гашић, ђакон Зоран Степановић, чтецеви Лазар Коларевић, Никола и Растко Милић.
На Литургији су појали Србски православни појци.
Пре Литургије митрополит је освештао новосаграђени дом у Великом Борку.
У току Литургије на малом входу Владика је одликовао правом ношења напрсног крста пароха Горана Ракића и том прилоком истакао:
„Оче Горане данас си одликован највишим одликовањем којим се може одликовати православни свештеник у православној Цркви. У Цркви се не дају одликовања као што се дају неким организацијама, јер обично тамо се даје за нешто што је човек учинио. Наравно, и у Цркви се због тога дају, али се у Цркви дају одликовања не за оно што је учињено, ни ти ни ја, него нам се даје за подстрек да још више и више добра чинимо. Јер, како каже апостол Павле: „Добро чините да вам се не досади.“ Ја желим и молим се Богу да ти ово одликовање послужи не на гордост, него на смирење. Јер данас си узео да носиш крст на грудима, а носити крст без смирења, то је роптање на крст. Крст се носи, дете моје, у смирењу, јер кад носиш крст у смирењу, онда ће и крст силом својом носити тебе у свим приликама и неприликама овог живота. Молим се Богу да још више у тебе пробуди веру, поготово да пробуди ону мисионарску, свештеничку дужност за коју смо ми задужени. Јер ако смо само свештеници по имену, а не по чину и не, брате, по служењу, онда све отпада у гордост. А наше је да служимо свакоме, као што је Господ послужио свима нама. Нека ти је срећно, нека ти је Богом благословено. И кад год стављаш овај крст на себе, сети се Господа, да је на њему разапет. А ми треба да будемо разапети са Христом, да бисмо могли да васкрснемо са Христом. Нека ти је срећно и Богом благословено!”
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након прочитаног јеванђеља Митрополит се сабраним верницима обратио беседом:
“Помаже Бог драга браћо и сестре.
Одељак из данашњег Матејевог Јеванђеља које смо сада чули веома је поучан, јер нам у ствари говори како треба да живимо, како треба да познајемо, у чему треба да живимо и за кога треба да живимо. Тако да нам данашње Јеванђеље управо и говори, браћо и сестре, како је Господ Христос изобличавао фарисеје и књижевнике. Зашто их је изобличавао? Зато што су они, једно говорили, а другачије живели. А Господ од нас тражи, драги моји, да будемо искрени, да будемо поштени, да љубимо истину и да живимо истину. А истине нема ван живота у Христу, браћо и сестре. Нема живота ван истине Христове. Нема пута у живот и истину ван Христа. Зато је једино Господ наш Исус Христос могао да каже: „Ја сам пут и истина и живот.“ Људи данас измишљају истине. И уместо да се прилагоде истини и да живе истину, они истину прилагођавају себи. И тако се, опростите на изразу, улогоре, што би рекао наш народ, јел тако? Улогоре се и мисли: „Ја сам изабрао лаку истину и ја у њој живим.“ И човек се тако и можда једно време и лагодно осећа, док не осети једнога дана како га је, што каже наш народ, истина осекла. Зашто је Богочовек, Господ наш Исус Христос, истина за род православни, браћо и сестре? Зато што је Он решио сва питања која муче и гризу дух људски. А то је питање, браћо и сестре, живота и смрти. Питање добра и зла. Питање земље и неба. Јер каквом истином овде живимо, тако ће нас Господ препознати кад одемо горе. Тамо нећемо моћи да се изговарамо: „Па, нисам ја могао, па нисам знао, па нисам ово...“ То је твоја немарност и моја, ако тако мислимо. Дакле, није само питање неба и земље, питање истине и лажи. Данас много се живи лаж, више лажи него истине, опростите што се усуђујем да овако кажем. Питање лажи и истине, али ово Јеванђеље данас поставља и питање, љубави и мржње, правде и неправде. Једном речју, питање човека и Бога. А човек је слика Божија, човек је икона Божија, и њему не приличи да живи у неистини и да се закрива за лажју. Дакле, питање човекове искрености, овде је питање човекове искрености, браћо и сестре, према Богу и према ближњима. Насупрот истини и искрености стоји, шта, лицемерство и фарисејство. А лицемерство и фарисејство, ако читамо Свето писмо, ми ћемо видети да Господ највише осуђује кроз Јеванђеље фарисејство и лицемерство.
Но, шта је то у ствари лицемерство и фарисејство? Речено нашим народним језиком, браћо и сестре, то је у ствари претварање. Претварање, када ја хоћу да представим себе бољим, умнијим, паметнијим од других, да ја боље знам да организујем него други, да ја све боље знам него други, е, то је претварање. Е, такав човек није се срео са истином. Он иде, што кажу, око истине, обилази, као она и око куће. Дакле, браћо и сестре, а зашто то човек ради? Зашто? Да прикрије, у ствари, пред људима своје мане и своје недостатке, а да он не види да су то његове мане и недостаци. И кад погледате човека, кад хоће, он само прича вама, а не да вам каже реч. Зашто? Па боји се. Боји се да му тај други не каже: „Стани, човече, ниси ти такав какав причаш и говориш, ти не живиш тако како причаш.“ Дакле, браћо и сестре, и што је још најгоре, такви људи такве обмане претварају у врлине. У врлине. Научио је да се горди за њега, то није грех. За њега је то врлина. Е, то је зато што не живимо у истини Христовој, што не живимо по Христовој истини и што не живимо по истини Јеванђеља.
Хоће човек пред људима да се покаже, или ја, ајде да кажем од мене, да се покаже да ја живим по закону Божијем. И стално се позивам, па кажем: „Ја живим по закону Божијем, по учењу Цркве“, али то стално наглашавам, а нисам ушао у себе да преиспитам себе: да ли заиста живим по закону Божијем, да ли живим по учењу Цркве и да ли слушам Цркву, браћо и сестре. И такви људи, ту формалност, за њих формалност је важнија од суштине. Такви људи само знају шта је формалност, а не знају шта је суштина. Као што је некада било, хвала Богу, сада то све мање и мање, па за неке је било суштина да ли је нека завеса стављена на двери или није. То је за њих суштина, али то је у ствари формалност. Дакле, најгоре је што кад тако живим ја, кад тако живим, не само што тако живим и што тако пропадам, него што хоћемо и другима да наметнемо да и други тако живе. А све је то због тога што немамо истине, а Христос каже: „Познајте истину и истина ће вас ослободити. “Неће нас формалност ослободити, неће нас лаж ослободити, а наш народ је то дивно рекао, драги моји, за лаж, па каже: „У лажи су кратке ноге. “ Али човек који се научио да лаже, он и не зна да су му кратке ноге, он и даље да трка се, само да би истерао своје.
Другим речима, ово све што рекох, другим речима: ја хоћу да поштено, ја мислим да поштено живим, али не живим поштено. Али зато тражимо од других да други живе поштено. Ја не живим у истини, али тражимо од других да живе у истини. Па где је ту морал? Шта је ту морал? Шта је то у хришћанском? Шта је то у јеванђелском? Ништа, верујте ми, ништа. Дакле, о томе нам управо ово Јеванђеље, које је данас требало да буде читано овде, говори: фарисеји и књижевници су то све говорили, али нису творили. И зато их је Господ осуђивао, зато их је Господ прекоревао јер говоре, а не чине. Уши имају, али не чују, очи имају, али не виде. И заиста, човек кад уђе у своју заблуду, он ништа више не види од своје заблуде, а мисли да је урачунао, да све добро види. И зато ће нам апостол Павле каже: „Испитујте себе, испитујте Писма, проверавајте себе. “Ко је од нас безгрешан?
Али такви људи мисле да су такви, хоће да кажу: „Па нисам ја безгрешан“, али то формално каже. Али кад му у очи кажеш: „Погрешио си“, е, онда ћеш видети његово смирење, онда ћеш видети његову љубав, онда ћеш видети у ствари у чему се састоји његов живот. Дакле такви људи, опростите ми на изразу, знају да се придржавају кад су у питању прописи. А не живе по прописима. А ми имамо пропис, ми имамо Јеванђеље, ми имамо заповести Христове, ми имамо науку Христову али човек хоће и Бога да прилагоди себи и Јеванђеље да прилагоди себи, а само неће себе да прилагоди Богу и Јеванђељу. Дакле, браћо и сестре, ту се по свему види, у ствари, од тих људи не човеколјубље, где се види само самолјубивост, себичност и саможивост. Дакле, само Бог зна, браћо и сестре, јачину духа и савести људске. Зато и свој закон Господ, који даје људима, одмерава то по мери вере и по јачини вере тога човека. Основни грех фарисејски је гордост. А свети оци кажу да је гордост узрок свакога греха. Гордост, сујета, славољубље и човекоугађање. Тражим да мени други угађају и други морају мени да угађају, а ја нисам дужан да угодим ништа другоме. Ја сам, например, кажем поп за себе и јесам поп. И мислим да мени сви треба да угађају, па ја сам ту да послужим другоме као свештеник, а не други мене да служе. Јер Господ нас је учио, Он казао: „Нисам дошао да ми служе, него да служим.“ Зато је у Цркви, а ми сви који смо крштени нисмо у Цркви, ми смо чланови. Зато смо дужни, браћо и сестре, да другима служимо, да другима кажемо пример како се служи. Дакле ми данас, односно, ми смо пре неколико дана прославили велики празник Успења Пресвете Богородице, или како наш народ назива тај празник Велика Госпојина. Ја усуђујем се рећи да је с правом назвао народ Успење Пресвете Богородице Великом Госпојином. Зашто? Зато што је код Богородице све велико. И бар зато што је све велико, у том великом празнику Црква Христова је установила такозвано предпразнество и попразнество. То јесте да Црква жели унапред да духовно припреми своју децу да схвате и разумеју поруку празника, а сваки празник је порука огромна само ако знамо да читамо празник. А знаћемо да читамо празник и поруку ако управо имамо оно што је највеће имала од себе Богородица, а то је смирење.
Данас имамо такозвано оданије празника, где опет поред богослужења Црква хоће да нам каже: немојте да вам буде славље Богу и светима као она свадба или, не знам, слама кад се запали. Него, ако смо прославили празник, да не смемо да заборавимо поруку празника, него да чувамо у сећању, да чувамо у сећању. Јер управо ако се сећамо Богородице, сетиће се и она нас. Ако се молимо Пресветој Богородици, молиће се она и за нас. И понављам: шта је Богородицу учинило Богородицом? Смирење. Да није било Богородице, да ли би се Христос родио на земљи? Зато Богородица има важну улогу у домостроју, у спасењу рода људскога. Њен живот управо се састојао у слушању речи Божије и испуњавању речи Божије. Е, сад можемо да поставимо питање, прво ја себи а онда свако од нас да постави питање: да ли ми слушамо? И питање: како слушамо? А слушања нема без смирења. Нема без смирења. Зато слушајмо Мајку Божију. Она је Мајка Божија, али је и Мајка наша. Она је Мајка наша по вери, Мајка наша по благодати, по смирењу, Мајка по смирености, да буде увек уз сваког човека који чезне за спасењем. Мајка Божија и Мајка наша је она која разуме сваку нашу невољу, сваки наш промашај, сваки наш пад, браћо и сестре. Разуме, као што Мајка разуме и пад и погрешку свога детета. Али ту је питање: имамо ли ми тог смирења и љубави дечије, као што дете има према родитељу? Да ли имамо ми љубав и смирење према Богу и Мајци Божијој? Да ли дете окреће главу када Мајка или родитељ дају поуке, а њему се не свиђа? Можда ће и да реагује мало, али ће одмах да се врати, јер га већ спаја љубав. Љубав, љубав је веза савршенства. Љубав је веза између родитеља и деце, љубав је веза између Бога и нас, између неба и земље. Дакле, управо Пресвета Богородица, драги моји, је увек ту да види сваку духовну рану нашу и сваки ожиљак наш, нанесен грехом. А сваки грех, свака непослушност, оставља дубоку рану нама, а рана, знамо и сами, ако је не лечимо, ако је не чистимо, запрља се и онда прелази у много штошта горе, браћо и сестре.
Она хоће од свакога од нас да чује вапај, али тај вапај треба да иде кроз молитву, кроз смирење, кроз жртву, кроз подвиг, кроз пост и, понављам већ неколико пута, кроз смирење. Дакле, да чује наше молитве, и ако су немоћне те наше молитве, и ако су слабашне наше молитве, управо да буду ојачане љубављу Мајке Божије. Дакле, њеном молитвом да Господ прими наше молитве, да их узнесе пред престо небески. И заиста Пресвета Богородица нас свим својим бићем учи да будемо људи, што је говорио блажене успомене патријарх Павле. Да будемо људи. Али који људи? Божији. Божији, а не своји. Мајка наша, Божија, учи нас да не испуњавамо своју вољу, него вољу Божију. Она је то чинила, браћо и сестре, да нас разуме и у нашим свим тугама, невољама, патњама, али и да нас разуме и у нашој радости, и да схватимо да у свему треба да имамо меру. А мера, то нисам ја, то ниси ни ти. Мера је Христос. И ако ја све мерим по себи, а не мерим по Христу, онда сам заиста, опростите на овој тешкој речи, онда сам издајник Христов, онда нисам Његов сарадник, онда нисам Његово дете. Ја сам се одвојио, зато што сам себе малтене ставио тамо изнад свих. Браћо и сестре, учи нас Мајка Божија да знамо пут, да знамо смисао, да знамо како да живимо. А на почетку рекох да живимо у истини, да живимо у правди, да живимо у љубави. Јер љубав Божија, она не гледа ко је ко, она подједнако воли све. А имамо ли ми имало такву љубав? Него, онај ко ми је нешто рекао ружну реч или нешто учинио ружно, не само што му нећу узвратити љубав, него гледам да му узвратим злом. А зло се злом не враћа зло се добрим враћа. Дакле нека нам Господ помогне и данашње ово наше богослужење, односно ова Света Литургија коју служимо. А Литургија је, браћо и сестре, највеће, најузвишеније, најзначајније дело које је Бог дао човеку. И најзначајније дело које се врши на земљи. Зато Литургија тражи, то стално говорим, прво себи, па и вама. Литургија тражи целог човека, сабраног човека, смиреног човека, нерасејаног човека. Не да мало буде на Литургији, пева, а мисли да виде ко је куда. Литургија, на овој дивној молитва коју ми најчешће певамо и читамо у време Великог поста, тражи расејаног? Не, него молитвеног човека.
Ако се не саберемо на Литургији, нећемо никога да саберемо. Ниси онај ни као отац, ни као мајка, ни као брат, ни сестра, ни пријатељ, ни рођак, ни помоћник. Саберимо се, али сада, да бисмо се сабрали, да имамо Бога у себи и да знамо да је Бог домаћин овде, а не и ти и ја. Може човек подигнути куле и градове и све на овој земљи, али је ли подигао себе? Је ли на себи шта радио да се поправи, да се исправи? А коме не треба поправка, коме не треба исправка? Грешни смо, али се ми уздамо у милост Божију, уздамо се у љубав Божију и нека Господ својом милошћу, својом љубављу и својом свесношћу помене”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На служби се причестио велики број деце и верног народа. Нако Литургије Митрополит је доделио орден Светог вожда Караћорћа истакнутим појединцима: Радисаву и Слободанки Чамџић, Братиславу и Милени Николић, Горану и Данки Максимовић, Драгославу и Милки Богдановић и Зорану и Бојани Рашљић. Грамате су такоче додељене истакнутим појединцима.
После Литургије Митрополит је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов. Трпеза љубави је приређена за све окупљене у ресторану Код Браце.
У поподневним часовима Митрополит шумадијски Господин Јован посетио је место Насеље Гај где га је дочекало свештенство са верним народом и великим бројем деце.
Том приликом је Владика освештао земљиште и поставио крст за изградњу новог храма који ће бити посвећен Светом ђакону Авакуму.
У беседи после освећења Митрополит је рекао следеће:
“Драга браћо и сестре, нека је срећно и благословено освећење овога земљишта и побијање крста, где треба да се сагради храм Божији, дом Божији, црква. И та црква ће бити посвећена нашем изданку из рода нашега, светом ђакону Авакуму Српском.
Да да Бог и молитве светог ђакона Авакума да сви ми имамо онакву веру и да чувамо веру како је имао и како је чувао свети ђакон Авакум у оним претешким и тешким временима, кад је било стати или не стати, кад је било ко призове име Господње, кад је био краћи, што би рекао наш народ, за главу. Али ђакон Авакум, вера његова није му дала да поклекне, него му је вера дала да он носи колац на рамену и да дође до Београда, где ће бити набијен на колац. Знао је ђакон Авакум да његово страдање има дубљи смисао, има смисао вечног живота и зато је он, заједно са његовим игуманом Пајсијем где су обојица радо поднели крсну жртву, страдајући на кољу, обојица ради имена Божијег и славе Божије. Браћо и сестре, волео бих да имате од данас на уму стално да сте од данас под молитвеном заштитом светог ђакона Авакума.
Рекох, он је из рода нашега, он је тело од нашега тела. Разумеће он најбоље и нас као српски народ, и овакви какви јесмо, и добри и лоши. Он ће знати да се моли Богу за нас, само под условом да ми знамо да се ми молимо Богу и да се молимо светом ђакону Авакуму да се он моли за нас. Нека вам је срећно и благословено освећење овога земљишта и побијање овога крста. Да да Бог да изградњом овога храма, ове цркве овде, да се сви ви изградите у нерукотворени храм Божији. Јер знајте да свака цигла коју будете овде уградили чекаће вас горе на ономе свету. Зато будите Богу благодарни што вам је Бог дао благослов и Цркву Христову. И да будете ктитори, да будете задужбинари, да будете сведоци да се гради храм. А тамо где се гради храм, сваки храм је парче неба на земљи.Зато вас молим, и кад од данас долазите овде, и кад стајете ногом на ово парче, сада освећене земље, да знате и да верујете да стајете на парче неба. Нека је срећно и благословено. Нека молитве светог ђакона Авакума буду са вама, у вашим домовима, на вашој породици, и нека Бог благослови вас и да вам да жарку веру и жељу да се црква сагради. А кад ко гради цркву овде на земљи, он је гради горе на небу. Зато, ако будете градили цркву и ако се будете кроз изградњу цркве ви сами изградили, а треба да се изградђујемо и да се, као што рекох, узиђујемо у храм Божији, онај нерукотворени, да да Бог, браћо и сестре, да овај храм започнемо, да га довршимо, да га посветимо у име Божије, а у славу и част светог ђакона Авакума. Бог вас благословио и сваким добром даровао!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Владимир Димић, протојереј
