У недељу 14. по духовима, на празник Светог свештеномученика Евтихија, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Баточини.
Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Звонимир Витић, протојереј-ставрофор Радосав Петровић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, јереј Александар Цветковић и протођакон Иван Гашић.
За литургијско благољепије постарао се хор “Свети Сава” из Крагујевца и ученици богословије.
Чтецирали су др Марко Петровић и Милош Вељковић.
У својој архипастирској беседи, Митрополит се обратио верном народу следећим речима:
“Помаже вам Бог, браћо и сестре.
Данашњи одељак из Матејевог Јеванђеља, који смо сада овде чули, веома је поучан. Поучан је првенствено, браћо и сестре, што нас овом причом позива на будност, да не смемо никако да се успавамо, позива нас на послушност, да чујемо позив Божији, да чујемо реч Божију. И управо данашње Јеванђеље, браћо и сестре, нас позива у Царство Небеско. Зато кажем, позива нас на будност. А то значи, кад нас Господ позива на Царство Небеско, то значи, браћо и сестре, оно чему нас свети оци уче, хришћане, како треба да живе, а они нас уче и кажу да хришћани треба да ходају земљом, а да стално, непрестано мисле на Царство Небеско.
Ако заиста тако радимо, ако тако живимо, онда, браћо и сестре, све ће бити и међу нама другачије. Јер, ако мислимо да ћемо једног дана изаћи, да ће нам се судити, онда ћемо да водимо рачуна и шта радимо, како радимо, како чујемо, како слушамо, и, на првом месту, како живимо, да ли живимо хришћански живот.
Али ако занемаримо то стално мишљење о Царству Небеском, онда ћемо се опустити, па ће нам све у животу бити вредније него оно што је Господ рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Тако Господ каже и у Јеванђељу Божијем.
И заиста, ми се људи често запарложимо, а мислимо много високо. Запарложимо се, а онда ономе што и није толико вредно придајемо већу вредност него ономе што је највредније. Али има ли ишта вредније, браћо и сестре, за човека него да живи јеванђелским животом, да живи хришћанским животом, да живи животом припремљеним за Царство?
И управо данашње Јеванђеље нам говори, као што рекох, о том Царству Небеском, које је Јеванђелист Матеј описао као свадбу царевог сина. Као свадбу царевог сина. И заиста, браћо и сестре, Господ наш на различите начине, и у сликама, и у причама, представља ту тајну Царства Небеског. Овде је, као што рекох, Он приказује као свадбу, и наравно да то није апсолутно случајно.
Зашто није случајно? Зато, браћо и сестре, што је Царство Небеско радост. А шта је свадба него радост? Шта је свадба него радост, браћо и сестре? Шта је Царство Небеско него управо пуноћа, радост и слава? А опет понављам, свадба је тај догађај када се сви они који су на свадби радују. И зато је овај свет као једна свадба. Али не она свадба буке и галаме, него радости. Радости што се двоје спајају уједно. Радости што се двоје супротности уједињују. Радости што ће то двоје, по благослову Божијем, рађати и испуњавати ону Христову заповест: “Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом”.
Пазите, браћо и сестре, шта је Господ у ствари дао човеку? Да влада земљом. Често поједини то погрешно схвате, па мисле: “Ја владам, моја имовина, а моја имовина је све. Све ми је друго споредно, и Црква ми је споредна, и Бог ми је споредан, и ближњи ми је споредан”. Све ми је споредно, али ми је важно оно што ми доноси материјалну или финансијску корист. Наравно да нама треба и једно и друго, браћо и сестре. Треба да се обучемо, треба да једемо, а све то треба да имамо. Али треба да знамо меру. Меру шта дајемо телу, а шта дајемо души. А једно се и друго храни. Тело се храни овоземаљском храном, душа се храни Христом, Јеванђељем и врлином. И сад, ако је моја сва преокупација у шта ћу да се обучем, како ћу да изгледам споља, човече, јеси ли завирио у себе изнутра? Јеси ли загледао себе изнутра? Јеси ли видео, ако ти тело тражи храну и одело, што је опет нормално и природно, јеси ли завирио шта ти душа тражи? Шта ти душа тражи?
А шта душа тражи? Тражи Бога. Душа је Богочежњива. Душа је Боголика. И ако је ти и ја затворимо у наше смртно тело и не дамо јој да узлети горе Творцу своме, она ће да се засуши у тој чежњи. Чежња неће, а ти и ја јој не дамо да испуни чежњу да буде саборна.
Тако је, браћо и сестре. Зато је опет поменута свадба, као што рекох, радост, јер у њој учествују сви они, и кад су на свадби, људи заборављају и тешкоће и невоље, и радују се. Веселе се, то је сасвим природно, али да ли се весели наша душа, или да дамо опет превагу телу, па урличемо на овом изразу: “Све је то, људи”, али све треба да има меру. И ако занемаримо душу, а дамо превагу овом што је спољашње, ми смо заиста изгубљени људи. Ми губимо, браћо и сестре, не само овај свет, него губимо и онај свет, драги моји.
Дакле, зато људи када се саберу на свадби, они, браћо, заборављају све друге међусобне односе, јер се веселе. И зато каже Апостол Павле: “Радујте се”, али радости нема без Божије радости. Зато ће опет Апостол Павле рећи: “Радујте се у Господу и опет велим: радујте се”.
Права радост је у Богу, браћо и сестре, а ова друга је спољашња. Ова друга радост, спољашња, је као слама: запали се, букне и нема је даље. Али кад је радост у Богу, а она долази од Бога, то јест ако је Бог у нама, ако смо ми са Богом, онда та радост траје.
И опет је врло важно да човек разликује радост. Да ли је радост по телу сама или је радост и по телу и по души?
Браћо и сестре, сви који дођу на свадбу, сви су дошли да учествују у тој радости домаћина. Да учествују у позиву, јер их је позвао. И теби и мени је указао част што те је позвао, што ме је позвао. И значи, треба да испоштујемо ту радост у том позиву, а позвао нас је зато што нас је волео. Позвао нас је зато што смо не само духовно повезани, него и телесно.
И зато нас домаћин, браћо и сестре, позива са радошћу, и сви ступају у радост, управо, браћо и сестре, у брачној заједници. А радост у брачној заједници се не своди, браћо и сестре, на љубљење. Упростите што овако просим. Радост је што си у живој заједници, што ја жртвујем себе за другога.
Узео сам ту другу особу, значи ја одговарам на ту особу. А одговараћу онолико колико волим ту особу. Ако је не волим, нећу је ни поштовати. А онда, зашто сам је узео, што смо је узели? Значи, узели смо је зато што волимо. Е, зато нас Господ воли, браћо и сестре. И овакве какви јесте. И кад је у питању брак, што лепо каже Апостол Павле: “Шта знаш, жено, можеш да спасеш мужа”. И: “Шта знаш, мужу, можеш да спасеш жену”. Значи, позвани су на ту заједницу да носе, хајде да тако кажем, да поделе и радост и тугу, и добро и зло, и све. Значи, браћо и сестре, сви су дошли на свадбу, како описује данашње Јеванђеље, да успоставе, како бих рекао, тај суштински однос, комуникацију.
А ми смо, браћо и сестре, сви ми крштени људи, невесте Христове. Сви смо невесте Христове. А шта невеста чини пред браком? Све. Одбацује све и мисли на свог мужа. Мисли како ће да се сретне, како ће да заједниче почети живот. Јер живот је само у заједници, браћо и сестре, а не у издвојености.
И управо што данас и брак схватамо тако, тако видите међу браћом. Ако је тачна статистика до које сам ја дошао, сваки трећи брак се растури. А шта је ту? Зашто? Нема се љубави, него се љубав свела, опростите, браћо и сестре, на љубакање. А љубав је жртва да брата поднесем, тебе таквог какав јеси.
Али да имам свест да ме та друга особа подноси оваквог какав сам, ружан, ружан и не знам ја како, а да се сретне и да ме чека ова моја, овај мој друг, овај мој сапутник, мене воли, мене подноси оваквог или онаквог какав јесам, а онда, браћо, морамо, морамо, браћо, што тако ставити прст на чело, показати да није само та друга особа дужна да мене воли, да мене поштује и да мени угађа, а ја њему или тој другој особи да не угађам. И управо због тога и долази до мимоилажења.
Дакле, браћо и сестре, тако и кроз ову данашњу причу о свадби царевог сина, коју смо чули, открива нам Христос истину да за непокајаног грешника нема оправдања пред Богом.
А ми све мислимо: “Ма, ја сам вешт у говору, па ћу ја да се оправдам тамо пред Богом, како ја знам да причам”. Није важно како причаш, него шта причаш. Тамо се нећемо оправдавати неком својом способношћу: “Не знам, паметан сам, учен”. Учен јесам. Не, тамо нећемо имати прилику да се оправдавамо.
То нам Господ управо, опет кад Јеванђеље каже, кад каже: “Ваша реч нека буде: да, да, и не, не”. И све што је од тога, то је, каже, више. Дакле, нећемо тамо пред Богом се, браћо и сестре, оправдавати: “Па, то сам учинио, Боже, због овога, па разуми ме”. Не, не. Бог те је разумео, и тебе и мене. Дао нам је свакоме по мери наше вере шта можемо у животу да носимо. Да, браћо и сестре, Христос у овом данашњем Јеванђељу, или, рекао бих, у овом данашњем Јеванђељу, позвао је све народе да дођу на свадбу. Ко је тај цар? Бог. Ко је тај који позива? Бог Отац. Који је тај који позива? Бог Син, браћо и сестре.
Дакле, Он позива све народе, без обзира којим језиком говоре или коју боју коже имају. Зато не можемо да се ослањамо на то па да кажемо, да се бусамо у прса, па да говоримо: “Ја сам Србин, ја сам православац”, а не живимо ми онако како су српски преци наши живели, не живимо по правилу православља, него живимо по свом нахођењу, и онда мислимо: “Довољно ми је то. Што сам Србин, што сам православац. Довољно ми је само, ето, сечем колач, славим славу”.
Све је то добро, драги моји, све је то добро, али то све није довољно. Морамо да схватимо шта је суштина живота, а суштина је живота да задобијемо Царство Небеско, православно. Дакле, све Господ, као што рекох, позвао је у своје Царство, и тај позив понавља увек преко Свете Цркве, а Црква је теопсисно. То је заједница. И сваки човек који штрчи из те заједнице, он у ствари није у заједници, он није у заједници. И стоји најбоље кад једно човече штрчи, што би рек'о наш народ у породици, а не може да буде ничега, али да притакне. Је, штрчи, хоће да буде горе, хоће само да буде он који ће заповедати, а никако да научи. Браћо и сестре, често говорим, онај који није научио да слуша, никад неће да научи правилно да заповеда, да неће да научи правилно да заповеда својој деци, а камо ли себи.
Браћо и сестре, Господ позива и жели да људи постану управо и чланови Царства Небескога, и да се као такви веселе у тој заједници са Богом. А човек мора бити у нечијој заједници, са Богом или са ђаволом. Можда је ово за некога прејако, већ о тако са ђаволом, али то је тако. То Јеванђеље каже, не кажем ја. Не можете служити Богу и мамону, не можете служити Богу и ђаволу. Не можемо, браћо и сестре, мало бити хришћани, мало не бити хришћани.
Дакле, драги моји, ми смо сви позвани да дођемо на ту свадбу, то јест у Царство Небеско, али под једним условом. То је услов да сваки дође у свадбеном руху. Тако каже данашње Јеванђеље. Да свако дође у свадбеном руху. Ако дође без свадбеног руха, доживеће као и онај тамо кад је домаћин хтео да погледа своје госте и видео је човека без свадбеног руха. А што значи без добрих дела? Без добрих дела, значи, сестре. И шта му је рекао? “Како си ушао овде, а немаш свадбеног руха? Како си ушао? Без добрих дела”. Другим речима, што бисмо ми нашим речником рекли, он се ушуњао. И Господ, шта је Господ рекао? “Свежите га. Избаците га”.
Али на питање: “Како си ушао”, кад је он видео да сви други имају добра дела? Не може ништа да каже. И онда је ћутао. Ћутао. Значи, браћо и сестре, заиста, колико је стида и срама, можемо замислити колико је стида и срама морао да поднесе овај човек без добрих дела. А ми ћемо се својим делима оправдати и својим делима осудити. Не можемо да се заваравамо. Дела иду испред нас, али дела и остају иза нас, браћо и сестре. Ви сте имали прилику да чујете за неког доброг човека који је отишао на онај свет, што бисмо рекли, али остају деца његова да покажу: “То је син или то је ћерка оног доброг оца и мајке”. Али за лошег оца и мајку не би да се указују на то. Зато, браћо и сестре, најтеже је, кажем, на питање кад мене и тебе позове Господ. А проћи ће људски живот. Немој да се заваравамо па да кажемо: “Ма, то се односи на неког другог тамо далеко, нећу ја још”.
Нисмо ми господари свога живота. Нисмо ми до својих дворишта дошли на овај свет, нити одлазимо са овога света, него Онај који нас је створио и послао у овај свет да посведочимо Бога овоме свету, који у злу лежи, како опет каже Јеванђеље.
Кад нас Господ пита: “Јована, Петра, Милојко, где су ти добра дела?” О, чућемо најтеже. Али не то само што ће нас чути најтеже, него што ће нас одвојити и од заједнице, браћо и сестре. Замислите, браћо и сестре, колико ли тек осуђење, стид и срам мора обузети хришћанина, као што рекох, кад изађу пред Престол Божији и Господ пита: “Где су ти добра дела?”
Или, на пример, као што ће питати родитеље. Прво што ће родитеље питати Господ, питаће родитеље свакако, и духовне и телесне: “Где су вам деца? Где су деца? Јеси ли их посветио? Пазиш ли да јесу? Или си гао дубан? Или мислиш: дај да ја њему дам факултете, солитере, да му дам кола?” Све то је потребно и треба родитељ да се потруди. Али јеси ли завирио у душу тог детета? Да ли та материјална страна коју му дајеш, да ли га чини срећним, да ли га чини задовољним? Имао сам прилике да слушам разговоре родитеља и деце, а родитељ каже: “Све сам му дао, а он не уме да каже ни хвала”. Ето је неблагодарност.
А родитељ је уложио труд, уложио љубав. Родитељи улажу и не спавају док деца не одрастају. А зашто то чине? Па зато што воле своју децу. И не осећају чак ту љубав, и ако је осећају, брзо се и одморе, зато што их воле, а то значи да љубав превазилази све невоље и тешкоће.
Дакле, како је то свадбено рухо, опет да кажем, браћо и сестре, то је управо од нас Господ тражио. А као услов да уђемо на свадбу, као услов да уђемо у Царство нашег Господа, браћо и сестре, Господ је то нама казао шта тражи. Тражи чистоту. И душе и тела. Тражи ону белу кошуљу коју смо добили на крштењу, када смо постали чланови Царства. Тражи, Господ нас пита, јесмо ли очували чистоту те беле хаљине, а бела значи, браћо и сестре, и управо ми смо сви, драги моји, у светом крштењу, сваки је од нас окупан благодаћу Духа Светога.
Сваки је од нас очишћен. Сваки је од нас убељен, помазан у чистоту. Зашто, како? Па зато што смо задобили Духа Светога. А Дух Свети сагорева наше грехе. По Духу живимо, у Духу Светом. Е, то је оно што опет Апостол Павле каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Али кад човек хоће да живи по своме духу и своме нахођењу, он се не сећа Духа Божијега. То је од Бога. Или постепено и све погрешније, све ређе се сети Бога и тако даље.
Дакле, браћо и сестре, треба да чувамо себе, колико је то могуће, у чистоти и душе. Људи су падали, прљали. Упрљали смо и ту хаљину, ту кошуљу белу. Али видите Господ како брине за нас. Дао нам је средства како можемо поново ту одећу белу да убелимо, почистимо. Шта нам је дао? Дао нам је средства. Дао нам је све те тајне, све те дарове. Дао нам покајање. Дао нам је Христос Себе, браћо и сестре, и то је оно што ми, сакри ми, излазимо пред лице Божије. Од чистоте душе и тела треба да излазимо пред лице Божије, врлини нам. Врлини нам. Неће нас Господ питати колико си имао трактора, колико си имао земље, колико си обрадио, него јеси ли обрадио душу своју. Јеси ли обрадио оне који те окружују, ближње своје, да живиш у љубави, у радости, или ти је то, оно што је земаљско, још допринело да на ону сиротињу гледаш, што кажу: “Са неба”. Дакле, браћо и сестре, чиме ћемо се ми оправдати кад излазимо пред лице Божије? Опет понављам што сам рекао, нећемо се оправдати неком својом философијом. Нећемо, браћо и сестре. Можда ће неко рећи: “А ја сам слаб, ја сам немоћан, пун сам страсти и све је то остало у мени и после крштења”. Тако ће човек да правда себе, рекао је право да правда себе. А хришћанин треба да призна да је погрешио и да каже: “Признајем, Господе, и молим Ти се да ме оправдаш”.
Дакле, браћо и сестре, али ако ми тако кажемо: “Ја сам немоћан”, то значи ми бежимо у слабост. Нећемо да се ухватимо у коштац са својим страстима, са својим гресима, са својом злобом, пакошћу, мржњом. Нећу да се ухватим у коштац, него прелазим преко тога и онда ћу казати: “Други ми је све крив”. “Што сам ја овакав? Да је други поред мене бољи био бих и ја бољи”. Е, то у хришћанству не може тако да буде, тако се не сме. У хришћанству је да свако, прво ти и ја будемо бољи, па да очекујемо од других да буду бољи, браћо и сестре. Не можемо нам се изговарати на ово све што сам рекао. Имате онај диван пример од Светог Апостола Павла. Апостол Павле, најобразованији човек онога времена. Чудо по вери, чудо по жртви. И он једном приликом, као човек, ослабио и каже: “Господе, не могу више да носим ове своје терете”. А шта му Господ каже? “Павле, доста ти је моја благодат”. “Павле, доста ти је моја благодат”. Е, да ли чувамо ту благодат? Да ли чувамо, браћо и сестре, ту благодат, а ми се благодаћу Божијом спасавамо. То је благодат, а благодат је, браћо и сестре, јача од свих страсти. А благодат је Христос. Од свих векова, и онда, знате шта? Сви су људи, светитељи су имали своје страсти. Али су се борили да их победе. А не да се, у логоре, простите на овом изразу, ваља то наш израз, тако, да се у логоре, па да попусте, па да саживе. Знате, каже наш народ, неки пута је лепо и у злу живети, али то је крај. Дакле, треба нам благодат Божија, и зато Господ каже: “Доста ти је моја благодат, јер сила Божија у немоћи се показује”, каже Апостол Павле.
Дакле, браћо и сестре, Господ нас позива у Његов загрљај. Чим нас је позвао на славу, у Царство Небеско, Он нас позива у Свој загрљај. Позива нас, у ствари, у Његову љубав, и многи који се одазивају, макар и слабашни и немоћни били, грешни, обрадоваће се том загрљају, јер су у загрљају Онога који их је створио. И треба да се молимо Богу и да водимо рачуна да будемо на страни оних који су се одазвали на позив Божији, а не на онима који се нису одазвали, па су се изговарали. Што и ми данашњи људи радимо: “Не могу данас да дођем на Литургију, треба да копам њиву”. Човек има седам дана како је речено: шест дана ради, седми посвети Господу. “Не могу, треба данас да радим неки други посао, купио сам”. Ја се изговарам: “Купио сам волове, купио сам њиве”. Значи, све ти је прече него спасење своје душе. Браћо и сестре, нас Бог кроз Цркву позива непрестано да уђемо у Цркву. Нас позива и данас ова Света Литургија коју ми данас водимо својим метафорама. Позивају нас ове речи Литургије које ћемо и чути данас на Светој Литургији.
Заблагодаримо Господу. Човек горд, сујетан, пун себе, пун неког богатства земаљског, нема да благодари. Нема да мисли: “То је моје”. Па каже: “Ја сам се знојио”. Јесте, сигурно, али треба да се знојиш. Теби је дато то да одрађујеш, да би од тога живео. У мом селу, браћо и сестре, има она лепа изрека. Каже: “И ја могу, и коњу можам”. Коњ, као снага, као сила. Али ако Бог не да, света да дађа. Хајде да не видимо и ове прилике и неприлике, боље речено, у овом времену које данас доживљавамо. Труде се људи, сеју, копају, удари град, удари несрећа, поплаве, пожари, видите и сами, и нестане. Све то да нестане. А још ако нам дух ослаби, браћо и сестре, он нас заиста пропадава. Тако, зато, на данашњој Литургији ћемо чути оне дивне речи: “Горе имајмо срца”. Уздигнимо мало срца, Боже, браћо и сестре. Горе, да је Господ наш Иисус Христос седео с десне стране Бога и Оца. Подигнимо се мало. Не можемо бити толико само земљи. Подигнимо се. Али не да се подигнемо тако што ћемо да се гордимо, него кроз смирење подигнимо се и завапимо: “Господе!” И кажимо Му: “Господе, немам добрих дела, али ми помози да их оснажим”. И помоћи ће Господ. Ако Му се правилно обратимо на праведан начин, ако Му се обратимо кроз молитву, кроз смирење, кроз љубав, па Он је наш Отац. Па ваљда Отац неће да убије своје дете, неће. Он га воли. Па чак и то дете које је грешно и погрешно, и које дете не слуша. А Он је пролио крв за то своје дете. Знајте, ако се опоменемо, нама каже, браћо и сестре, хришћанима: “Водите рачуна како живите и јесте скупоценом ценом плаћени”. Којом смо ми то ценом плаћени? Крвљу Господа нашега Иисуса Христа. Он је крв долио за мене, за тебе, за свакога од нас, да би нас спасио.
Зато нека нам Господ омогући да будемо оне праве слуге и да ослушкујемо тај глас Божији и позив Божији. Не можемо дозволити да загушимо себе, не знам, овим или оним, а онда значи неће имати места за Бога у нама. А Бог је ту, Он није насилник. Он неће на силу да уђе у тебе, у мене, тајно у срце. Него тражи да ми, кроз веру, откријемо наше срце, нашу душу, наше биће да отворимо, како би Господ ушао у наше срце. А да би ушао Господ у наше срце, треба да чистимо своје срце. Јер у срцу је и Бог, и ђаво, и љубав, и мржња. Шта човек изабере. Зато свети оци кажу: много је лакше волети него мрзети.
Нека Господ и данашња Литургија буде нам на спасење, Богу вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После Свете Литургије Митрополит је поделио иконице и благослов верујућима а након тога уследило је послужење за све присутне и трпеза љубави у винарији “Ђорђевић”.
