У понедељак 7. септембра 2026. године, када прослављамо пренос моштију Светог апостола Ватоломеја и Светог апостола Тита, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Бранислав Матић, јереј Александар Ђорђевић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом верном народу обратио се Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, свети Апостол и Евангелист Матеј кроз одељак данашњег Еванђеља нам каже шта је Господ рекао својим ученицима. А ово што је Он рекао ученицима, браћо и сестре, не односи се само на Апостоле. То се односи на цео род хришћански. То се односи, браћо и сестре, не само на оно време када је Господ ходио овом земљом и када је говорио Апостолима, него рекох и понављам, односи се на свакога хришћанина. И зато Апостол и Јеванђелист Матеј каже данас у Јеванђељу: „Ви сте светлост свету. Не може се”, каже, „град сакрити кад на гори стоји, нити се ужиже светиљка и меће под суд, него на свећњак, те светли свима који су у кући.” Браћо и сестре, ми крштени хришћани смо управо позвани на ту светлост. И дужни смо да зрачимо том светлошћу. Христос позива преко апостола, а преко њих и све нас, да својом вером у Христа, животом у Христу, светлимо себи и другима. И заиста, човек својим животом или светли, тј. из њега излази светлост Христова, или он тамом светли, односно замрачује и друге. Браћо и сестре, треба и то да знамо, да нас Господ хоће да сачува од гордости, да не помислимо: „Па ја сам светлост, ја сам крштен, ја све ово...” Не. Браћо и сестре, нити апостоли, нити ми нисмо светлост сами собом, него Христом. Јер само Он, Христос, својом светлошћу, својом божанском светлошћу, осветљава споља и изнутра свеколико биће света. Зато је и речено: „Светлост Христова просветљује све.”
Светлост... Шта значи светлост, браћо и сестре? Значи чистота и душе и тела. И зато у овој предивној поуци, предивним поукама, како хоћете, и у овим кратким речима, боље речено, садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о свету, о човечанству, о ономе на шта је призван род људски и свако људско биће, а то је, браћо и сестре, да их обасјава светлост Христова. И заиста, ако нисмо у светлости Христовој, ми смо у својој сопственој тами. Али ту треба опет да нас не заварава онај нечастиви, па да каже: „Ма ти си Јован, Петар, Милојко... ма ти светлиш, ти се молиш, ти, не знам, чиниш ово.” То не смемо никако да прихватимо, браћо и сестре, него и ако нешто, било шта добро урадимо у животу, да то не приписујемо себи, него Христу. Јер човек заиста ништа добро не може да учини без Бога. Једино човек без Бога може да чини зло. Без Бога не умемо ни да слушамо како треба. Без Бога не умемо да живимо, браћо и сестре. Зато, браћо и сестре, ту треба да знамо, у тој светлости Христовој која сија са небеског, божанског лица Његовога и која је вечна светлост, у којој сам Бог, браћо и сестре, почива и преко које се Бог открива у њој и ми познајемо тајне неба и земље — светлост Христова. Сетите се како је било на гори Тавору када се Христос преобразио пред ученицима, када их је обасјала светлост. И апостоли су од те светлости попадали. Зашто? Још нису, браћо и сестре, били просвећени Духом Светим. А све што је просвећено Духом Светим и све оно што живи Духом Светим — то светли. И ми смо, браћо и сестре, просвећени на самој светој тајни крштења. И зато треба да чувамо ту светлост коју смо задобили, ту просвећеност. А светлост Христова просвећује, рекох, сваког човека који долази на свет. Сваког онога који жели да га обасјава светлост Христова. А да би нас обасјавала светлост Христова, заиста треба да живимо у истини. Треба да живимо у правди. Треба да живимо, браћо и сестре, у Христу. И ако живимо у Христу, онда заиста све што нас налази у овоме животу, ми ћемо све лакше поднети. Нећемо бегати, него кад наиђе искушење, ухватити се у коштац са искушењем, али стално тражећи милост и помоћ и благодат Божју. Јер ако бисмо се ми ухватили у коштац са искушењима па помислили: „Могу ја својом снагом, својом духовношћу или не знам како да се борим са тим искушењима”, нећемо се изборити. Ђаво нас ту највише навлачи, да тако кажем, да одустанемо, да се не боримо против искушења, него да се препустимо. А човек када се препусти оном другом, а не Богу, е онда, како каже Еванђеље, тада ђаво од човека чини сина пакленога и он га води и руководи. А ако имамо Духа Светога у себи, онда ћемо имати светлост Христову у себи. А кад апостоли нису могли да поднесу светлост Христову на Тавору, као што рекох, него су попадали, па не може ни она нечастива сила да поднесе светлост Христову ако светлим светлошћу Христовом. А светлићу светлошћу Христовом ако живим Христом, као што рекох, ако живим Јеванђеље, ако прихватим да је Јеванђеље центар и ставим Јеванђеље да буде центар мога живота, онда ћу се потпуно владати по Јеванђељу. Не само да ћу се владати по Јеванђељу, него да ћу се владати и по вољи Божјој. У супротном, онда ћу се владати својом вољом. А воља наша људска каже: „Хајде данас овуда, сутра иди онуда.” И зато се ми молимо Богу да се у нама не остварује воља наша, него воља Божја. То је оно што читамо сваког дана у „Оче наш”.
Дакле, само они људи које обасјава та светлост знају, браћо и сестре, како каже апостол Павле, све дубине, ширине и висине живота. Ми мислимо да познајемо живот, ми мислимо да познајемо себе. Себе не можемо да познамо без Христа, браћо и сестре. Ако себе познајемо и ван Христа, онда ћемо увек претерати. Увек ћемо почети о себи да мислимо много више, да смо бољи... да не набрајам даље, браћо и сестре. И заиста, браћо и сестре, само онај који зна шта је било на почетку и шта ће бити на крају, само тај нам може открити истину о нама. А то је Бог. Зашто? Зато што је Он безгрешан, зато што је Он свевидећи, зато што је Он срцезналац, зато што Он боље познаје твоје и моје срце него што ми мислимо да познајемо своје срце, браћо и сестре. Човек мисли да познаје себе — не познаје. И не може себе, опет понављам, познати без Христа. Ако му Христос није огледало, он ће заиста живети у тами. Он ће гледати ову светлост дневну, а неће нимало осетити ту светлост, нетварну светлост, ону светлост која светли Христом, браћо и сестре. Дакле, те тајне неба и земље откривају се онима који имају у себи светлост Христову и који су, опет понављам, чистога срца — они виде себе управо онакви какви јесу. А ми увек себе некако облачимо у боље рухо, што бисмо рекли. Нећемо да признамо. Нећу да признам да сам горд, нећу да признам да сам непослушан и увек ћу наћи оправдање за сваки свој поступак. Зато што мерим себе собом, а не мерим себе Христом, не мерим Еванђељем, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, том божанском светлошћу Бог нас обасјава. Обасјавао је прво, као што рекох, на светом крштењу — када се крштавамо, ми се управо облачимо у светлост Христову. Дакле, браћо и сестре, треба да чувамо тај благодатни дар, те благодатне дарове које задобијамо на крштењу. Па сећате се када се поставља на крштењу... шта се поставља као питање ономе: „Одричеш ли се сатане и свих дела његових?” Шта кум уместо детета, кад је дете мало, одговара? „Одричем се.” Е сад је питање — јесмо ли се одрекли? А најбоље ћемо то видети са ким сарађујемо. Ако живимо нехришћанским животом, нејеванђелским животом, ми не сарађујемо са Христом, него са оним нечастивим, а то значи — нисмо се одрекли. Није лако много чега се одрећи кад човек навикне. Али много шта у животу је навика. Па и храна је навика, браћо и сестре. И она је навика. Ако не контролишемо храну, упропастићемо здравље своје. Дакле, браћо и сестре, опет да се вратим на ту светлост. Ту светлост запечаћује Дух Свети када примамо свето миропомазање. Печат дара Духа Светога. Пазите, браћо и сестре: ми смо запечаћени даром Духа Светога. Да ли чувамо тај печат? А печат значи сигурност. Значи да нико није отворио то што унутра стоји. Ако смо развалили тај печат живота, онда је онај нечастиви успео да уђе и да нас он води, руководи и да каже: „Ама, човече, немаш ти шта да слушаш ни Бога ни другога”, што би рекао наш народ, ни попа ни владику: „Слушај ти себе, владај се својим мислима, ти процењуј какав је који човек.” Човече, како можемо да узимамо суд, Божији суд у своје руке? Да процењујемо: овај је овакав, овај је онакав, овај је праведан, овај је грешан. Дакле, браћо и сестре, том светлошћу нас Бог обасјава сваки пут када испуњавамо заповести Божије. А све заповести Божије се, у ствари, састоје у две оне најважније заповести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, свом моћи, снагом, и ближњега свога као себе самога.” Да ли ми заиста волимо ближњега? Да ли искрено волимо тог ближњега? Или нећу да га видим, тог ближњега, хоћу да се удаљим од њега, не треба ми он, он ми смета да се ја спасем, тај ми други смета? То нас ђаво наговара: „Тај ти други смета да будеш бољи човек, да будеш боља особа.” А то је нехришћански, то је заиста ђаволски, браћо и сестре. Све док не прихватимо и тог другога онаквог какав јесте, неће ни нас Бог прихватити. Јер Бог нас прихвата овакве какви јесмо, браћо и сестре — и добре и лоше, и грешне и праведне, и, што кажу, и ружне и лепе. Све нас Бог прихвата. Зашто? Зато што је Бог љубав. А ја не могу другога да прихватим зато што немам љубави према њему. А ако немам љубави према њему, ја немам љубави ни према Богу. Немој да се лажемо. То не кажем ја, то каже свети апостол и еванђелист Јован: како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а не волиш брата свога који је икона Божија? И у њему не видиш икону Божију, него видиш оно што је најгоре. Заиста, човек када не живи хришћанским животом и еванђелским животом, он потамњује лик Божији у себи. Али тај лик Божији није избрисан у нама, што значи да увек постоји могућност да се исправимо, да се очистимо, да се молимо Богу да нам убели грехе, како каже цар Давид. А Он заиста сваки наш грех може да убели, да буде, како рече Еванђеље, бељи од снега. Дакле, браћо и сестре, зато ће Апостол Павле рећи: „Ми, док светлост имате, верујте у светлост да будете синови светлости.” Док светлост имате, будите светлост и верујте у светлост да будете синови светлости. Дакле, браћо и сестре, светлост Христова је нешто толико тајанствено, да тако кажем, тајанствено, толико дивно, толико божанствено, да се мишљу људском не може описати, нити се речима може исказати. То се једино може доживети, браћо и сестре. То се једино може доживети, али да бисмо доживели ту светлост Божију у нама, ми морамо да верујемо, браћо и сестре, ми морамо веровати, верујемо у Бога који просвећује сваког човека који долази на свет. Вером у светлост постаје се синовима светлости. Зашто тама мрзи светлост? Зато што светлост обелодањује све шта си у тами радио — и ти, и ја, и сваки од нас. Зато тама не може да поднесе светлост. И кад наиђе светлост, таме нема. Е тако је и код нас, у нашем духовном животу. Ако нисмо обасјани том светлошћу Христовом, у тами смо, браћо и сестре. А онај нас највише хвата управо кад смо у тами. Јер човек по мраку да ли зна куда иде? Не зна. Оно што каже наш народ: натуцај, је л’ тако? Кад идеш по мраку, не знаш кад можеш наићи на провалију, кад можеш потонути у провалију. Е зато треба да живимо у тој светлости Христовој, браћо и сестре, да се молимо Богу да нам Бог просветли те духовне очи, да спознамо Бога, а кад спознамо Бога, онда ћемо, верујте ми, спознати и сами себе, и, што је најважније, признати сами себе. Човек тешко признаје себе. Зашто? Зато што не може да се ослободи од себе, поготово оних негативности. Као човек што не може лако да се ослободи греха. А ђаво нам, кад нам нуди неки грех да учинимо, он, што би рекао наш народ, облачи то у лепо, завлачи, како би нас преко очију примамио — лепо упаковано, лепим папирима, ружама споља, а унутра... Шта је унутра? Унутра је оно што не треба. Зато не смемо да се варамо: Бог је истина, Бог је правда, Бог је светлост, али је најосновније да знамо да је Бог љубав и да нас воли. Е зато, кад већ знамо да нас Бог воли, онда треба да заволимо и ми Бога. Али да бисмо заволели Бога, треба да заволимо онога ближњега, рекох, да га волимо баш онаквог какав јесте, баш онаквог какав јесте, а не да ми процењујемо, као што рекох: „Е, овај је грешан, овај је праведан.” Човече, наш суд људски је погрешан, браћо и сестре, јесмо грешни, али суд Божији није погрешан. Зато, нека нам Господ помогне да се засветлимо светлошћу Христовом. И зато, на свакој Литургији, кад завршавамо, пред крај Литургије: „Примисмо Духа Светога, видесмо светлост истинску...” То је оно што нам открива Литургија, браћо и сестре. Литургија нам открива Бога, Литургија нам открива светлост. И зато долазимо на Литургију да се освећујемо и да се просвећујемо. Зато је Литургија, браћо и сестре, најбоља. Нека нам и ова светла Литургија коју данас служимо помогне, браћо и сестре, да се просвећујемо и да се освећујемо светлошћу Христовом.
Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
