У четвртак 10. септембра 2026. године Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Верном народу беседом се обратио Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован рекавши:
„Чули смо из данашњег Јеванђеља како је Господ наш Исус Христос у једној великој пустињи са пет хлебова нахранио пет хиљада људи. Кад кажемо пет хлебова, треба да имамо на уму да у то време су се месили мали хлебови, од прилике као данашња наша просфора. И сад замислите пет хлебова на пет хиљада људи. Али Господ чини поредак у природи како Он хоће. Он је Бог, Он је свемоћан и Он чини чуда. Али треба да знамо да увек је народ пратио Христа. Било где да Он ишао. Но, није Господ увек народ хранио хлеб. То је било важно да запазимо. Зашто? Јел могуће да Господ осећао да је народ гладан једном приликом, другом приликом, да није осећао. Не. Увек он то осећао. Али, он није увек хранио хлебом људе да не би његови противници казали како људи иду само за Христом, зато што им даје хлеб. А данашње Јеванђеље нас побуђује на дивне хришћанске врлине. А то су врлине сажаљивост и милостивост.
Дакле, Господ је сажаљив. Господ је милостив према нама. И тиме нам говори да ове две врлине сажаљивост и самилост требали би да краја се свакога човека. Тим пре хришћанина, човека који се у Христа крстио и који се у Христа обукао. И кад читамо Јеванђеље, ми видимо како је Господ лечио људе, исцељивао људе, мртве васкрсавао, како је Он често теши људе и како је милостив према онима, који од Њега траже било каку помоћ. Но, и овде Господ, и данашњег Јеванђеља, не само да је проповедао народу, не само да је говорио о науци, не само да је тај народ само желео да види лице Божије, да буду поред Христа. Они су се, у ствари, хранили Неговом науком. Они су слушали, то је оно што је најважније, слушали су науку Божију. И ми, ако слушамо Бога и Цркву, и док слушамо Бога и Цркву, имамо наду на спасење.
Чим почнемо да мудрујемо, да тако кажем, по знацима навода, у Цркви, онда смо ми сами себе искључујемо из Цркве. Јер хоћемо да кажемо да је наша мудрост изнад Црквене мудрости, ако могу тако казати. Господ зна да се народ храни Неговом науком. Али зна исто Господ, ко ће то знати, ако него он, као Бог и човек, да су људи, нису само од душе, него и од тела. Да треба нахранити тело. И зато Господ види изнемоглост, јер су данима у пустињи. Види изнемоглост тога народа, а место је пусто, далеко од града, од села, па иако је неко од њих и понео нешто, мало хране, то се данима потрошило. Потрошило. Али Бог брине о нама. Само је потребно да се ми предамо Богу. Али искрено. Не оно половично. Мало ћу да се дам, мало се не дам, мало ћу да задржим за себе, мало да задржим свој его, да задржим своју гордост, своју сујету, него целога себе. Зато и кажемо, оно што често помињем, то имамо на богослужењу, сами себе, једни, друге и сав, да живот свој Христу Богу предајмо. И заиста када се човек преда Богу, онда он и слуша. Онда он слуша Духа Светога, који га води и руководи. Опет враћам се на овај догађај у тој пустињи, како Господ размишља да отпусти народ главни, далеко. Треба да се врате својим обавезама. Зато се и каже, жао ми је народа. То каже апостол. Иако су апостоли молили Христа да отпусти раније народ, док није пао мрак, а он каже, жао ми је народа. Овим чудом Господ поставља питање, боље речено, питање хлеба Божијег. Питање небеског хлеба. То је богочовечанско питање.
Господ ово питање решава љубављу и сажаљењем. Пазите, како су те дивне две особине. Љубав и сажаљење. И он неће да их отпусти. Апостоли опет кажу, немамо чиме да нахранимо ове људе. Иако он каже, подајте ми ви, нека једу. А они кажу, шта ми овде имамо, само пет хлебова и две рибе. Господ каже, доста је. Доста је. Он је бог. За њега нема ништа немогуће. А зна шта ће учинити. Одаће хвалу Богу Оцу и умножити хлебове. И тако је и било. Умножио је Господ хлебове и дао апостолима да деле. Сами апостоли се чуде. Деле оних пет хлебова. И они се чуде. И то Господ ради њих то чини. Ради апостола. Не само ради народа. Него ради апостола да би се и они уверили да је он Бог. Да је он свемоћан. Да је он свесилан. Народ се хранио, као што рекох, науком Христовом. За њих је то било најважније. За њих је најважније било да гледају лице Божије. Јер знају док гледају лице Божије и док слушају Бога, да им се ништа не може догодити. Имамо пример, онај апостола Петра. Који је, кад је видео да Христос иде по води, као по суху, и он каже, хоће и он да се увери. Јел то Христос или је нека утвара, како су апостоли мислили за Христа? Јер га још нису у потпуности видели да је још далеко. Па каже, ако си ти Христос, кажи ми да и ја дођем теби по води. Господ му каже хајде, полази. И док је апостол Петар имао веру у Христа, у те речи Христове, хајде, дођи, док је гледао лице Божије, он је потпуно мирно ходао по води, као и Христос. Али није он ходао својом моћи, него моћу Божијом и вером у Бога. Али, кад је видео тамо онај поглед са лица Христова, га је видео оне буре, како иде она бура, уплашио се. Али није изгубио веру. Зато је казао, Господе, помагај, изгибох, погибох. А Господ ни тада не оставља Петра, па неће ни нас оставити кад смо управо у понору, да потонемо у дубине морске, него ће и нама, као и Петру, пружити руку, али ће нам и пак казати, као Петру, маловерни, зашто си посумњао. Дакле, док имамо веру у Бога, и док живимо том вером нема ни болести, ни туге, ни патње, која може савладати човека. Али кад се човек преда, онда је онај лист папира, који бацимо на воду, а вода носи, то удара лево, десно. Али докле год имамо веру, не можемо потонути. Зато се и каже, без вере се, без вере се тоне а без истине се лута.
Без вере се тоне. Господ наш Исус Христос види да се овај народ нахранио, али народ додаје благодарност. Да ли ми то чинимо? Него још мислимо, ама треба мени Бог много више да даје, да дарује, него што ми даје. Христова божанска љуба, божанска све моћ, Христова божанска наука, кад се човек преда том Христовом науком, и бави се Христовом науком, а не својом. То не значи да не треба да се бавимо и ово земаљском науком али не смемо да то испред то земаљску науку, то што сам нешто научио, да стављам испред науке Христове. И док се бавимо, да тако кажем, науком Христовом, док верујемо ми ћемо онда заборавити на ово што је спољашње, или, боље речено, што је мање вредно. Дакле Господ ту споредну бригу њихову, Господ узима на себе. Зато што је тај народ, слушајући речи Христове, хранећи се његовом науком, они су шта су тражили, шта су искали, искали су најпре царство Божије и правде његове, и све им се друго додаје. Слушајући Јеванђеље, како Христос и каже, иштите најпре царства Божијега и правде његове. Да ли ми то баш то увек тако чинимо? Или кажемо, ма мени прво треба. Не брани нама Бог да се и о томе бринемо. Али то не сме да буде наша главна превага, да тако кажем. А и ако у животу дођемо да останемо без игде и чега, без коре хлеба, треба да се сетимо, речи опет Христових, како он храни и птице у гори, и оне цвеће, оне љиљане на пољу. А птице се не брину. Нађу оно. Зна она да је Бог неће ни њу да остави ту птицу. А како он да остави човека? Али птица слуша глас Божији. И птица одговара на глас Божији, својим гласом. Својим гласом хвали Бога. Својим гласом захваљује Богу. Човек често, уместо да захваљује Богу, више захваљује себи.
Господ нам открива у данашњем Јеванђељу једну велику тајну. Тајну да човек не живи само о хлебу. Него о свакој речи која излази из уста Христови. То треба да буде наша храна. И кад се о тој храни бринемо, Бог ће се постарати и за ову телесну храну. Зато цар Давид каже, не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе. А онај који само граби, биће на крају просијак не само он, него и његова деца. Јел је грабио све и тражио све за себе, а ни је тражио Бога. Зато кажем, данашње Јеванђеље нам открива управо ту тајну, да човек не живи, као што рекох само о хлебу, јер тело човеково истина, тражи телесну храну, и треба да је му дамо. Али и душа тражи своју храну. И ту је оно што је врло важно, да ли имамо меру у животу. А у животу је најважнија мера да не претерујемо, што би рекао наш народ. Дакле, тело тражи своју храну, душа човекова, срце човеково, биће човеково, ум човеков тражи храну духовну. Храну духовну тражи. Ето, и ми данас, на овој светој Литургији, треба да тражимо. И да се молимо, да нас Господу достоји, то је непролазне хране. То јесте свето причешће. Да би кроз свету Литургију, ми добили, и причешће добили снагу да не малаксамо у свом животу, да не малакшемо на путу од земље ка небу. Да се не изгубимо. Нећемо се изгубити, и нећемо малаксати, као што ни овај народ у пустињи, како описује данашње Јеванђеље није се изгубио, није малаксао, вратио се својим обавезама, својој кући, својој породици, али вратио се оснажен, охрабрен, ојачан, чиме силом Божијом.
Нека би зато и данашња ова наша Литургија и ми, данашњем нашом Литургијом и причешћивањем, ојачали. Али ојачаћемо, ако се заиста предамо Богу. Ако заборавимо на себе, на своје его, на своју гордост, то стално спомињем, али више себи то спомињем, него вама. Човек, треба да се труди, да се моли Богу, да му Бог дода вере. Тако су се и апостоли молили. Господе, додај на вере. А стално гледали у чуда Божија. И кроз та чуда се уверавали, да је Бог, заиста Бог Спаситељ. Бог вас благословио!“.
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
