У недељу 15. по Духовима, 13. септембра 2026. године у селу Јунковцу надомак Тополе прослављена је храмовна слава – Сабор Српских Светитеља.
Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован уз саслужење архијерејског намесника опленачког протојереја – ставрофора Миладин Михаиловић, протојереја Дејана Динића, протонамесника Бранимира Товиловића, јереј Немања Радојичић, протођакона Ивана Гашића и ђакон Стеван Илић.
Литургију су појале чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.
Пре почетка Свете Литургије владика је освештао нови студенац (бунар) у црквеној порти.
Након прочитаног јеванђелског зачала верном народу беседио је владика Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре.
Нека је благословено наше данашње сабрање у овоме светоме храму, где смо дошли, да служимо Божанствену Литургију. Колики је значај саме Литургије, то нам најбоље сведоче Свети Оци када кажу да хришћанин треба да живи од Литургије до Литургије. То значи да би наш живот требало да буде, литургијски. А то значи служење. Јер величина у Цркви се не мери по неким положајима, по неком звању или по неком чину, него се мери по служењу. Колико смо ми спремни да послужимо Богу ради нашега спасења? А када човек служи Богу, он ће да послужи и другоме, своме ближњем. Ко не служи Богу, њему је тешко да послужи другоме. Ми такође долазимо у храм да чујемо реч Божју, да чујемо Јеванђеље. И ето, данашњи одломак из Матејевог Јеванђеља нам говори како је један законик дошао до Христа, не да Га пита у смислу да би добио поуку, него да Га кушао. Пазите, човек хоће да куша Бога. Толико се човек осмелио, браћо и сестре. И Христос мирно све то схвата. Зна Он и његове мисли, његове помисли, његове жеље. А он је дошао да куша Христа и да Га пита која је заповест највећа у Закону. Није Христос хтео да се са њим препире, да тако кажемо, него му је одмах одговорио: „Највећа заповест у Закону јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и ближњега свога као себе самога.“ И додаје Христос и каже: „О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.“ Дакле, браћо и сестре, без ове две заповести, ако их не испуњавамо, нећемо испунити ни оних десет заповести Божјих. Ако не испуњавамо ове две заповести, онда значи да ми нисмо хришћани. То значи, прво, да не волимо Господа, а друго, да не волимо другога, свога ближњега.
Дакле, из овога Христовог одговора ми сазнајемо која је у ствари та највећа моћ и највећа сила која човека носи. То је љубав. Зато Господ каже: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим.“ Дакле, то је љубав, с једне стране, а данашње Јеванђеље нас учи и како се постаје светитељ, с друге стране. А с обзиром на то да ми данас прослављамо Сабор српских светитеља, коме је и овај храм посвећен, иако ми, хвала Богу, у Цркви празнујемо свакога од наших светитеља и сваки има свој дан, Црква је установила да постоји и саборно прослављање. Дакле, Црква нам данас открива, браћо и сестре, како су ти наши свети преци постали светитељи. Како су они, који су носили тело као што и ми носимо, који су били подложни греху као што смо и ми, постали светитељи? Првенствено кроз веру. Јер кроз веру, што често говорим, човек усељава Бога у себе. А кад усели човек Бога у себе, он у себе смешта све што је божанско. Он у себе смешта све што је на небу, и што је на земљи, и што је у целој васељени. А да би то човек могао да смести у себе, он прво треба да смести Бога у своје срце. Зато и Господ каже: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“ Како човек, можемо сада да поставимо питање, како може човек у тај мали орган свој, који се зове срце, да смести Бога? Како да смести Онога који је већи од васељене, који је већи од неба и од земље? Да, браћо и сестре. Када се Бог усели у наше срце, онда наше срце постаје велико. Како кажу опет Свети Оци, као безобални океан. Океан нема обала. Тако и срце наше. Ако је Бог у нашем срцу, онда ћемо сместити свакога човека, не само онога кога волимо или ко нас воли, него свакога, па и непријатеља свога. А то једино може човек љубављу да учини. Јер једино љубављу може човек да воли и непријатеља свога.
И заиста, браћо и сестре, љубављу се Бог усељава у човека. Љубављу човек задобија, опет како кажу Свети Оци, небо у своме оку. Мало око, а усељаваш Бога. И благо онима који су чистога срца, понављам, они ће Бога гледати. А да би човек сместио Бога у своје око, он, браћо и сестре, треба да мало поради на том духовном оку, на нашем духовном виду. Имамо два вида. Само што, нажалост, један најчешће заборављамо, а он нам је најглавнији. Знамо како нам раде ове телесне очи, је ли тако? Како је то дивно што гледамо творевину Божју. Како је то дивно што данас гледамо лице један другога. И ми гледамо телесним очима оно што је спољашње. И човека гледамо тако, на спољашњи начин, најчешће. Али постоји тај духовни вид који много, много више, дубље и даље види него што може да види наше телесно око. Е, имајући у виду оно што је Господ рекао још у Старом Завету, да не може човек видети лице Божје и остати жив, зато Господ сада предност даје том духовном оку. И колико је наше широко духовно око, толико смо ми широки да примимо сваког човека у себе. И заиста, браћо и сестре, кажем: љубав је оно чиме човек вреди. Човек без љубави не може се назвати човеком. А љубав воли подједнако свакога, као што Бог воли сваког човека, и грешника и праведника, зато што је Бог љубав. Браћо и сестре, љубав је оно чиме човек вреди, јер само она везује то човеково биће са Богом и са ближњима. Љубављу и само љубављу откривамо и познајемо Бога. И не само Бога, него, опет понављам, и ближњега, ослањајући се на ову заповест, када Господ каже: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом, и ближњега свога као себе самога.“ Ми волимо себе, је ли тако? И то је хришћанско. Али не смемо да занемаримо тог другог. Када волимо себе, онда себе волимо Богом. Када волимо другога, ми опет и другога волимо Богом, браћо и сестре. У супротном, ако га само волимо својим неким емоцијама, да тако кажем, та љубав кратко траје. Данас ћу да волим некога, а сутра не само што га нећу волети, него почећу да га мрзим. А то значи да је човек без љубави. Дакле, браћо и сестре, зато онај човек, како опет каже Свети Јован Богослов, који је задобио Бога, он је задобио љубав. И који је отуђен од Бога, он је отуђен од љубави. А онда је отуђен и од другога. Јер знамо колико родитељ воли своју децу, је ли тако? А можете сада замислити колико нас Бог више воли него што нас воле и отац и мајка. А опет Он то воли зато што је љубав. Љубав је Бога свела на земљу, браћо и сестре. Љубав је, у ствари, дошла у овоме свету. И вера је дошла у овај свет. И све је то Господ донео када је сишао на земљу. Када се толико смирио да уђе у најчистију утробу Пресвете Богородице да се роди, да прими људску природу, браћо и сестре, и да постане један од нас, како каже Јеванђеље. И Он живи са нама, међу људима живи. Он је донео љубав међу људе. А шта су Му људи узвратили? Јесу ли узвратили љубав? Нису, нажалост, него су Га приковали на Крст. Разапели Бога, мислећи да ће Бога убити. Мислили су да ће Бога убити. „Бога више нема. Бог је убијен.“ Да? Човече, ако такву помисао имаш, ти си у ствари прво убио себе. Бога не можеш да убијеш. Себе си убио управо зато што ниси са Богом и што ниси са ближњима. Дакле, браћо и сестре, има у нашем животу, како бих рекао, једна снага за коју може да се каже да управља нашим животом. То је реч која се често изговара, али нисам сигуран да, када је често изговарамо, до краја схватамо дубину те речи и колико, како бих рекао, продиремо у ту реч. А то је реч: љубав. То је реч љубав, а љубав живот чини лепим, браћо и сестре. Без љубави нема ни лепог живота. Али, опет говорим, не оној телесној љубави само, него оној божанској љубави. А божанска љубав надомешта сваку другу и недостатак човекове љубави. Дакле, браћо и сестре, љубав ствара искрена пријатељства. Не можемо да будемо пријатељи једни другима ако прво једни друге не заволимо, је ли тако? За све нам треба љубав. Па човек не може ни Бога да заволи, да Му служи и да чини добро, а да претходно није заволео Бога. За све нам треба љубав, браћо и сестре. Дакле, љубав, понављам, ствара пријатељства, док је људи не злоупотребе. Да, да, зна човек да злоупотреби љубав до те мере да љубав претвори у мржњу. Мало пре рекох: данас волимо некога, а сутра га мрзимо. А кад човек љубав претвори у мржњу, он је себе претворио у злобу, у пакост, у гордост, у сујету. Он је себе, у ствари, претворио у ништавило. Љубав нас носи, љубав нас греје, љубављу се привлачимо једни другима, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, када људи злоупотребе љубав, а када је злоупотребе, онда, понављам, она прелази у мржњу. За нас хришћане је врло важно да знамо да је љубав, као што мало пре рекох, свела Бога на земљу. Да Бог није дошао у овај свет, да није примио ту људску природу, да није живео са људима, како би Он разумео човека? Ја хоћу баш таквога Бога, и таквог Бога, који зна моје слабости, моје немоћи, моје грехове, моје падове. Ја таквог Бога хоћу, јер знам да ме Он воли. И то не смемо никада сметнути с ума, браћо и сестре, ма у каквом стању у животу да се нађемо. Да заборавимо да нас Бог воли. Као што нам није тешко за онога кога волимо све да учинимо, је ли тако? Па зар ми не кажемо за некога кога волимо: „Ја бих за њега био спреман да дам живот.“ Видите, ми дајемо живот за онога кога волимо, спремни смо. А Господ Бог, Спаситељ, Створитељ, Он је дао себе за нас. Он нас је искупио својом крвљу. Он је наше грехе приковао на Крст. И то нам је радост само ако верујемо и ако живимо хришћанским животом, ако живимо животом Јеванђеља, ако је Јеванђеље у центру нашега живота и ако живимо по принципима Јеванђеља, браћо и сестре. Дакле, као што људи кушају љубав, тако и ми, када хоћемо да проверимо да ли нас неко воли, почнемо да га мало кушамо. Људи кушају љубав, исто тако кушају и самога Бога, као што је и овај законник, који је данас дошао до Христа, кушао Бога. Пазите колика је то дрскост, да човек, не знам да ли да назовем то кукавичлуком или храброшћу, да куша Бога. А себе ниси искушао. Себе ниси утврдио у љубави, а овамо питаш Онога који све зна која је највећа заповест у Закону. И зато њему Христос каже: ти си законник, а не знаш шта је Закон. Прво, ти не испуњаваш Закон, а овамо тражиш од другога, тражиш од Мене. Дакле, браћо и сестре, о томе, као што рекох, све говори данашње Јеванђеље. И оно нас опомиње да се не дрзнемо да кушамо Бога. Ако почнемо да кушамо Бога, разгневићемо Бога, браћо и сестре. И Бог зна да се разгневи. На шта се Бог најчешће разгневи? На човека који не може да увиди какав је живот његов без љубави. Када човек не може да увиди и да призна да је погрешио, да је грешан, а Бог каже: јеси грешан. Нема човека који живи, а да не погреши ниједнога дана, браћо и сестре. То Бог све зна. А зато Бог узима грехе наше на себе. Ако је Бог узео тај наш терет греховни на себе, зашто ми не узмемо тај благи терет љубави? А да заблагодаримо Богу и да кажемо: „Хвала Ти, Боже, што си ме одморио од мене самога. Хвала Ти, Боже, што си узео моје грехе на себе.“ И ето нам наде да не паднемо у очајање и када погрешимо и када паднемо, браћо и сестре. Јер често говорим: нема тога пада и нема те провалије, драги моји, у коју човек може да падне, а да Бог из своје љубави неће да се сагне да нас подигне. Али да би нас подигао, то често говорим, треба да пружимо руку. Зашто ће нас Господ ухватити? А Божја рука је стално испружена. Божје руке су стално испружене. И опет нам и ту треба духовни вид. Да видимо присуство Бога и да видимо испружене руке Божје. А Он их је испружио да би нас загрлио, браћо и сестре. Шта ми радимо у сусрету са вољеним особама? Грлимо их, тако. Тиме показујемо да волимо ту особу. Тиме показујемо да смо се ужелели те особе. И човек, док се не ужели Бога, он никада неће поћи за Богом. Никада. Па исто тако, ако се не ужелимо другога човека, нећемо га ни срести. Нећемо гледати оно што кажу: он иде овим путем, ја ћу да скренем, нећу да га видим. Пазите, браћо и сестре. „Нећу да видим тога што ме је нешто увредио, повредио, што се огрешио о мене.“ А колико се ти и ја грешимо о Бога? Па замисли да Бог тако, опростите ми што ћу рећи, окреће леђа, окреће главу зато што сам погрешио. Па не. Он је дошао ради грешника. И ето нам опет наде да не паднемо у очајање и када погрешимо. Очајање је страшно стање човеково, браћо и сестре. То је стање, то је, у ствари, последња степеница до које човек можда дође, а да не падне у провалију. А када падне у очајање, он нема ни жељу, нема ни вољу да се поправи. Нема више жељу ни да затражи помоћ. А опет се нешто човек који је тако слаб стално батрга. Некако стално себи приписујемо неку моћ, неку силу, неку снагу. Моћ је у Бога, браћо. Поменућу и сада Светог Старца Јустина Ћелијског. Каже: „Човече, шта се батргаш да си нека снага?“ Када каже: „Комарац је јачи од тебе.“ Србине, шта је комарац, а шта је човек? Каква је то пропорција? Али када те Бог, кроз тог малог комарца, уједе, шта радимо? Стресемо се од тог малог комарца. А ја говорим: не, не, не, ја сам сила, ја сам моћ.
Све док мислимо да смо сила и моћ, мимо Божје силе и Божје помоћи, ми смо, у ствари, ништа, браћо и сестре. Ништа. Дакле, ова заповест Господа нашег Исуса Христа: „Љуби Господа Бога свим срцем својим“, прва је заповест да љубимо Бога. Али ову прву заповест не можемо да остваримо без другог дела заповести Божје: „Љуби ближњега свога као себе самога.“ То Бог од нас тражи. Заједницу, браћо и сестре. Ми смо заједница. Ми крштени људи, ми смо заједница Бога живога. Ми смо крштени људи, чланови Цркве. А Црква је Тело Христово. И зато човек мора да буде одговоран за заједницу. Ушао си у заједницу, крштен си, обукао си се у Христа, онда треба да поштујеш заједницу. Као што, на пример, у породици, ако једно чељаде, како кажемо, штрчи у породици, неће да се повинује осталим члановима, него се издваја, онда он, тај члан, почиње да разара породицу. А кад разоримо породицу, ми смо разорили и кућу, и село, и Цркву, и државу смо разорили, браћо и сестре. Зато морамо бити одговорни, онако како нас учи Црква и Јеванђеље, да смо сви одговорни једни за друге. Не можемо рећи: „Баш ме брига за другога.“ Ако то кажемо, онда смо заиста без осећања и без осећајности. „Шта ме брига, онај тамо распада се у боловима, мене то баш брига.“ Док те та брига не снађе да бринеш о другоме, неће ни други бринути ни о теби ни о мени, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, прва заповест је богољубље, а друга заповест је човекољубље. Пазите: богољубље и човекољубље. Често говоримо, ми до Бога долазимо управо преко човека. Долазимо до тог другога. И до другога долазимо преко Бога. То је тако повезано. А то све повезано жели Бог да нам покаже, браћо и сестре, како је то лепота живети у заједници. Јер једино кроз заједницу се спасавамо. Рекох мало пре: оно чељаде које штрчи, које не може да буде са другима, не може бити спасено. Дакле, браћо и сестре, зашто човек не осећа љубав Бога према себи? Зато што му је срце отврдло. Што му је срце камено. Што му је срце хладно. А може ли шта да успе на камену? Не може ништа. Може ли нешто да роди где је само хладно? Па не може. Е, то је љубав која нас загрева. Која нас загрева и душу и тело. И зато, браћо и сестре, кад нам је срце хладно, онда нам постаје и вид хладан. Онда не гледамо топлином очију, него гледамо хладноћу. Дакле, браћо и сестре, наши ближњи нису само људи око нас, они су, у ствари, школа за нас. Сваки други човек је за нас школа. Како савладамо ту школу односа једних са другима, од тога нам зависи вечни живот. И овај живот овде.
Ако смо савладали ту школу другога, онда ћемо другачије и да се понашамо. Наши ближњи јесу наша школа у којој се ми вежбамо најсавршенијој љубави према Богу и према човеку.Христос је дошао у свет да би срце људско омекшао. Да би омекшао за осећање љубави према Богу и према ближњима. Ми тражимо да други имају љубави према нама.лепо је то, али имамо ли право да тражимо нешто од другога што му не дајемо? Не! Право имамо да тражимо само од другога оно што му дајемо. Ако дамо љубав имамо право да тражимо љубав, али ако дајемо мржњу, како могу да тражим љубав? Каква је то смелост да кажем: „Ти мораш мене да волиш, а ја тебе не морам да волим“. Морам рећи да ми сечини да данас често љубав замењујемо интересом. Волећу га ако имам интерес. Ако немам интерес нећу да га волим. То није љубав, то је отров. Ми данас, као што рекох прослављамо Сабор Срба Светитеља. Дивни светитељи наши од Светога Саве до дана данашњег. Не само да прослављамо оне који се налазе у календару. Усуђујем се рећи да је много, много више наших светитеља предака који су само Богу знани. Али си се ти Срби светитељи одазвали на ову заповест Христову, „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и ближњега као самога себе“. Сви су се одазвали и пошли за Христом, и чистили се, преображавали се, кајали се, молими се, подвизавали, постили, чинили добро. И сви они сведоче да је држање заповести Божијих основ нашега живота.
Нека би се благи Господ преко наших светих предака Срба Светитеља смиловао на нас овакве какви јесмо, и грешни и праведни и да се смилоје на наше душе да се сетимо да смо бесмртни. Да се сетимо да нас је Бог створио за бесмртност, а не за смртност. Немојмо мислити, дај ми да једем и пијем док сам жив, а после ми више не треба, и после ти треба и више него овде што си жив. Ако верујемо? А ми вењрујемо у васкрсење. Ми верујемо у загробни живот. Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Тако исповедамо у символу вере, јел тако? Треба стално да размишљамо да треба да изађемо пред лице Божије. Једног дана морамо полагати истину. Једног дана морамо полагати рачуне. А шта ће нас Господ питати кад изађемо пред лице Његово? Прво ће питати родитеље и телесне и духовне, где су вам деца? Шта ћемо да кажемо? Хоћемо да кажемо, Господе отишла су ми деца на улицу? Шта си му дао? Јеси ли му дао смисао живота? Ако си му дао смисао живота он неће да иде на улицу, јер на улици нема смисла живота. Тамо ће да научи само оно што не треба. Да научи да псује, да краде. Зато, браћо и сестре, да се молимо Богу и нашим светим прецима. Али немојмо мислити само зато што смо наследници тих наших предака, па рећи ја сам Светосавац, ја сам србин ја сам православац и на томе да ми се састоји живот. Не може тако, браћо и сестре. неће нас спасти ни што припадамо тој дивној светој плејади светитеља наших, ни што припадамо и што се зовемо срби православци ако не живимо онако како су живели наши свети преци, а они су живели вером, надом и љубављу. Они се моле за нас, зато ми треба да се молимо Богу и њима да нам помогну да останемо на путу Божијем. Нека сте срећни, нека је срећна слава данашњем колачару. Нека је срећна слава овоме храму, свештенику, одбору и свима вама који припадате овоме храму и будите Богу благодарни што припадате храму који је управо посвећен Србима Светитељима. То треба стално да вас подсећа да идете њиховим путем коко би се и ми спасли. Није њима лако било. Њима је можда и теже било него ли нама данас. Ми мислимо да је наше време најтеже, али било је и тежих времена и биће их. Али када си са Богом, када си са светитељима, ти си у снази, ти си у моћити, ти ћеш победити, само ако следујеш Христу и ако следујеш својим светим прецима.
Нека сте срећни и Богом благословени!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након заамвоне молитве кренуло се у литију око Светог храма где је испред цркве владика Јован заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове и пресекао славски колач. Овом приликом Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован уздигао је јереја Обрада Видаковића у чин протонамесника.
Сабрање је настављено славским ручком у парохијској сали који је припремљен трудом и љубављу данашњег свечара Г. Драгана Невенића и пароха јунковачког Обрада Видаковића.
