У понедељак 14. септембра 2026. године, када прослављамо Преподобног Симеона Столпника, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су ректор Богословије Светог Јована Златоустог протојереј ставрофор др Зоран Крстић, протојереј Немања Младеновић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом верном народу обратио се Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, свети апостол Павле, у малопре прочитаном Апостолу, говори нам о дивним хришћанским врлинама и каже нам: ако се потрудимо да их применимо у свом животу, онда ћемо заиста достигнути спасење. Тако да, између осталих врлина, он каже: „Браћо, обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у срце жалостиво, доброту, смиреноумље, кротост и дуготрпљење.” Дакле, свети апостол Павле, данашњи Апостол, као што рекох, даје нам мудре савете како да се одржимо првенствено у вери у Бога, како да савладамо наше људске слабости и како духовно да ојачамо, а он нам зато и каже и наговештава ове врлине о којима сам рекао.
Дакле, пре свега, апостол Павле каже: „Обуците се у ове врлине.” А шта то значи, браћо и сестре, облачење у ове врлине? Значи облачење у Христа. И то Христа за наш свакодневни живот.
Значи, браћо и сестре, да ми, када се облачимо у Христа, то јест у Христове врлине, ми се облачимо у новога човека. А тај нови човек јесте Господ наш Исус Христос. И кад се облачимо у тог новог човека, ми у ствари спирамо са себе оног старог човека, старог Адама, грешног, немоћног човека.
И облачимо се, као што рекох, у новога Христовог човека. Човека који другачије мисли, другачије живи, другачије ради, другачије осећа, браћо и сестре. Такав нови Христов човек, како каже апостол Павле, на првом месту, он каже, има милостиво срце.
Или има жалостиво срце. А то значи, браћо и сестре, да такав човек има срце — како кажу свети оци — прерађено срце, разнежено срце, осетљиво срце јеванђелским врлинама за сваког другог човека. Осетљиво срце — пазите како дивно речено!
Срце жалостиво се стиче управо јеванђелским животом, животом у јеванђелским врлинама. А то жалостиво срце ми ћемо, браћо и сестре, најпре постићи у молитви, у љубави, у посту. И ове врлине, које набраја свети апостол Павле, преображавају човека, освајају срце његово и чине га новим срцем, које га оплемењује и омилостивљује и ожалостивљује.
Значи, срце осећајно. Без ових врлина, срце човека је — како каже свети старац Јустин Ћелијски — он каже, срце је тако роб окамењене неосетљивости и оно пропада у себичности, пропада у саможивости и пропада у усамљености. Зато у једној молитви свети Јован Златоусти каже: „Господе, избави ме од окамењене неосетљивости.”
Првенствено, нисмо осетљиви за своје спасење, а најважније је да ми имамо то осетљиво срце, да треба да се спасем и да треба да радимо, да тако кажем, на своме спасењу. Треба, значи, да се молимо, треба да постимо, треба да се подвизавамо, треба да чинимо дела добра, браћо и сестре. Дакле, и дела и према себи, наравно, а и према другима.
Даље апостол Павле у данашњем Апостолу каже: „Обуците се у благост.” И то је заиста та друга врлина која нас облачи опет у новога човека, јер нас она подсећа на благост и човекољубље управо нашег Спаситеља, Господа Исуса Христа. Нико није тако благ као Христос.
Нико није тако човекољубив као Христос. И зато он каже још: „Обуците се у дуготрпљење.” Дивна хришћанска врлина.
Благо оном човеку који негује ту врлину дуготрпљења. Дуготрпљење је, браћо и сестре — опет свети оци кажу — темељ јеванђелских врлина. Најбољи пример дуготрпљења јесте Господ наш Исус Христос. Он нас дуго трпи. И ми то треба да осећамо. И ми то у Цркви осећамо и те како. И зато певамо у току Великог поста, Велике недеље: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе.” Замислите, браћо и сестре, да Господ нема дуготрпљење, а ми овакви какви јесмо — и грешни и свакакви — шта би било са нама? Али Бог има дуготрпљење.
Али нас увек и подсећа да такође и ми, браћо и сестре, треба да се наоружамо том врлином, дуготрпљивошћу. И заиста, ко њу има, осигуран му је успех у новом животу, у вечном животу. Даље, свети апостол Павле у данашњем Апостолу говори о једној дивној такође врлини — смиреноумљу. А смиреноумље је, браћо и сестре, стално смиравање ума људскога пред безгрешним и савршеним умом Христовим. Зато ће опет апостол Павле на другом месту рећи: „Ми ум Христов имамо.” И заиста, ако ми само умујемо својим умом, а не умујемо умом Христовим, врло ћемо често пасти у заблуде разне.
И онда ћемо почети да умујемо на свој начин, што бисмо рекли, браћо и сестре. Дакле, човеку је при стварању дат боголики ум, опет каже апостол Павле, да би човек био богочежњив. Јер кад ум човеков чезне за Богом, онда ум човеков и мисли умом Христовим.
Заповест Божија је, браћо и сестре: „Будите”, каже, „смиреноумни.” А смиреноумље се, браћо и сестре, стиче кад оплеменимо свој ум умом Христовим. Смиреноумље се стиче, браћо и сестре, када не мислимо својим умом, него мислимо умом Божијим.
Смиреноумље, браћо и сестре, облачи такође човека у новога човека, у новога Адама, то је у Христа Господа. Новога човека у нов ум, и човек умује све у Христу. Е, онда тада човек све мисли Христом, све живи Христом, све ради Христом, браћо и сестре.
Стари човек је сав у гордоумљу, како опет кажу свети оци. То гордоумље, то је најопаснија болест духовна, браћо и сестре. А ко је гордоуман? То је онај човек, браћо и сестре, који ум свој диже изнад свега, па чак и изнад самога Бога.
„Смиреноумље је темељ наше хришћанске философије”, опет каже старац свети Јустин Ћелијски. Смиреноумље и јесте о свему мислити, умовати Богом. Другим речима, сваку мисао водити Христом. Њиме се руководити, њиме хранити и њиме ограђивати. Њиме, то јест с Христом, контролисати себе, а не собом. Смиреност је мерило правог хришћанина. То је мерило правог хришћанина. И, на крају, данас апостол Павле говори о тој још једној врлини, а то је кротост. „Блажени кротки, јер ће наследити земљу.”
Тако каже Господ Христос у Јеванђељу. Кротост је да све што нас налази у животу примимо, браћо и сестре, са благодарношћу. Јер то можемо само учинити ако имамо веру.
То јесте, ако верујемо да све што се са нама догађа и данас и сутра, и што нам се догађа кроз цео живот, да се све то догађа по промислу Божијем. А промисао Божији, првенствено, јесте, браћо и сестре, да се ми спасемо. Да задобијемо живот вечни. Да у овоме животу у коме живимо, који је пун превирања свега и свачега, што би рекао наш народ, да на првом месту иштемо да нам Господ да Царство Небеско. А кад то иштемо и кад то тражимо, значи ми већ у срце своје, у своје биће смештамо Царство Божије. И онда је човек, иако хода овом земљом, он је у ствари већ на неки начин у Царству Божијем. У Царству коме? У Царству светости, Царству радости, Царству, браћо и сестре, где царује Бог са свима светима.
Нека нам Господ помогне да бар покушамо, браћо и сестре, да остваримо ове врлине, бар по коју колико је то могуће нама људима, о којима говори апостол Павле. Да стекнемо те врлине, а кад их стекнемо, онда Христа усељавамо у себе, онда Христом живимо и Христом ходимо у Господу. Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
