На празник Светих и праведних Јоакима и Ане, 22. септембра 2026. године, у храму посвећеном овим Светитељима који се налази у Међулужју, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је поводом храмовне славе Свету Архијерејску Литургију.
Нашем Митрополиту су саслуживали: Архијерејски намесник опленачки и в. д. намесника рачанског протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, игуман манастира Тресије јеромонах Сионије (Зорић), Архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, протојереј Милан Петровић, протонамесник Зоран Мајкић, протонамесник Слободан Савић, протонамесник Марко Јефтић, јереј Небојша Јаковољевић, јереј Иван Ненадовић, протођакон Иван Гашић, ђакон Стеван Илић, ђакон Младен Марић и ђакон Владимир Петровић.
Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.
У току Литургије Митрополит Јован је рукоположио у свештенички чин ђакона Владимира Петровића из Крагујевца, при чему га је поучио очинском беседом, рекавши:
„Браћо и сестре,
данас смо се сабрали да чинимо највеће дело које постоји на земљи, а то јесте да служимо Свету Литургију. Нема већег дара од Литургије, јер Литургијом благодаримо Богу за сва знана и незнана добра која нам Бог чини. А нама Бог много више чини оних дела која ми и не знамо, дарује нам добра која ми и не познајемо. Зато Литургија, као што често говорим, она спушта Небо на земљу и земљу уздиже на Небо. И опет ћу поновити оно што често понављам: Литургија, браћо и сестре, тражи целога човека — сабраног човека, сабраног у вери, сабраног у себи, нерастројеног човека, нерасполућеног човека, него човека целовитог, онаквог каквим га је Бог створио. И велики је дар Божији што данас сви заједно овде служимо Свету Литургију.
Ево, имамо и тај велики дар Божији што ће данас ђакон Владимир Петровић бити рукоположен у чин презвитера, у чин свештеника. Да се замолимо Богу да му Бог помогне да овај дар који данас прима — да га чува. И уколико он буде чувао дар Божији који данас прима, утолико ће Бог и тај дар чувати њега. Верујем, Владимире, да ћеш приклонити своју главу Богу и Цркви. Верујем да ћеш се трудити да умножиш своју веру. Верујем да ћеш се молити Богу да ти Бог да смирења, како би кроз смирење служио Богу.
Данас теби, Владимире, Црква не даје, што чешће говорим, не предаје ти ни солитере, ни небодере, ни богатство овога света. Данас ти Црква поверава служење Богу, Цркви и народу. Ако ниси научио да слушаш, нећеш знати ни да заповедаш. Ако си научио да слушаш пре свега Реч Божију, онда ће те та Реч Божија крепити и снажити. Она ће ти давати снаге и онда када поклекнеш, јер си човек. Када паднеш, Реч Божија ће те усправити. Зато те молим да на прво место у свом животу поставиш ове три врлине: веру, наду и љубав. Зато те молим да имаш саосећања, првенствено према Светињи, јер од данас од Светиње живиш. И како Светињи приступаш, тако ће ти Светиња узвратити. Ако приступаш са осећањем да, када служиш Свете Тајне у Цркви, поготово када служиш Литургију, у Литургији приступаш са припремљеношћу, онда припреми и своју душу, али припреми и своје тело, јер и једно и друго је за Господа. Молим те да имаш саосећања према свакој души коју ти Црква од данас поверава. Да имаш саосећања према сваком вернику, да учествујеш у његовој радости, али у исто време да учествујеш и у његовој тузи.
Само ћеш тако моћи да откријеш душу свога верника онолико колико ти откриваш своју душу Богу. Зато те молим да не занемариш овај дар Божији, а нећеш га занемарити све док будеш имао страха Божијега у себи. А страх Божији је почетак мудрости. Ово што ми мислимо да знамо и да смо научили, то не мора да значи да је то мудрост која је од Бога. И она помаже човеку, и те како помаже, али само ако је у дослуху са Божанском науком и Божанском мудрошћу. Немој да занемариш благодат Божију која ће на тебе данас доћи кроз полагање руку Епископа на твоју главу. Молим се да ти Бог да смирења, љубави, али да ти да снаге и силе да спознаш вољу Божију. Уколико не спознаш вољу Божију, него познајеш само своју вољу, то може да ти буде на погибао духовни. Зато те молим, и стално то говорим: даћеш Богу одговор, а ја ћу дати одговор за тебе, ја који те данас рукополажем, ако не будеш чувао ове благодатне дарове.
Молим те, смири се пред Богом и слушај. Питај. Немој да мислиш да све знаш. Немој да те ухвати демонска гордост и сујета, да си, не знам шта, у овоме свету створио. Ако те ухвате гордост и сујета, лишаваш се свих благодатних дарова. Чувај себе у чистоти, и душе и тела, а пре свега веруј у Бога. Молим те да имаш црквену свест. Упознај ову свест коју данас примаш, дете моје. Питај! Понављам: питај! Јер наш народ каже: „Ко пита, тај не скита.“ Онај који не пита, он је већ себе ухватио у гордост и помислио: „Ја све знам.“ Једино Бог све зна. Али човек хоће да зна и више од Бога. Он у својој гордости хоће да се попне на Небо, па да Бога спусти на земљу, а он да се попне на Небо. Толика је гордост опасна, јер из ње сви могући греси произилазе. А твоје је да чуваш себе од греха, да чуваш народ свој од греха, да чуваш поредак у Цркви, да чуваш јединство у Цркви. Ако то будеш чинио, онда ћеш чути оне Христове речи: „Добри, верни слуго, над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити.“
Не дозволи, дете моје, ни ти ни ја, да дођемо у такво стање када изађемо пред лице Божије да Господ каже да нас не познаје. А Господ ће из мојих и твојих руку тражити душе које нам је Црква поверила. Према томе, немој да мислиш да си ти индивидуалац. Колико год треба да бринеш за своје спасење и за своју породицу, толико треба да бринеш и за спасење верника које ти Црква данас даје. Нека ти је срећно и нека ти је Богом благословено! Молим се и моли се, јер сила молитве је чудо. Молитва пролази у највеће дубине земље и пење се у највеће висине Неба. Али само молитва која излази из срца и молитва која излази из смирења.
Нека ти је срећно и Богом благословено!”, истакао је наш Архијереј.
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након прочитаног јеванђељског одломка, у својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже вам Бог, браћо и сестре!
Срећан данашњи празник Светих праведних Богородитеља Јоакима и Ане! Срећна слава овоме храму, братству и свима нама који смо се овде сабрали у овоме предивном храму да прославимо Бога и Свете праведне Јоакима и Ану.
Као што знате, браћо и сестре, јуче смо празновали Рођење Оне која је постала Мајка васцелога света. Оне која је, браћо и сестре, својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. И једино је Она, то јест Богородица, увела у Васељену Христа, Господа нашега и Спаситеља нашега.
Данас, међутим, Црква продужује да прославља Рођење Богородице и зато нам предлаже, браћо и сестре, да узнесемо молитвени помен и онима којима смо захвални за Њено појављивање у свету, а то су управо Јоаким и Ана, родитељи Пресвете Богородице. А ко су они, браћо и сестре? Ко су Јоаким и Ана? Како су они живели? Ми знамо из Јеванђеља да су живели праведно, а Бог праведнике никада не оставља. Живели су праведно и можемо да поставимо питање: како су они, браћо и сестре, могли сачувати своју непоколебљиву веру у Бога, поготово у оно време када је израиљски народ све више одступао од вере у Господа? Ја верујем да ми сви знамо како су Јоаким и Ана добили дете. Зашто ово спомињемо? Прво, што су добили необично дете. Друго, што су добили дете у времену када је, по свим људским законима и људској логици, престала код њих било каква могућност рађања, с обзиром на то да су били у позним годинама.
Браћо и сестре, у овом рођењу Пресвете Богородице од Јоакима и Ане ми видимо како Бог, где хоће, побеђује поредак природе и оно што је природно претвара у надприродно. Дакле, Бог, браћо и сестре, чини оно што је Богу могуће, а нама људима често није разумљиво. А није нам разумљиво из разлога што немамо јаку веру, што нам вера слаби, браћо и сестре. И зато је Богу могуће оно што је људима немогуће и што је људима неразумљиво. А све то Бог чини, браћо и сестре, из љубави према роду људскоме.
Дакле, браћо и сестре, Бог жели да се Његова љубав, докле се Његова љубав простире, докле се простире наше усиновљење у Богу и наше усељење у Бога, шири међу свима нама. Зато Његова љубав хоће да се спасу сви људи. И зато је Христос и дошао у овај свет да спасе свакога који хоће. А то значи да нас Бог не приморава на спасење, него је Бог љубав, па нам је уз љубав дао слободу да ми или хоћемо или нећемо да се спасавамо. Другим речима, Бог није насилник и не може да буде насилник, јер је Он љубав. А тамо где је љубав, тамо нема насиља. Тамо где је љубав, тамо је хармонија. Тамо где је љубав, тамо је и жртва у исто време, браћо и сестре. И зато човек, док не заволи Бога, верујте ми, не може у истини да заволи ни себе, не може да заволи ни ближњега, а поготово без љубави Божије не можемо да заволимо ни непријатеље наше.
Ми знамо да Господ каже: „Немојте само љубити и волети оне који вас воле.“ А ту смо некако слабићи. Волим онога који мене воли. Волим онога који ми све дозвољава, па и када грешим, он ми то дозвољава. Волимо — па јесте. Али зашто ту љубав не претворимо, ту људску нашу љубав, у љубав Божију, па се не сетимо како Бог све подједнако воли, браћо и сестре? Дакле, Јоаким и Ана, иако су били, као што рекох, у врло одмаклим годинама, они су имали шта? Имали су веру. Веру, браћо и сестре, да их Бог неће оставити, а уз веру су они придруживали и љубав и молитву. И вера је у ствари постала тај орган, да тако кажем, у њима. Вера је постала простор. Вера је од њих постала то оруђе којим се много даље види него што виде наше телесне очи. И заиста, тамо где стаје разум човека, тамо где стаје знање људско — вера. Вера нам проширује то знање, јер вера нам открива Бога. И, као што често говорим, вером, браћо и сестре, усељавамо Бога у себе.
Толика је била вера код Јоакима и Ане да они ниједнога тренутка нису посумњали у милост Божију, у благодат Божију, у љубав Божију, да нису ниједнога тренутка посумњали у саосећање које Бог има према свакоме човеку. И зато, браћо и сестре, ми вером видимо чак и оно што је изван граница овога створенога света и изнад граница творевине Божије. Вером се, браћо и сестре, допире до вечности. Другачије не може. Вером се, браћо и сестре, допире до самога Бога. Зато Господ каже: „Све је могуће ономе који има вере.“ А може ли се човек назвати човеком без вере? Не може. Човек, ако не верује у Бога, он ће веровати у нешто друго, али значи — опет има неку врсту вере. Али само морамо да разликујемо која нас вера спасава, а која нас вера не спасава, браћо и сестре. Да, вера је друга страна љубави, јер вера је у ствари поверење. Е, то поверење имали су ови праведни родитељи Богородице, Јоаким и Ана. И зато је вера у ствари и потврда љубави и према Богу и према ближњима. Ако имамо поверење у Бога, онда ћемо имати и поверење у људе. Па чак и у оне који немају ни вере ни поверења. То је њихов проблем. Наше је да имамо поверења, али треба да ми уверимо и тога другога који можда не верује, да својом вером, својим примером, њега уверимо да треба да верује. И да га уверимо шта значи веровати. А веровати значи, браћо и сестре, предати се ономе у кога верујемо.
Вера је, у ствари, као што често говорим, ослобођење нас од самих нас. Јер тамо где уђе вера, тамо нема сумње, тамо нема недоумице. Јер вера је, опет кажем, поверење у самога Бога. А у случају Богородичиних родитеља, Јоакима и Ане, вера је основа, вера је стожер и центар њиховог живота. Та вера као љубав и вера, опет понављам, као поверење. Ако немамо поверења у Бога, не можемо имати поверења у ближњега. Ако верујемо у Бога, онда ћемо веровати, опет кажем, и у ближњега свога. Шта ћемо веровати у њега? Па вероваћемо да може да се поправи, да може да се исправи. Неколико пута сам то некада говорио у Француској, где сам живео једно време, па сам се срео с једним великим теологом, епископом, владиком, па га упитах: „Владико, да ли Бог верује у некога?“ А он мени, што кажу, ни пет ни шест, каже: „Игумане, верује и Бог.“ „У кога Бог верује? Он је Бог.“ Каже: „Верује у човека.“ Верује Бог у човека да се и највећи грешник може поправити. Да и највећи злочинац може да се покаје. Да највећи грешник може да постане праведник. А у томе је историја хришћанске Цркве, православне Цркве, и те како потврда.
Сетите се Разбојника који је био с десне стране на Распећу Христовом. Сетите се Марије Египћанке, највеће грешнице онога света, браћо и сестре. Али, кад се дотакла Христа, кад је спознала веру и кад је вера њу, да тако кажем, облила, наједанпут је прекинула са грешним животом и зато што је уселила Бога у себе. Дакле, браћо и сестре, ови родитељи, Јоаким и Ана, они знају да је вера једини простор и једино место на којем се пројављује управо љубав, која не пројављује само љубав, него и благодат и благослов Божији. Зато они не одустају од вере. И онда када су били и од првосвештеника удаљавани, јер су тада, у то време, они који нису имали деце сматрани за грешнике и нису имали право да се друже са осталим народом. Дакле, они себе препуштају вери и све што јесу – то је у ствари њихова вера, њихове молитве и њихове жеље. Све препуштају Божијој вољи. Не условљавају они Бога ничим. Ничим не условљавају Бога, браћо и сестре. Они не тргују са Богом. Не постављају трговачке односе са Богом, где важи онај принцип: „Дајем да бих добио.“ Или: „Тек кад добијем, ја ћу тек онда да дам.“ Е, то није љубав. То је трговина. Дакле, браћо и сестре, они имају веру, имају жеље, али вером својом своје жеље, своје прохтеве и све што би они желели препуштају вољи Божијој.
Све што је од Бога, како каже народна изрека, слађе је од меда. Све препуштају вољи Божијој. И заиста, браћо и сестре, не само вољи Божијој, него они све препуштају Божијем суду. И баш зато што се њихова вера потврдила као простор дејства благодати Божије, онда Господ, с једне стране, браћо и сестре, излази у сусрет њиховој жељи, њиховој вери и њиховој молитви. И они, браћо и сестре, добијају Мајку која ће родити Спаситеља света, Господа нашега Исуса Христа. Људи у том времену који нису имали деце, као што рекох, сматрани су проклетима. Имате дивно у житијима како ово двоје, Јоаким и Ана, долазе код тадашњег првосвештеника да принесу жртву. Сви су приносили жртву према својој моћи, према својим способностима, а они, сиротни, они су принели оно што сиротиња приноси – голуба и голубицу. Али њима свештеник не прима тај њихов дар, презире их и не само што их презире, него их одбацује, само што им не каже: „Идите напоље.“ И када ово вам говорим, увек се сећам једне дивне композиције у Краљевој цркви у Студеници, како је тај дивни сликар, који је био пун вере, пун теолошког образовања, браћо и сестре, тамо насликао како они приносе ту жртву, а свештеник их одбија. А они, као људи у једној малој тузи, Јоаким одлази код једног извора – извора живота, а Ана одлази код другог и тамо се моле. И тај уметник, како је дивно приказао, како анђео и Ани и Јоакиму јавља радосну вест да ће добити дете, да ће добити необично дете – као што већ рекох – него Богородицу. И даље се та композиција проширује, па види се како они у тој радости грле једно друго. А одмах до те композиције настаје Рођење Пресвете Богородице, једна од најлепших фресака у историји Православља, то је у Краљевој цркви у Студеници. И када гледамо ту композицију Рођења Богородице, шта ми видимо? Веру. Али шта још видимо? Тај однос међу собом.
Ана, остарела, изнурена, порађа се. Лежи на кревету, а оне, што бисмо ми данас рекли, медицинске сестре, придржавају јој руке. И видимо једну хигијену, и унутрашњу и спољашњу, браћо и сестре. Видимо скалпеле, који није променио свој изглед ни до данас, браћо и сестре. Видимо како они који обслужују Ану имају повезану косу, јер треба да окупају дете. Видимо како имају кратке рукаве, да би могли да то ураде како је најбоље. А све у једној хармонији, све у једном поретку. И на крају те композиције приказани су Јоаким и Ана како милују своју ћерку, Пресвету Богородицу. Зато фреске, браћо и сестре, у нашим храмовима нису сликане да би ушаренеле зидове, да тако кажем. Него да нам кажу поруку, да нам испричају причу којом заиста, браћо и сестре, можемо да се поучимо. Дакле, Бог је учинио чудо када је Јоакиму и Ани подарио дете. А шта је чудо, браћо и сестре? Чудо није нешто што је неразумљиво и нешто што је несхватљиво. Јер ономе који верује, то је схватљиво и разумљиво као догађај и сусрет љубави Божије и наше кроз веру и слушање Речи Божије. Зато данашње Јеванђеље завршава казивањем како је Христос, када је беседио, чуо да су дошли и казали: „Мајка Твоја и браћа Твоја желе да Те виде.“ А Он каже њима: „Ко је та моја мајка, и ко су то моја браћа?“ Испада као да се Христос одриче своје браће и своје Мајке. Не. Него каже: јесу они Моја Мајка, јесу они Моја браћа, али Моја Мајка и Моја браћа су они који слушају Реч Божију и извршавају је. То је порука и данашњег празника. То је порука Јоакима и Ане. То је порука Пресвете Богородице, браћо и сестре. И зато, треба ли нам, браћо и сестре, неки већи доказ за веру, за молитву, за смирење и за љубав од овога што су показали Јоаким и Ана?
Јоаким и Ана треба да буду пример нашим мајкама, очевима, будућим мајкама и будућим очевима. Јоаким и Ана треба да буду пример брачног живота, како се брак чува. А данас, ако имам мало неразумевања у браку, ја идем на своју страну, она иде на другу страну. Да су тако поступили Јоаким и Ана, да ли би било Богородице? Не би. А да није Богородице, да ли би било Христа међу нама, браћо и сестре? Не би. Зато, нека нам Господ помогне молитвама Богородичиним, молитвама, браћо и сестре, Јоакима и Ане, да се обучемо у веру, да не сумњамо. Сумња је, као што често говорим, опака болест. Кад се усели сумња у човека, онда вере у њему нема, а онда нема ни поверења. Кад се усели сумња у човека, онда човек почне да сумња. А у сумњи свашта измишља, свашта говори, јер немамо веру. А где је вера, ту сумње нема. Где је љубав, ту мржње нема. Нека би Господ, молитвама Светих Јоакима и Ане, Пресвете Богородице и свих Светих, помогао нам, браћо и сестре, да се усели вера у нама. И да се молимо да се усели у нама, баш онако као што су се молили Апостоли Христу: „Господе, дометни нам вере!“ И поновимо речи Христове: „Све је могуће ономе који има вере.“ Који нема вере, он не само да сумњичави, него постаје и неповерљив. А ми знамо шта кажемо за сумњичавог човека? Неповерљив је. Сумња. Неповерење. И ништа не можемо да му дамо и да му верујемо. Ништа не можемо да му поверимо. Али зато вера наша не сме да буде само на језику и уснама. Вера треба да буде у нашем срцу. У нашем бићу. Вера треба да буде у нашим делима. Јер, како каже Свети апостол Јаков: „Вера без дела је мртва.“
Нека сте срећни и благословени! Срећан празник и срећна слава!”, закључио је Митрополит Јован.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Причешћа великог броја верника овог шумадијског села наш Митрополит је освештао славске дарове и пререзао колач поводом храмовне славе. Овогодишњи домаћин у име црквеног одбора био је господин Владимир Јанковић са породицом.
Након тога се приступило трпези љубави коју је припремило братство храма Светих Јоакима и Ане.
протонамесник Марко Јефтић
