У суботу 26. септембра 2026. године, када наша Света Црква прославља претпразништво Воздвижења Часног Крста Господњег, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачка и Митрополит шумадијски Господин Јован слижио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог великомученика Георгија у селу Мијатовац код Јагодине.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: Високопреподобни архимандрит Евтимије (Јутреша), игуман манастира Јошаница, игуман манастира Светог Пајсија Светогорца – протосиђел Пајсије (Илић), протојереј Малиша Миловановић, јереј Миодраг Марковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић.
Чтецирали су вероучитељ Бојан Тодоровић, Лазар Коларевић и ђак верске наставе Лука Станимировић.
Литургију је појао дечји хор при цркви Светог великомученика Георгија, под вођством Александре Димитријевић – Петровић.
Након прочитаног јеванђелског одељка Вископреосвећени се обратио верном народу, рекавши следеће:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре.
Што је већа љубав то је онда да човек види све више и више да се усавршава у љубави. Љубав је, понављам, жртва. Да се жртвујемо за онога који је жртвовао за нас. А то је Господ наш Исус Христос. Љубав је и то када се жртвујемо за ближњега свога. А да би се жртвовали прво за ближњега свога, треба прво да се ослободимо од себе. Да се ослободимо од своје себичности, саможивости. Да се ослободимо гордости, сујете. Јер, ако се не ослободимо од тога, онда нећемо осетити присуство Божије љубави у нама. Шта још мудрост? Мудрост је да кад треба да ућутимо, да ућутимо. А није мудрост да само причамо. То је Свети Антоније увек говорио – кад сам год говорио, увек би се покајао. Али када сам ћутао, никада се нисам покајао.
Мудрост је оћутати кад нас неко нападне. Али не да оћутимо онако иронично, да презиремо тога што нам то каже, него да ућутимо у том смислу да кажемо – можда он има право да ме критикује. Можда сам дао повода да ме тај и тај напада, итд. Зато Свети апостол Павле каже у мало пре прочитаном апостолу – мудрост говоримо онима у којима је усавршена. Значи, онај који није савршен не може имати мудрости. А савршен је онај који се усавшава у пуноћи раста Христова. И даље, апостол говори и каже – не мудрост овога света ни кнезова овога века који су пролазни, него говоримо премудрост Божију у тајни сакривеној. У тој тајни да ућутимо кад не треба да кажемо. И велика је мудрост кад знамо кад треба да треба, а кад не треба да проговоримо. Док онај човек који нема те мудрости Божије, он се највише уплиће да прича. Да стално држи предике, како би рекли босанци, другоме а никако себи да одржимо беседу и ту предику. Никако. Јер ми је лакше да говорим о другоме него да говорим о себи. Јер, кад почнем да говорим о себи онда ту морам да проверавам себе. Онда ћу себе да преиспитујем имам ли право кад шта треба казати.
Овој божанској мудрости о којој говори Свети апостол Павле у данашњем прочитаном апостолу, та божанска мудрост усељује се вером у душу човека. И не само у душу човека, него се усељује у цело биће човеково. Што је веће вера у Бога то је већа мудрост у Богу. А све што није мудрост по Богу, то је лудост каже Свети апостол Павле. И ето ми ту сад можемо кад видимо кад ми говоримо мудрост а кад лудост. Но, има време кад човек може да прими оно што му се каже а има и време кад човек не може да прими. Можеш да причаш данима. Е у томе је мудрост где можемо да нађемо тај тренутак, моменат када се човек отворио према Богу. Тада можемо му и рећи, али ко може да каже другоме? Онај који је савршен у мудрости. А не онај који је савршен у својој мудрости. А ми често у своју мудрост стављамо испред мудрости Божије. Просто сматрамо да оно што ми кажемо то је тако. Дакле, људи који су се усавршили у вери, та мудрост је сва присутна. Јер, вером усељавамо Бога у себи. То да су људи савршене вере у исто време људи светог живота, то су људи мудрости. Понављам, не по нашој мудрости него по оној божанској. Такве људе који имају ту мудрост Божију, Свети Макарије Велики назива филозофима Светога Духа. Не онима филозофима који филозофирају.
Ми ћемо чути од неког нашег простог човека који не зна шта је филозофија, он ће да каже кад види да тај неко говори што не треба, он ће да му каже – немој да филозофираш, је л тако? Права филозофија је она која приводи Богу. А све друго филозофирање, празно причање. А шта управо сачињава филозофију тих светих људи? Сачињава доживљавање Бога. Сачињава доживљавање Светог Јеванђеља. Јер мудрости ван Јеванђеља не можемо да нађемо нигде. Мудрост је у Јеванђељу што значи да је мудрост у речима Божијим. Отуда живећи по Светом Јеванђељу, човек се постепено испуњава том божанском мудрошћу. Јер јеванђеље ће рећи и мени и теби ко смо и какви смо. Наравно, ако Јеванђељу приступамо са вером, молитвом, са жељом и молитвом да нам Бог отвори разум да разумемо речи Јеванђеља. Не можемо ми сви разумети све речи Јеванђеља. Зато тумачење Јеванђеља не припада само појединцима. Тумачење Јеванђеља припада Цркви. А да би схватили Јеванђеље и Цркву, треба да живимо црквеним животом. Морамо да живимо како се живи у Цркви. А како се живи у Цркви? Па побожно, богослужбено, у вери, љубави, нади... Дакле, у чему је разлика између мудрости овога света и оне божанске мудрости. Мудрост овог света је људска а чим је људска она и пролазна. Она у овоме свету и настаје, али та иста мудрост овога света у овом свету и престаје. А мудрост божанска је сва од Бога. Она је бесконачна, непролазна, вечна. Њоме живи сам Бог како кажу свети оци. Таквом мудрошћу живе свети. Таквом мудрошћу живе они људи који се стално усавршавају у пуноћи раста Христовога. То значи да треба стално да се обнављамо. А да се обнављамо у Духу Божијем. Да се обнављамо у учењу Цркве, учењу Светих Отаца.
До обнављања нема до поновног рађања. Зато човек јесте једном рођен али зато он треба да се сваки дан рађа, односно да се сваког дана препорађа. Ако нисам јучерашњи дан промислио о томе у чему је он прошао, како сам онда живео? Како сам се понашао? Шта сам мислио? Шта сам говорио? А тако нисмо провели јучерашњи дан, и данас ћемо да проведемо у тој меланхолији. Могу овако, могу онако. Идем од дана до дана. Е то је незнабожачко размишљање. Зато ће Господ у Јеванђељу казати – доста је зла свакоме дану. Том мудрошћу Божијом, понављам, живи само Бог и сви свети његови. Јер чудесни Господ открива тајну своју и мудрост своју, коме? Љубитељима светога живота. Љубитељима светима. А ми, хришћани, који смо крштени ми смо потенцијални светитељи. Сад да ли живи у светитељству, да ли живи у љубави према Богу и према ближњима, да ли живи мудрости по Богу или опет само истиче своју мудрост. А онај који истиче своју мудрост најбоље је да га проверите кад разговарате са том особом – одмах у почетку каже ја то знам. А тај који то каже, он говори неистину. Бог све зна. Ми толико мало знамо али кад се усавршавамо у вери и мудрости Божијој, ми онда и растемо. Онда и наша мудрост расте или боље речено, онда нашу мудрост замењујемо мудрости Божијој. Шта значи мудровати о Богу? Значи живето по Богу, говорити по Богу. Све ово знају људи вере. Јер нам вера открива и мудрост Божију. Вера је знак да је човек омрзнуо таму а заволео светлост. Вера му помаже да ли је спознао истину а да се ослободио лажи. Познајте истину и она ће вас ослободити – тако опет Господ каже. А ми кад хоћемо да докажемо да смо у истини, ту не штедим речи. А онда те речи су као што каже апостол Павле – звоно које звечи и кимвал који звечи. Чујеш тамо нешто али не разумеш. Вера нам помаже да уселимо Бога у себе.
И зато ће апостол Павле у истом данашњем прочитаном апостолу рећи – што око не виде и ухо не чу и у срце човеково не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Значи оно што видимо и не видимо а изнад свега тога Бог припрема нама ако смо по Богу и у Богу. А ако смо опет у мудрости Божијој а не у својој. Да, они који љубе Господа, Господ им даје мудрост. Или они који хуле на Бога, који га се одричу... Ми никада за себе нећемо рећи да хулимо на Бога. Провери своје речи, дела, понашање па ћемо видети да ли хулимо или не хулимо. Бог нити себе нити ништа друго намеће нама. Можемо да га волимо, можемо да га љубимо, то је наше. Можемо да волимо или да мрзимо ближњега. Све је то опет наше. Али ту треба имати мудрости и закључити шта добијам када волим а шта добијам када мрзим. Шта добијам када се трудим? Чим човек покаже вером љубав према Богу, Он му открива ту божију мудрост и премудрост. Да се молимо Богу, да нам Бог просветли разум. Ако се не молимо Богу да нам просветли разум, онда ћемо увек остати на оном нивоу у коме сам себе поставио. И даље не треба да се усавршавам, поправљам, мењам. Као када би се поправио, као да би ми неко одузео пола мога бића. Али то човек говори који нема вере, љубави, мудрости. Отуда је Богочовек решење свих наших проблема које нас сналазе у нашем животу. Бог поставши човек све је људско претворио у вечност. Док приземан човек мисли о овоме овде животу. Зато ћете данас ћути – ма дајте ми да једем и да пијем док сам жив, после ми не треба. Треба ти да једеш и да пијеш, и мени и теби. Треба да знамо шта једемо и пијемо. Једемо ову храну да бисмо одржали тело, је л тако? А шта ћемо са душом? Хоћу ли да је храним својом мудрошћу или мудрошћу Божијом. Хоћу ли да је храним небеским хлебом, јер душа не може да једе овај свакодневни хлеб. Значи треба имати у свему меру. Морамо знати шта треба дати телу, колико треба дати телу у исто време, шта и колико треба дати души. А души треба дати све. Зашто? Јер је душа претежнија од читавог тела. Зато ће Господ поново у Јеванђељу да каже – шта човеку вреди да цео свет задобије а душу своју да изгуби. Душа се лако губи. Чим је одвојимо од Христа, она је изгубљена. А душа је богочежњива, она чезне за Богом, она тражи Бога. Али ако смо је ти и ја закопали у себе, као што себичан човек све закопава у себе и само о себи мисли, душа ће бити одвојена.
А све што се одваја од Бога, духовно умире. И ми ако се одвајамо од Бога, не слушамо Га, не слушамо Цркву, духовно умиремо и пре смрти телесне. И то је најстрашније када човек духовно умре пре телесне смрти. Он је умро и за покајање, умро је за све оно што је божанско. Зато је велика радост бити човек. Велико је достајанство бити човек. Који човек? Божији човек. Ми сви ћемо казати – ја сам Божији. А да ли живимо по Богу? Да ли чинимо оно што нам Бог заповеда или чиним оно што ја хоћу. И то је слобода човеков. Може да остане на оном нивоу где је себе поставио. Ништа ми више не треба. Просто се човек у том тренутку уплаши да ћему неко нешто узети од своје гордости, сујете. Нема сумње, једино се биће људско са Христом осећа благословено и зато треба да живимо у благослову Божијем. А њега Бог дели стално. Управо зато и тражимо благослов од свештеника, епископа – и епоскоп је свештеник, јер то значи да он носи Бога у себи. Не благосиља он. Али када човека свештеника узме гордост па говори ја сам ти тако рекао, то није са благословом. Зато да се молимо Богу браћо и сестре да нам Бог подари своју мудрост. А човек се плаши те мудрости Божије. Ја се увек држим тих изрека народних. А наш народ каже – и овај да му дође Свети Сава и да му отвори главу и да му да мало мудрости, такав човек би рекао да му не треба. Ја сам довољно мудар. Чим помислиш да си довољно мудар, ти онда несвесно говориш да ниси. А треба наћи Бога. Мудрост је стећи врлине, живети у њима. Барем оне три најзначајније: веру, наду и љубав. И вера ће једног дана престати како каже апостол Павле. Шта ће ми вера кад сам дошао код Онога који извор вере. Шта ће ми нада када сам дошао код Онога о коме сам се надао читав свој живот. Али и вера и нада, како каже Јеванђеље, престаће, а љубав никада не престаје. Некада нам Господ да мудрости, љубави, да спознамо себе. А најтеже је упознати себе. Зато се човек стално труди да спозна другога, да о другоме спозна све. О ономе шта прича, шта не прича. Да сазна о абровима а неће да сазна о себи. А све док не улазимо себе не можемо да изађемо из себе. Да изађемо из себе, да отворимо те духовне очи, да видимо са тим духовним очимо оно што не можемо видети са телесним. Види како је лепо видети телесним очима. Како је лепо видети лице један другоме. Како је лепо срести се једни са другима. Како је лепо погледати творевину Божију. То можемо духоним очима. Телесним видимо и дивимо се али не можемо у потпуности ту лепоту Божију да сагледамо.
Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека је данашња служба, Света Литургија и Причешће којим ћемо се данас причестити да нам помогне да прославимо сутрашњи дан, Крстовдан. Да се молимо да нам Бог помогне да носимо свој крст. А носити свој крст значи носити све оно што нас данас снађе. И добро и лоше. И искушења и радости. И све бива по промислу Божијем и то опет кажем једино ћемо схватити мудрошћу Божијом и вером у Бога.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након заамвоне молитве уследила је додела грамата и похвала свима који су учествовали у напретку ове цркве. Па је тим поводом Високопресовећени доделио архијерејску грамату признања: Господину Бранку Милојевићу из Ћуприје, господину Младену Младеновићу из Ћуприје, господину Слађану Вулићу из Мијатовца, господину Саши Илићу из Мијатовца, господину Николи Симићу из Мијатовца, господину Небојши Јовановићу из Доњег Мајура, господину Драгану Петровићу из Доњег Мајура. Док су Архијерејске грамате захвалности добили: господин Драгољуб Лазић из Краљева, господин Мирољуб Алексић из Мијатовца, госпођа Александра Димитријевић - Петровић из Јагодине.
Након Свете Литургије Високопресвећени Митрополит Јован остао је са свештенством и верним народом на трпези љубави и том приликом се старешина храма мијатовачке цркве јереј Борис Милосављевић захвалио Његовом Високопреосвештенству у име одборика ЦО и верног народа који је дошао у великом броју и поклонио пригодни дар уочи сутрашњег празника.
