На празник светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, 30. септембра 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у капели Казнено-поправног завода у Крагујевцу, поводом храмовне славе.
Високопреосвећеном Митрополиту су саслуживали протојереј Немања Младеновић, протојереј Бранислав Матић и ђакон Дејан Јовановић.
Чтецирали су др Марко Петровић и Марко Нешић.
За певницом су појали протонамесник Иван Антонијевић и јереј Александар Ђорђевић.
Светом литургијском сабрању присуствовали су осим Управе Казнено-поправног завода и штићеници ове установе.
По прочитаном Јеванђељу по Луки, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован обратио се присутнима:
„Браћо и сестре, Православна Црква данас прославља три сестре: Веру, Наду и Љубав, и њихову мајку Софију. У именима ове три сестре заиста се крију, да тако кажем, три највеће и најзначајније врлине људске. Јер онај који верује у Бога, он има и поверење у Бога. А онај који има веру у Бога и поверење у Бога, он има и поверење у друге. И тако, кад човек има поверење у другога, он у ствари тиме и показује да тог човека воли, да му се даје, да му се предаје и да том човеку никад неће да учини ништа што не треба.
Кад има човек наду у Бога, ма шта да га снађе у животу, ма шта да учини у животу, ако не изгуби веру, он има наду да се нада. И свему има крај, па и болу има крај, браћо и сестре. А и веру и наду врхуни љубав — опет кажем ове три сестре — а љубав је, каже, свеза савршенства. А кад човек воли, за њега нема границе, јер ми када волимо некога, шта кажемо: „Па ја га волим да бих му и живот дао.” Пазите, видите колико је љубав велика. Е, ту љубав и такву љубав има Бог пред нама. И зато нас увек позива на ту љубав, да на љубав узвраћамо љубављу, а никако ономе што је супротно љубави, а то је мржња.
Љубав је свеза савршенства. И ако уопште погледамо и читамо Свето писмо и Свето Јеванђеље, онда ћемо видети да се у њему највише говори о љубави Божијој — према Богу и према човеку, без обзира ко је тај човек. Човек је онолико велики и онолико вреди колико има љубави у себи. И зато се може и поставити питање: да ли се човек без љубави може назвати човеком? Да ли може? А кад је љубав у питању, онда се заиста човек отвара. И он са љубављу свакога човека грли. Свакога човека смешта у своје срце, иако је то срце тај мали орган људски наш. Али кад се у њега усели Бог, или кад у срце ставимо Бога, е онда значи да је наше срце постало веће од васељене, од неба и од земље, јер смо у њега сместили Онога који је већи од целе васељене.
Дакле, о тој љубави најбоље нам говори Господ наш Исус Христос када каже: „Ово вам заповедам: да љубите, да волите једни друге.” Дакле, човек би требало на ту љубав, браћо и сестре, да одговори људском љубављу. Да одговори својом љубављу. Зашто? Па зато, браћо и сестре, љубав је дар. И ми кад добијемо некакав дар од некога, није важно да ли има неку вредност материјалну или коју, али знамо, кад нам је дао тај дар, да је у ствари тиме дао један део себе. И шта радимо са тим даром? Поштујемо га, па га стављамо тамо да бисмо га чешће видели, да бисмо се подсетили на оног човека који нам је дар дао.
А човек који се не даје и који не даје дарове, он не уме ни да прима дарове. Често говорим да затворена шака не само што не може ништа да даје, затворена је, него не може ништа ни да прими — шта да прими затворена шака? А и тако је човек: кад није отворен према Богу и према ближњима, према другоме, он је затворен, он је онда себичан, онда је саможив, онда он само и искључиво мисли на себе или можда на оне што су му најближи око њега. Зато још, и зато што не може човек да каже, како каже Свето Писмо, да воли Бога, а да мрзи човека. Или како то још боље објашњава свети апостол и јеванђелист Јован, па каже: „Човече, како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш телесним очима, а мрзиш човека који је икона Божија, који је слика Божија?”
А мржња је, браћо и сестре, опасно зло. Дакле, човек може да се наљути на човека, и то бива у нашем животу, је ли тако? Може да се наљути на човека, може, али не сме да га мрзи. И ту човек треба да разликује грех човека од самог човека. И ту се ми највише спотичемо, па не умемо то да разликујемо, него са грехом упропашћавамо и човека. Треба то разликовати — шта је грех? Мрзети грех, осудити грех, али не осудити човека као икону Божију.
Дакле, браћо и сестре, кажем: човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. А мржња је опако зло. Човек који има мржњу у себи, њему мржња, што бисмо рекли, изопачи разум. Изопачи до те мере да човек, и када зло чини, он је убеђен да чини добро.
Свети апостол Павле каже: „Све ми је слободно, али ми није све на корист.” И додаје: „Све ми је слободно, али нећу да икакво зло овлада мноме.” Пазите, браћо, човеку је све слободно, али да ли му је све корисно? То тек човек види када падне у зло или направи неко зло — онда тек види да то није, што бисмо рекли, требало да учини.
Дакле, браћо и сестре, мржња не упропашћава само онога кога ми мрзимо, него мржња прво упропашћава онога од кога мржња долази. Не можемо ми другога да повредимо а да пре тога себе нисмо повредили. Као човек, као икона Божија, као достојанство — а човек је велико достојанство. Велико достојанство! И кад човек зна да чува то достојанство, он ће се заиста у свим приликама и неприликама трудити да буде достојанствен, да буде добар. А кад се човек труди у било каквом добру, њему и Бог даје и снаге и моћи да преброди многа искушења и многе невоље.
Али, браћо и сестре, кад сам већ говорио о љубави, љубав не сме да буде себична. Не смем само да волим себе, него је љубав нешто што нема граница, што каже наш народ. Љубав све воли. Љубав је по томе и велика што све прашта. Да ли смо ми спремни да праштамо? Да ли смо ми спремни да прихватимо ту љубав Божију? А љубави нема без жртве. Нема љубави без жртве. И што је већа жртва, то је већа љубав.
Дакле, браћо и сестре, ако волимо човека и онога који зло чини, ми у ствари себе растерећујемо. Нисмо више оптерећени. Нисмо више под тим притиском да мрзимо другога. А чим си растерећен од мржње, на то место ти је дошла љубав. И ти си ту љубав прихватио, и том љубављу можеш и да живиш.
Дакле, браћо и сестре, волети значит жртвовати се за другога. И човек је, опет понављам, онолико велики колико се даје, а не да је велики само онај који узима, него колико се даје, браћо и сестре. А кад се дајемо ономе кога волимо, ми се дајемо целим својим бићем, без икакве задршке. Дајемо се јер га волимо, јер имамо љубав према њему, јер га волимо.
Дакле, љубав је нешто што не смемо никад да сведемо на трговину, да тако кажем простим језиком — да тргујем са љубављу, па кажем: „Волећу овога, волећу онога зато што он воли мене.” Ако љубав тако дајемо, са очекивањем да нам се узврати, немамо користи од те љубави. И то не осећа ни онај који даје, нити онај који прихвата. Него се љубав даје да се ништа не тражи, а тек се онда све добије, браћо и сестре. Тек се добије!
Дакле, рекао сам малопре да је мржња велико зло и она стоји насупрот љубави. А како настаје зло, браћо и сестре? Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што, како каже свети апостол Павле, горчина рађа гнев. Кад имам ту горчину у себи, онда ми се јавља гнев, а гнев је опет супротан љубави. Гнев изазива освету. А каже даље: а када ми почнемо да се гневимо, онда гнев, каже, рађа љутину. Почнемо да се љутимо. Када се љутимо на другога, онда то рађа, опет каже апостол Павле, вику, дреку. Ми почнемо да вичемо, је ли тако? Наљутио сам се на њега и почнем да вичем, и не умем да спустим ни тон, а не умем ни да престанем да вичем, што би рекао наш народ. Дакле, почнемо да вичемо, почнемо да галамимо, а вика производи, каже апостол Павле, хулу. Почнемо да хулимо и на Бога и на човека, и да сматрамо да су нам сви други криви у животу, само ја нисам крив. А хришћански је да свакога човека сматрамо бољим од себе, без обзира ко је тај човек, какве је вере, какву боју носи на себи. Он је човек, он је икона Божија, браћо и сестре.
Дакле, зло никада не може рађати добро, него зло рађа зло, а добро рађа добро. Зато ће апостол Павле рећи: „Добро чините да вам се не досади.” Када човек чини добро, он осети да кроз његово цело биће, како бих рекао, струји једно необјашњиво стање што не може човек да искаже језиком ни речима, али осећа. Осећа радост. И нама треба радост увек. У свим временима, па и у овим временима, времену у коме ми живимо — ми скоро да смо престали да умемо да се радујемо. А чим човек не зна да се радује, онда је он у сталној тузи. А туга га стално стиска, не да му да се отвори, не да му да се прошири.
Дакле, браћо и сестре, зло се не гаси злом, него добрим. Насупрот мржњи стоји, ово што сам малопре рекао, љубав. Љубав, браћо и сестре, која све воли, све прашта — пазите, све прашта! — свему се нада. И заиста, ако човек изгуби... човек може да изгуби све у овом животу, а и дешава се. Знамо из искуства, не само што људи изгубе и кућу, и имовину и шта ја знам, изгубе и породицу, али у свему томе, браћо и сестре, човек не сме да изгуби веру. Јер док год има вере у себи, он има и наду да ће и то стање у коме се ја, ти, свако од нас налазимо — да ће то проћи.
Али љубав не пролази. Зашто? Зато што је она вечна. И вера ће, каже, нестати, и нада ће нестати, а љубав остаје. Зато, браћо и сестре, зато што љубав свему се нада, она се не надима. Љубав се не надима, она воли. Зато апостол Павле каже да знање зна да надима, а љубав изграђује.
Дакле, браћо и сестре, човек васкрсава себе када почиње да воли. А верујте ми, ако бисмо хтели заиста да анализирамо шта је љубав, онда ћемо видети, браћо и сестре, да је много лакше волети него мрзети. Много лакше је волети него мрзети, иако нам се у неким тренуцима чини другачије. А није. Човек кад воли, он је растерећен, као што сам рекао. Он није оптерећен ни другим, него сам оптерећен својим животом ако му није живот како треба.
Дакле, браћо и сестре, то морамо знати: да мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Значи, мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Када човек у себи гаји мржњу, он у ствари у себи има пакао. Пакао! А пакао је супротно рају, као што је мржња супротна љубави, браћо и сестре.
А чувени, умни човек, велики човек Достојевски, назива пакао, каже: „Место одсуства љубави. Место одсуства љубави у коме”, каже, „нико никога не воли.” Е, зато и он каже, а онда и као Христос у Јеванђељу, да је љубав свеза савршенства.
Браћо и сестре, ако нема мира у породици, неће бити ни у друштву, ни у држави, ни у Цркви — нигде неће бити мира док, браћо и сестре, бар не применимо оно једно јеванђелско правило: „Што не желиш себи, немој чинити другоме.” Или обрнуто: „Што желиш себи, то чини и другоме.” А сваки од нас жели себи добро, је ли тако? Е па, кад себи желим добро, онда сам дужан као човек, као биће, као икона Божија, да то чиним и другоме. Јер, браћо и сестре, кад бисмо се само овога придржавали — „Не чини другоме оно што не желиш себи” — где би нам био крај? Зар би онда било потребе за ратовима? Зар би онда било потребе за убиствима? Зар би било потребе за крађом, за лажима? Па не! Треба да пођем од себе: ако, значи, желим себи добро, понављам, да то желим и чиним и другоме. А како каже Његош: „Да би ко да пожалио, када би помогао.”
Зато, нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да истрајемо у добру и да знамо, што рекох, да зло има свој крај, а љубав нема. Нека нам Господ помогне да се оплемењујемо у добру, да чинимо добро, опет по оној речи светог апостола Павла: „Добро чините да вам се не досади.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије присутни штићеници Казнено-поправног завода су се причестили, а потом је пререзан славски колач који је припремљен трудом Управе Казнено-поправног завода и духовника Завода протојереја Бранислава Матића. Пре славског ручка, молитву Оче наш отпевали су притвореници показавши своју љубав, труд и жртву према Богу и ближњима.
ђакон Дејан Јовановић
