У четвртак 1. октобра 2026. године Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Верном народу беседом се обратио Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован рекавши:
„Свети апостол Павле показује како треба као хришћани да се молимо и да волимо једни друге. Он нам говори како треба да се молимо за своје родитеље, за жену, за децу, за ближње своје. Јер молитва је та која ако излази из чистога срца и спојена са умом, то је та молитва која је веза између нас, између нас и Бога, између нас живих, између нас мртвих. Молитва је чудесна, а из молитве излази и љубав. Зато апостол Павле нам каже да ми као хришћани треба да волимо друге и ближње, наше да волимо. Да ли тај други воли нас, немојте тиме да се оптерећујемо. Нека свако што би рекао наш народ, тера по своме. Али кад човек тера по своме увек ће доћи у неки ћорсокак. А човек када тера по своме, он не признаје ни ауторитет никакав, па ни Божији.
А са овим што нам апостол Павле каже да волимо друге, у ствари апостол Павле хоће да нам каже да хришћанин је хришћанин када свом душом, свим својим бићем, све што из нега извире, треба да буде да увире у Христа и да извире из Христа. Односно, када сва своја осећања, све своје мисли, све своје жеље, сав свој живот испуњује Христом. То је хришћанин. И понављам, ако нам све не увире у Христа и не извире из Христа, нисмо добри хришћани. Као што, ако нам све не увире и извире из Литургије, онда значи да нисмо осетили дејство свете Литургије. Односно, треба нам као хришћанима, да хришћанин воли себе. То је у реду, али не да обожава себе. Не да од себе прави идола, него када хришћани воли себе, он у ствари воли оно што је Христово у њему. Е то је права љубав. А не то ја волим себе да будем саможив, самољубив и тако даље. Дакле хришћанин који би само волео себе собом, заиста то је безуман хришћанин. То је безуман хришћанин. То је, опростите, у ствари самољубац. Он само љуби себе и, можда, оно што је најужасније око њега. И себе ставља изнад свега другога, па чак изнад и оца, и мајке, и детета, и пријатеља и жене и тако даље. Када хришћанин љуби Христа у себи и воли Христа у себи он у ствари воли Христову истину. Он воли Христову правду, он воли Христову љубав он воли Христову доброту. И све оно што он учини, чак и кад да је добро, не сматра да је то његово. Него да је то на првом месту Божије. А ми ако учинимо нешто, чиније се и мало добро, то бусамо се у прса, звонимо на сва врата, свакoмe стављамо до знања, учинио сам то добро. Али да ли је то добро што си чинио, а ако тако чиниш, то није добро. Зато је св. Григорије каже, и добро када се не учини на добар начин, није добро. Значи, ми треба да проверавамо и оно што ми мислимо да је добро. А да ли је то по мери Божијој? Да ли је то по мери Цркве? Да ли је то по мери заједнице у којој живимо?
Дакле, заиста, када хришћанин воли Христа, његову правду, он воли све оно што је Јеванђелско. А то значи да воли све оно што је свето, које он путем Јеванђелских подвига претворио у своју природу. То је оно што је важно, да је смо претворили у своју природу, у своју душу, у своју савест и у своје ја, али не у свој его. И онда ће и у својој природи такав хришћанин, онда ће он и у својој жени, о коме данашњи апостол Павле говори, љубити оно што је у њој божанско, а не само оно што је телесно. Оно што је божанско, оно што је бесмртно, оно што је човечно односно да и своју жену воли Христом и ради Христа. Да своју децу воли Христом и ради Христа. Једино се тако хришћански супрузи спасавају од сладострасног, како каже св. Јован Златоусти од сладострасног и греховног самољубља. Значи и у жени треба да волим оно што је божанско. Ако жену схватамо као предмет, ту нема ничега хришћанскога.
И зато даље нам апостол Павле каже, децо слушајте своје родитељи у Господу, јер је то право. Однос деце према родитељима једино је правилан када деца гледају у своје родитеље као у Господа. И када родитељи гледају у своју децу као у Господа. То значи, јесте моје дете, и ту сматрам, то је моје. То је мој плод, искључиво. Ми смо добили живот реко наших родитеља. А да ту није било Бога, да ли би нас било, да ли било наших родитеља? Значи све треба да гледамо у Господа, у Господу и преко Господа, драги моји. Зато кажем, треба деца да у родитеље гледају као у Господа, али и родитељи да гледају на своју децу као на децу у Господа. То значи, другим речима, Господ им одређује и једнима и другима смисао и циљ живота и уређује све њихове међусобне односе. Тамо да нема Христа, тамо нема ни међусобних односа, ни у породице, ни у браку. Тамо да нема Христа, та нема, нема односа ни у комшилуку, ни у селу, ни у држави ни у Цркви. Другим речима, значи да живот родитеља треба да буде сав у Господу, у заповестима његовим и као таква деца их слушају као оне који су у Господу. Имао сам прилике да видим и да разговарам, како родитељ од свог детета прави идола.
И тому се на крају после обија о главу, што би рекао наш народ. Ти у свом детету видиш идола, а кад видиш у свог детету идола, онда не видиш Бога у свом детету, него идола. А другим речима, ти си сам себе претворио у идола. На тај начин родитељи су прави родитељи када су у Господу, а деца, шта су деца? А деца су плод Слоге Божије. Бог зна, да то све што примамо, треба да примамо са благословом. И кад имамо децу, и кад немамо децу телесно. Да то примимо као благослов, а кад то примамо све као благослов, и гледамо кроз благослов Божији, и гледамо кроз Христа, зна Бог кад ће да и награди такве супружнике, и када ће и како ће их обрадовати. Треба да будемо примери и то је оно што је право каже Апостол Павле. А када није, када, на пример, деца једино не требају да слушају родитеља. Знате када? Ако их родитељи одвраћају од Бога. Е тада дете не треба да слуша родитеља, али мора да поштује родитеље. Ако ја нисам поштовао своје родитеље, неће ни мене, моја деца, ни ваша поштовати на онај прави начин. Многа деца нису послушала родитеље у том, у таквом стању кад их они одвраћају од Бога. Имате, на пример, ако читамо житије свете варваре, великомученице, па њу је највише отац стављао на муке, да би се одрекла Христа. Е, она се није одрекла Христа, али није сигурно престала да поштује своје родитеље. Наш Растко, свети Сава, и он у једном тренутку није послушао своје родитеље, када, онда када су га одвраћали, да не пође за Христом када су га одвраћали и враћали, тражили да се врати из Свете Горе, да не буде монах, да буде владар. То је била родитељско. Али Бог је то све уредио. Па је Свети Сава постао и монах и постао светитељ, и не само он, него и сви његови родитељи, светитељи, постали и ми да нас прослављамо.
Тако су многи други светитељи чинили, јер, чим је у питању Господ или родитељи, онда увек треба и забрати Господа. И када заволиш Господа, заволећеш и децу, заволећеш и родитеље, заволећеш и ближње. И зато Јеванђеље каже, Богу се треба већма покоравати, него људима. Дакле, поштовати своје родитеље у Господу, то је права дужност наша у животу. Зато је то и прва заповест Божија, која каже, поштуј отца свога и матери свога, да будеш срећан и да ти буде благословено у животу. За све нам треба благослов. За све. Отуда ће Свети оци казати, хришћани не сме ни да умре без благослова. Благослов није нешто што би смо рекли ајде уз пут. Не. Да тражимо благослов ми тражимо Божији благослов. Зато и тражимо благослов од свештеника, од епископа, али треба да будемо достојни тог благослова кога тражимо.
Треба да знамо смисао и значај благослова за наш живот, браћу и сестре. Дакле, прва дужност наша у животу јесте да поштујемо родитеље, зато и то је прва заповест Божија. Поштовање родитеља је толико божанско важно како на једном месту каже свети старац Јустин Ћелијски, толико је, каже, божански важно да од тога зависи и наш живот, и наше благостање на земљи. Зато треба да ширимо љубав, а не мржња. Зато треба да будемо широкогруди а не себични, не саможиви, не да се затварамо у себе, а затвара се у себе онај којим је у гордости, у сујети, онај који о себе почне да мисли, не знам, ни ја, овако или онако, па још утуви у главу како је он најлепши, или најлепша. И онда си, у ствари, ти није, ти си роб самога себе. Ти робујеш самоме себе, а не видиш, а једног дана ћеш да видиш и да осетиш. Када узмемо поштовање родитеља, Бог нам даје двоструки благослов. Онда нам је све благословено и у браку, онда нам је све благословено у породици, онда нам је све благословено око нас. Дакле, благослов и само благослов тражити. Зато, у Цркви, све почињемо са речима благословен Бог наш. Пазите, Благословено Царство. Све почиње са благословом и све се завршава са благословом. Ево и Литургија. Данашњу смо почели Благослови Владико. Благословено царство и на крају Литургије, шта изговара свештонослужитељ? Нека благослов Господњи дође на вас. Видите како је то дивно живети са благословом, а како је у свари, ево, бићу слободан да кажем, проклетство живети без благослова. И понављам, тражимо од благослова од Бога, али благосиљајмо од Господа. Тако каже цар Давид, Благослови душо моја Господа. Пазите, Благослови душо моја Господа. Да ми благосиљамо Бога својим молитвама, својим хришћанским Јеванђелским животом. А кад ми то чинимо тако Богу, онда ће Бог ми послати нам благослов. А тамо где човек живи у благослову Божије, он живи у љубави, он живи у заједници, он живи у цркви.
Зато, нека да се молимо Господу, Богу да све у животу, како би, оно што већ рекох да ширимо љубав, а не мржњу. Да одстранимо из себе тај его који ми не да се смирим ни пред Богом, нити да да се смирим пред човеком. Него све гледам горе. Добро је кад гледам горе, да је Царство Небеско. Али треба се мало смирити, па погледати доле, односно погледати у себе. И ако стварно видимо себе онакви какви јесте, онда ћемо се и помолити Богу, да нам Бог помогне, да се поправимо.
Бог вас благословио!“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
