Појали су чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

Након прочитаног јеванђелског зачала верни народ богонадахнутом беседом поучио је владика Јован:

„Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Данас овај свештени манастир и ми сабрани у њему прослављамо празник Преноса моштију Светог Оца Николаја из града Мира у Палестини, где је он столовао као епископ, у град Бари где се и данас његове мошти налазе. Оне и данас силом Духа Светога чудотворе. Чудотворе вековима онима који са вером приступају његовим моштима. Оне чудотворе свима онима који призивају Светог Оца нашег Николаја као свога заштитника и молитвеника. Све бива од вере. Ми православни имамо традицију да посећујемо света места. Богу хвала. То је тако дивно и благословено. Доћи у неку светињу, поклонити јој се и целивати је и затражити опроштај грехова и здравље душевно и телесно. Међутим, понављам, сваки од тих поклоника добија исцељење по мери своје вере. Ако немамо веру, можемо отићи у њајвећу светињу и исти ћемо отићи и исти ћемо се вратити. Зато вера и свето место треба да нас пробуде, да је то свето и да се тако и понашамо у светињи. Тако и овај манастир вековима је свет и он треба да подсећа све нас који долазимо овде као и ове сестре које живе у њему да осећамо присуство светиње. Када уђемо у светињу ми треба да вером осетима да ли нас светиња прима и да ли ми светињу примамо.

Ми овај празник прослављамо Литургијски. Благодарећи. Литургија јесте управо благодарење. Ми кроз Свету Литургију благодаримо за све оно што Бог чини за нас, ради нас и ради нашег спасења. Литургију служимо тако што чинимо принос. Приносимо хлеб и вино. На тај хлеб и вино силази Дух Свети и претвара га у истинито Тело и истиниту Крв Христову. Тако се причешћујемо, Телом и Крвљу Христовом и сједињујемо се са Богом. Бога примамо у себе, браћо и сестре. Сједињујемо се са Богом и постајемо Христоносци. Причешћем Христа уносимо у себе, а тако уносимо живот вечни. Зато је Господ рекао: „Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни“. Ово говорим и себи и вама, браћо и сестре, да увек размишљамо када се причешћујемо да примамо Бога у себи. Пазите, колико је Бог љубав. Колико је Бог милостив и дарежљив. Он који је већи од васељене и од небеса да дозвољава да га ми сместамо у наше мала уста. Зато требамо да се припремамо за причешће. Није за причешће само потребан пост. Потребан нам је и хришћански живот. Јеванђелски живот. Потребна нам је вера. Потребна нам је љубав. Потребна нам је нада, јер ако не говоримо једни са другима или мрзимо једни друге, а прилазимо причешћу, боље је да не прилазимо. Причешће нам је за опроштај грехова и живот вечни, али и за осуду ако недостојно примамо Свето Причешће. Сигурно је да нико од нас није достојан у потпуности да се причести, нико. Али ми се причешћујемо вером. Верујемо да је Дух Свети тај који чисти и очишћава грехе наше. Који их убељује. Али под условом да ми желимо да се духовно чистимо.

Данас наша Црква прославља великог чудотворца Оца Николаја. Ми имамо мноштво светитеља који красе календар Цркве наше. Засигурно је још много оних светитеља које око наше није препознало али су имали чист живот. Њих је Бог прославио и прославља их, браћо и сестре. Њихова имена се налазе у наручју Божијем, како нас уче Свети Оци. Њиховим молитвама ми живимо. Њиховим молитвама ми дишемо, ако смо хришћани, и постижемо управо њиховим молитвама духовна прегнућа. То значи да се трудимо да се усавршавамо. Српски народ има мноштво светитеља из нашега рода. То је благослов и дар Божији. Али и опомена српском народу да ли следује светитељима из нашег рода или се само позивамо на њих. Дао нам је да нам буду примери. Јесу ли нам примери? Погледајмо како живимо. Погледајмо јесмо ли хришћани.

Браћо и сестре, Бог је изабрао Светог Николу у нашем народу да буде омиљени, јер пола Срба слави, а пола иде на славе за Светог Николу. Када се иде на славу прилика је да се видимо и сретнемо. Да загрлимо једни друге, јер неретко смо нажалост отуђени. Отуђени једни од других, а кад се то догоди онда се човек отуђује и од Бога и од себе. Слава је прилика да дајући себе ми добијамо, јер ако не дамо себе Богу и другоме, не можемо да очекујемо да ћемо добити ни од Бога ни од другога. Светитељи служе да им се молимо. Они су наши посредници између Бога и нас. Они су наши молитвеници, браћо и сестре. Када се молимо њима они су уз нас. Понекад када ни не знамо и када се не молимо, знајући наше потребе они су опет уз нас, драги моји. Они се непрестано моле и онда када се ми не молимо, да би побудили у нама молитву. Светитељи треба да нам служе за пример. Требамо да се угледамо на Светог Николаја. Он је живео вером. Он је веру претварао у дела. Његова вера је била потврђена делима, јер је знао оно што Свети Апостол каже: „Вера без дела је мртва“. „И дела су без вере мртва“. Светог Николаја су красиле вера, нада, љубав, а посебно милостиња. Посебно милосрђе, браћо и сестре. Милостиња треба да буде из љубави. Да кад дајемо из љубави треба да дајемо. Добро дело није добро ако на добар начин не бива. Само је добро оно што се на добар начин чини. Зато Свето Писмо каже да свако по вољи свога срца нека даје милостињу а не са жалошћу и од невоље, јер Бог љуби онога који добровољно даје. За овакву науку Светога Писма добро је знао Свети Николај, па се по њој и владао. Све је своје милостиње на овај начин чинио. Зато се удостојио да буде у реду великих Светих угодника Божијих. Због тога славећи данас нашег Оца Светог Николаја сетимо се његова живота. Сетимо се првенствено његових дела. Сетимо се да је Свети Николај славио све дане у години. Како је славио све дане у години? Тако што је свакога дана добро чинио другоме. То је слава, браћо и сестре. Тако је он свакога дана прослављао Бога и благодарио му што је могао и што је имао шта да да. Давао је и материјалног добра, али је највише давао љубав. Највише је давао молитву. Он је знао да оно што је у његовој руци није његово него је дар Божији. Ми данас ако имамо нешто кажемо: „То је моје, то сам ја створио“. Јеси. Бог ти је дао да створиш и да имаш, али не да задржиш за себе, не да се гордиш, него да се сетиш и онога другога који нема. Ми хришћани би требали да се стално сетимо кад седнемо да ручамо, да ли други има парче хлеба. Ако не можемо да им дамо, бар да помислимо и да замолимо Бога да им Бог да то парче хлеба. Свети Николај је давао и није се стидео да иде код највећих просјака да им даје. Сетите се из његовог житија како је један човек имао три ћерке за удају, али је био сиромах. Није имао како да их уда. Неко му је рекао да да своју децу да зараде на нечастан начин. А он хришћанин, како да да децу да тргују својим телом да би зарадили. Он се у сузама молио Светом Николи, кад отвара се прозор и невидљива рука ставља три кесе злата, за те три кћери. Погледајте како Бог не оставља праведника. Зато каже Свети цар Давид: „Бејах млад и остарих, ал не видех праведника остављеног, нити деца његова да просе“. Треба се уздати у Бога. Сетимо се да нам је овај живот дат као дар. Дат да њиме заслужимо живот вечни. Благо ономе ко са том мишљу и тим сазнањем почиње сваки дан. Ми смо овај дан почели са молитвом. Човек када почиње дан молитвом и са љубављу и вером, Бог ће му помоћи да све у току дана поднесе шта му дан доноси. Сетимо се и оне молитве нашег Светог Николаја Српског који каже: „Господе дај ми снаге да поднесем све што ми дан доноси“. То само може да каже благодаран човек. То само може да каже онај човек који прима све оно што је од Бога. Понекад ми треба да примимо и искушење и невољу. Да примимо и да знамо да нам то Бог даје ради нас и ради нашег спасења. Он нам попушта искушења зато што нас воли, да бисмо кроз искушење се још више учврстили у вери и веровали у Бога. Нека је срећна слава овом манастиру, игуманији и сестринству. Срећно и благословено наше сабрање. Нека Господ и молитве Светог Николаја нас воде и руководе. Он је тај који је заштитник наш и на мору и на копну.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После заамвоне молитве владика је са свештенством и верним народом осветио славске дарове и пресекао славски колач. Ове године домаћин славе била је игуманија мати Евдокија, која је са великом љубављу и трудом спремила славску трпезу за све оне који су се данас сабрали у овој свештеној обитељи.

Стеван Илић, ђакон