У име Оца, Сина и Светога Духа! Христос се роди, браћо и сестре!
Ми православни увек, од Божића до Богојављења, поздрављамо се овим поздравом, како би што већи значај дали Христовом рођењу, како би се тај значај упијао у нашу душу, у наше срце, у наш ум; да би продубили смисао Господњег доласка, да би лакше одговорили на питање, зашто се Господ родио на земљи, зашто је Господ дошао на земљу? Да нагласимо - да спасе род људски, да га врати у свој загрљај, да га врати поново у оно место и на оно место које му је одређено још пре стварања човека. А то место јесте Царство небеско, то је управо живот са Богом, са Светом Тројицом у љубави, како је то говорио и писао свети Василије Велики кога данас прослављамо.
Заиста, браћо и сестре, велика је радост што се Господ родио у овоме свету. Радост, јер након Његовог рођења човек, род људски није више сам. Са њим је Бог. Са сваким је човеком од тада Бог, уколико је човек са Богом. И рођење Христово заиста нам показује да Он није само Бог, а превасходно јесте Бог, него је и Бог и човек. А у исто време, својим рођењем је показао да је Он и наш Бог, и Отац, и брат и пријатељ. Све ово што сам навео своди се на љубав Божију. Та љубав свела је Бога на земљу. И постао је Он, Бог - један од нас, како се каже у Светом Писму.
Христос се родио да време препороди, да наше време освети и да га испуни. Ушао је Господ у наш земаљски живот да би Собом осветио и време и нас, да би осветио сву творевину. Господ је створио време, Он је створио и дане и часове и ноћи. И све је то у Божијим рукама! И тренутке је Он створио. А ето, ми не можемо да задржимо један тренутак да стане. Кад би човек хтео сад да задржи време, не може, не може, браћо и сестре. И зато се стално човек пита: шта то, уствари, време јесте? И шта носи време? Најкраће, могли би смо одговорити да је време као неки увод у вечност. Зато наш призив и јесте, да у себе и око себе, у време, унесемо Христа. Све што није испуњено Христом - пропада, вене, суши се, нестаје. И човек, ако нема Христа у себи, умире и пре физичке смрти. Ако човек нема Бога у себи, у њему умире душа. Само оно што је са Христом - оживљава, оживотворава се. И зато нам свети апостол Павле говори: Пазите на време.
Човек мора увек нечим да испуни своје време, или добрим или злим, или љубављу или мржњом. Е, то је до мене и до тебе, брате и сестро, да ово време, које нам је Бог дао, буде, као што рекох, увод у вечност. Морамо да знамо и да пазимо на шта га употребљавамо. Овим временом, баш овим у коме ми живимо, у којем смо живели у пршлој години, и којим ћемо живети у будућим годинама, тим временом губимо живот вечни, или задобијамо живот вечни. Ако ово време испуњавамо Богом, онда испуњавамо и обавезу нашу да се стално сећамо Бога.
Ми смо данас у овоме храму да заједно, литургијски, захвалимо Богу за она прошла времена, за време у прошлој години. И да тако Литургијом благодаримо, али и да Литургијом улазимо у ново време ове нове године коју данас прослављамо. Зашто кажем Литургијом? Па зато што је Литургија управо то благодарење, благодарење Богу за сва знана и незнана добра која нам даје. То значи да у нову годину уносимо литургијски живот који је управо стално благодарење, да у нову годину унесемо службу, јер Литургија коју ми данас сви овде служимо јесте служба, браћо и сестре. Да служимо Ономе који је нама послужио. По људској логици, увек онај мањи треба да служи већем. Видимо, у хришћанству то није тако. Онај Који је највећи, Он служи ономе најмањем. Бог служи нама да би нам дао пример, као што је и цео Његов живот овде на земљи био пример, како да служимо једни другима; као што је цео Његов живот на овоме свету био испуњење Закона Божијег. То је и овај данашњи празник, празник Обрезања, када је Господ, као што смо чули у Јеванђељу, обрезан у осми дан. Да ли је Богу требало обрезање. Није, али, Он је тиме показао да је дошао не да поквари ништа у овоме свету, ништа од онога што је Божије, него да испуни, како бисмо и ми схватили, ако испуњавамо оно што је Бог рекао, оно што нам Црква говори и чему нас учи, да управо у томе видимо освећење наше и просвећење наше.
Да, наше време у овој новој години, браћо и сестре, биће испуњено ако га испунимо Христом Богом, ако у нама у овој години буде стално присутна она дивна анђеоска порука, онај диван анђеоски славослов који је објавио долазак Сина Божијега: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Да, на овим речима заснива се смисао, па, ако хоћете, и коначни циљ нашега живота. Не само овде, него живота и на небу. У овим анђеоским речима видимо три велике истине и три велике поруке. Прва истина - слава Богу на висини, то је позив човеку на прослављање Бога. Али, ко може у пуном смислу, на прави начин да прослави Бога? Само онај човек који је схватио смисао живота, он у потпуности прославља Бога. Што је дубље знање о Богу Творцу, Створитељу, Спаситељу, Дародавцу свих добара, то је и већа човекова радост и спремност да слави Бога. Што је човек ближи Богу, срце човеково постаје веће, срце човеково постаје дубље, у њему се сместа не само човек, него и Бог и човек. И супротно, што је год човек даљи од Бога, њему је срце све скученије, њему је срце све мање и у њему нема места ни за самога човека који носи то срце. А да не говоримо да у тако малом, окамењеном, скамењеном срцу, нема места за Бога и за другога човека. То је та прва порука.
А друга порука је - мир на земљи, слава Богу на висни, а на земљи мир: Миротворство је Божије својство, њиме човек постаје Син Божији, по речима Јеванђеља. Благо онима који мир граде, јер ће се синовима Божијим назвати. Само онај човек који је измирио себе са Богом и са другима око себе, само он носи мир и у души својој и у срцу своме. Он зрачи миром и на оне који су око њега. Онај човек који се није помирио са Богом и са собом и са другима око себе, он никако не доноси мир. Човек коме је мир само на језику, у души му је рат и мржња, јер он само језиком говори о миру, а ништа не доприноси да у себи има мира и не доприноси да други који су око њега живе у миру. Напротив, он ствара немир, мислећи да управо ствара мир. А зар је данас у овом свету мало лажних миротвораца? На данашњи дан треба да преиспитамо да ли смо се у прошлој години мирили са Богом и собом и шта ћемо урадити у овој години која је пред нама. И не само у години која је пред нама, него до оног тренутка док смо овде на земљи.
Трећа порука ове дивне анђеоске песме је - међу људима добра воља: Тамо где се роди мир, наступа у исто време и добра воља. Из мира произилази и добра воља, добро осећање и добро наше сретање са Богом. Само из Богољубља и човекољубља рађа се добра воља. Где нема Богољубља, где нема човекољубља, рађа се зла воља. А кад човек чини злу вољу другоме, он то чини себи. Зато свети Оци кажу: кад хоћеш да повредиш некога другога, знај да не можеш да повредиш никога пре него што повредиш себе. Сви ми себи прво враћамо кад другоме чинимо зло. А наше је да другоме чинимо добро.
Ове дивне поруке анђеоске песме треба да имамо у виду у години која је испред нас, за цео наш живот, ако желимо да будемо срећни и ако желимо да будемо благословени, да нам ова година буде благословена. Потребно је повремено, браћо и сестре, да проверимо себе, или, како би то модерним језиком рекли, да сведемо биланс, да видимо јесмо ли у прошлој години чинили добро, јесмо ли били хришћани? И немојте ми замерити што ћу рећи: да проверимо да ли смо били нормални људи. Нормалан човек се труди да испуњава Закон Божији. То је данас и ова Литургија, ово наше сабрање, које нас позива да проверимо себе шта смо чинили прошле године, као што би сваки хришћанин требао свако вече, пре него што легне, да види шта је добро учинио, шта је лоше, како би на тим примерима могао да учи и да се поуичава.
Нека би нам Господ Благи благословио почетак ове нове године и сваки час и дан у новој години, да увек изађемо победници. А човек је победник кад победи себе, кад победи своје страсти, кад победи грех, кад победи мржњу, кад победи злобу. Господ нас позива, као и данашња Литургија, у победу, али победу не нашу, не само нашу, него победу са Христом и у Христу.
Бог вас благословио!