Надахнутом беседом шумадијски Првојерарх обратио се окупљеним верницима поручивши да лепше и боље не можемо благодарити Богу него учешћем на Светој Литургији. Сваки разуман човек има разлог да непрестано и у сваком тренутку свога живота благодари Господу. Можемо да заблагодаримо Богу на данашњем дану, јер многи га нису дочекали. На овај свет не долазимо својом вољом и својом вољом не одлазимо са њега. О свему томе промишља Бог. Промисао Божији је да се саберемо на службу, да будемо живи. Бог нам даје време да га, по речима апостола Павла, испунимо Богом. Ако га не испунмо Богом, оно ће бити испуњено другим стварима, уместо љубављу – мржњом, уместо жртвом за друге – жртвовањем других себи. Нажалост, живимо у времену које оскудева у љубави, вери и добрим делима, у времену у којем је све скупо, али парадоксално, појефтинио је људски живот и нажалост, дрога. У таквом времену једино нас Литургија призива себи, Богу и другима. Она зато и јесте најснажнија молитва, најискренији разговор са Богом и другима. Литургија је молитва за све. Кроз њу осећамо једни друге па и самога Бога. Ко је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Учествовати на Литургији значи целога себе предати Богу. Ово предавање Богу је немогуће ако не осећамо да је Бог ту, да је сишао са неба на земљу. Литургија спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Она се служи зарад причешћа, јер се њоме даје Христос на Трпези Господњој. Ко се причешћује неће никада умрети. Зато се трудимо да не одлазимо гладни од Трпезе коју нам је Господ припремио. Човек који се не причешћује је гладан човек, јер је празан. Без Бога човек је неспокојан, немиран, у страху. А срце човеково и душа морају бити нечим испуњени. Без Бога срце и душа се пуне немиром, неслогом, мржњом, злобом, оговарањима, свађама. Без Бога не чујемо ни глас његов којим нас призива у своју Цркву.

Тумачећи прочитано Јеванђеље Владика описује какав је страшан осећај у апостолу Петру изазавао сусрет са Господом Исусом, кога се одрекао. Попут човека који се сусреће са својим најбољим пријатељем, којег је много волео и који му је много добра учинио, а он га издао и окренуо му леђа. Али Господ је осетио искрено покајање апостола Петра, видео је његов стид и срамоту због онога што је учинио. Докле год човек има стид и срамоту има наде за њега. Епископ Јован подсетио је на речи блаженопочившег патријарха Павла, који је говорио да ако нешто треба да сачувамо у себи, то су стид и срамота, који ће нас наводити на пут спасења. Стид нас учи смирењу и удаљује од гордости. Тај стид је осетио Господ код апостола Петра. Зато Христос три пута пита Петра да ли га воли. Петар му одговара да он, Господ, зна да га воли, мислећи под тим да Господе све зна, па и наше слабости. И ми се много пута у току живота, па и у току једног дана одрекнемо Бога. Одричемо га се када мрзимо друге људе, када желимо зло ближњима, када мислимо ружно. Ово Јеванђеље је поука свима нама да никада не будемо сасвим сигурни да се нећемо одрећи Господа, већ да непрестано, својим животима сведочимо да смо са Богом.

У својој беседи Епископ није заобишао да помене и труд наших предака који су пре двестадвадесет година подигли чибутковачку светињу. Нису заборављене ни њихове молитве ни тајне које су у овом светом храму принете Богу. Ова Црква биће сведок и њима и нама на дан Страшнога Христовог Суда.

На крају Литургије Владика Јован одслужио је паростос поводом духовских Задушница. Бог није Бог мртвих, него Бог живих. Душе праведника, како то сведочи црквена поезија, су у руци Божијој, како на овом тако и на оном свету. Морамо имати веру у загробни живот и у свеопште васкрење, као и поновни сусрет са нашим упокојенима. Верујемо и у помоћ наших молитава за наше покојнике, осећајући утеху које нам ове молитве доносе.

Ово духовно сабрање заокружено је Трпезом љубави, која је за окупљене вернике уприличена трудом пароха чибутковачког, протонамесника Жељка Ивковића.