Одштампајте ову страницу

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТЕ ПЕТКЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТЕ ПЕТКЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИУ суботу 6. марта 2021. године Господње, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике у Евгенији, Његово Преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци.

Том приликом Епископу су саслуживали: архијерејски намесник протојереј–ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Драгиша Савић, игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), протонамесник Драган Икић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић, док су за певницом појали: протојереј Драган Милутиновић и протојереј Слободан Сенић.

Лепоти благољепија допринели су својим певањем чланови хора “Светог Симеона Богопримца” при храму Преображења, вођени диригентском палицом господина Милоша Урошевића.

После прочитаног Јеванђеља Владика се обратио окупљеном народу богомнадахнутом беседом рекавши: “Кроз овај данашњи одељак из Јеванђеља наш Спаситељ и Избавитељ, просто нас упозорава и позива да се чувамо од појединих људи који себе приказују да су они спаситељи света, да су они ти који избављају народ, Цркву и Православље. За њих Спаситељ каже: “Пазите се, јер ће доћи у име Моје и говорити за себе да су они христоси”. Нажалост, оваквих појава у историји хришћанске Цркве било је одувек, има их и данас, а нажалост биће их увек до краја света. Али ми хришћани да би смо се могли одржати у својој вери, треба да познамо своју веру и у кога верујемо, да знамо ко нас спасава. За такве људе Спаситељ каже: “По плодовима њиховим ви ћете их познати”. Дакле, по плодовима њиховим. Такви људи једно раде, а другачије говоре, једно говоре, а другачије живе. Дакле, да би се ми могли спасти од таквих, и да нас не заведу ми треба да верујемо у Бога и живимо по вери. Ми поред свега, како рече Јеванђеље треба да се молимо да нам Бог открије који људи су по Богу, а који нису. Зашто је потребно да се молимо? Потребно је да се молимо јер је молитва покретач духовног живота. Ми духовно живимо колико се молимо. Нема духовног живота без јаке, смирене и искрене молитве. Молитва решава најбоље све задатке које нам задаје живот. Јер молитва нас смирава, она је разговор са Богом. У молитви осећамо присуство Божије у нама. Она, по речима Светих Отаца, разлива по целом нашем бићу благодатну силу. Јер је молитва заиста моћна. Не било каква молитва него она коју нас је научио Господ Исус Христос, Црква и Светитељи. У молитви човек налази решење свих проблема. Молитва нас смирава и побуђује на веру. Што се више молимо више ће мо и веровати. Што се више молимо више ће се утврдити нада, а из молитве излази љубав. Зато молитвени човек је човек који разговара са Богом. Нама је Бог дао језик да славимо Бога, говоримо о Богу добро, да говоримо о човеку добро. Имамо и многе друге дарове које нам је Бог дао. Само је питање како ми употребљавамо те дарове. Зато апостол Павле каже: “Ко не обуздава језика свога његова је вера лажна. “ Он само прича, а не моли се. Молитва невидљиво штити од видљивих и од невидљивих непријатеља. Јер онај ко се моли он се и крсти и не може нечастива сила да удари на њега. Јер демони се боје молитве, поста и крста. Зато Господ каже да се молитвом и постом и демони изгоне и зато су молитва и пост неодвојиви. Ето ми за недељу дана ступамо у пост. Ако ми у посту будемо постили само уздржавањем од поједине хране, а не будемо појачали молитву, не обуздавамо ли језик, он неће говорити Богу угодне речи. Молитва мења људско срце, које постаје мекше и топлије у које можемо да ставимо Бога и цело човечанство, читав космос.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Ми се данас молимо у овом храму и служимо Свету Литургију која је јединствена молитва. Литургија се служи, како нас уче Свети Оци, подједнако за живе и мртве. То говорим зато што је Црква одредила да се данас појачано кроз молитву сетимо наших милих и драгих упокојених. Молећи се за наше покојнике ми не само да им помажемо него их чувамо од заборава. Ако се ми не молимо за наше покојне нећемо оставити “клицу” да се наши потомци моле за нас. Молитва је чудесна. Она расте, умножава се, она се преноси. Јер, браћо и сестре, молитва нам даје реалан осећај да су наши умрли живи, и да смо ми са њима повезани хиљадама нити. Свето Писмо нас учи да је Бог - Бог живих, а не мртвих, како је рекао Господ Садукејима који нису веровали у Васкрсење мртвих. Зато Црква чврсто верује у ове речи Спаситеља да се човеков живот не прекида његовом смрћу. Бог је човека створио за вечност за непролазност. Шта је дакле живот? Он је врло значајан, ми њиме задобијамо или губимо вечни живот. Шта је овај живот од педест или више година наспрам вечности? Ако ми мислимо да се све са гробом завршава, онда каква нам је разлика од оних несловесних бића. Ми смо свесна, разумна, боголика бића. Нама је Бог дао да свој живот живимо часно, иправно и поштено. Да би кроз такав живот и молитву задобили вечни живот. Јер при смрти умире тело које је од земље саздано и у земљу се враћа. Али може ли да умре оно што је бесмртно? Христос је бесмртан и сви они који су са Христом. Нама је Бог дао душу бесмртну да је чувамо и да је спасавамо, јер је душа боголика и богочежљива. Ако је душа упрљана грехом она је “задављена” и пре ове телесне смрти. Смрт је прелазак, тако нас учи Црква. Смрт је благослов за човека, јер човек не може више да греши. Али треба да знамо да после смрти не можемо ни да се поправимо. Бог нам је зато дао Цркву и себе у Цркви да кроз веру и добра дела, која Бог уписује, да се чувамо за свеопште васкрсење. Дакле, општење живих и мртвих не бива уништено са доласком смрти, већ се и даље наставља кроз молитву и Литургију. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу уверава и подстиче све вернике како би једним устима и једним срцем узносили молитве и за покојнике. На молитву за наше упокојене подстиче нас и наша хришћанска љубав. Јер љубљав према нашим милим не престаје ни после њихове смрти. Том љубављу показујемо да они нису мртви, и по учењу Цркве ми ћемо се поново срести, ако се удостојимо Царства Небеског. Не смемо да заборавимо наше покојне, нити смемо да заборавимо њихова гробна места. Гробља су света места, она се овећују као што се све освећује у Цркви. Преминилу браћу по вери, заповеда нам Бог, треба да волимо као себе саме. Данас се радују наши покојниоци када их се сетимо и учинимо добро дело, она су њима неопходна, јер можемо да променимо њихово стање у свеопштем васкрењу. Радују се наши преци ако се њихови потомци моле у Цркви. Зато и правимо храмове да би смо се молили и за живе и за упокојене“.

После заамовне молитве Владика је са свештенсвом и народом служио свеопшти парастос.

После Свете Литиргије уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремило братсво храма.

Владимир Степановић, ђакон