На литургијском сабрању Епископу Јовану су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, протојереј Милисав Радовић, јереј Марко Стевановић, јереј Жељко Милић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

Након прочитаних јеванђељских одломака, наш Владика је у својој беседи рекао: „У цркву, драга браћо и сестре, превасходно долазимо да се молимо Богу. Човек без молитве не може да опстане у овом животу. Зато је молитва саставни део живота свакога хришћанина. Молитве су нам потребне јер смо слаби људи, немоћни. Искушења наилазе. Невоље наилазе. Туга наилази. Радост наилази, хвала Богу. Зато нам је потребно да се молимо. Но, када долазимо на Литургију, ми долазимо не само да се молимо. Ми долазимо на Литургију да се сјединимо са Богом кроз Свету тајну причешћа. Када идемо на Литургију, ми идемо у сусрету Царству небеском. Зато је свака Света Литургија, како кажу Свети Оци, предукус Царства небеског. Царство небеско, драга браћо и сестре, је Бог у човеку. Сваки човек који живи са Богом, осећа као да је у Царству небеском. И зато долазећи и учествујући на Литугији кроз Причешће, ми морамо имати на уму јако важну ствар – долазимо на Литурију да благодаримо Богу. То је смисао и основа читаве Литургије. За све је потребно да благодаримо Богу, на свим даровима: животу, здрављу и свим благословима. Ми нисмо господари нашег живота, већ Бог. Зато благодарност много значи за човека који има осећај. Као када нам неко позајми нешто ми стално размишљамо како је лепо што нам је дао тај човек, што ми је поклонио нешто, али одмах размишљамо да је потребно дати уздарје. Бог од нас не тражи много, Бог од нас тражи да испунимо бар оне две заповести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и љуби другога као себе самога. Сам Бог је рекао да се од ове две заповести састоји сав Закон и Пророци. Кроз служење Богу и другоме, од тога нам зависи не само овај живот на земљи, него нам зависи и живот на ономе свету. Молитва, богослужење, добра дела то је оно о чему треба да мислимо, размишљамо и да деламо.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Царство небеско се састоји и од испуњавања Јеванђеља. У Јеванђељу нам је све дато. У свакој речи Божијој је сила, снага и моћ Божија. Данас смо чули Јеванђење, које нам говори о науци Божијој. То су Блаженства, које је Господ изговорио на Гори блаженства. Та блаженства су наше степенице којима се ми пењемо са земље на небо. Наравно, ако их испуњавамо. Блаженства су, како Свети Оци кажу, блага и радосна вест о новом животу. Зато Блаженства обухватају све оно што је добро. А које једино добар? Бог, драга браћо и сестре. Дакле, Блаженства обухватају све оно што је добро што не оскудева ни у чему. Имаш Бога у себи, живиш по Богу? Нећеш ни у чему оскудевати, јер где је Бог ту је све оно што је Божанско. Блаженства су Царство Божије, а царство Божије је царство вечних идеалних вредности, због чега се ми непрестано молимо Богу. Зато и кажемо: да дође Царство небеско, да буде воља Божија. Какво год да је царство људско, оно ће проћи. Царство Божије је непролазно. Зато и кажемо – Господе, удостоји на Царства Твојега! У овом свету почињемо да задобијамо Царство Божије. Ми живимо у овоме свету, који више доноси туге него радости, али баш у овом свету и времену као хришћани дужни смо да посведочимо да и овај свет који у злу лежи може да постане Царство небеско. Сама помисао да смо названи синовима Царства, без обзира на то ко смо и какви смо, сама та помисао уноси радост човеку у сваком тренутку, па и онда када га невоље сналазе. То је осећај да нас Бог воли и овакве какви јесмо. И баш то осећање да нас Бог воли требало би да нас наведе да променимо неке лоше навике и да се поправљамо. Синтеза ове науке о Блаженствима представља управо ова беседа на Гори блаженства. Чак се може рећи да је у овим Блаженствима изложено целокупно учење о Царству Божијем. Ако смо лењи за спасење, ако смо лењи да променимо начин живота, онда нећемо ни добити награду Божију. Бог жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Када ово све знамо, потребно је да будемо благодарни Богу. Онда треба, драга браћо и сестре, да умемо да благодаримо Богу. На примеру јеванђељске приче о исцељењу десеторице губаваца и чињенице да је само један од њих дошао да заблагодари Богу, видимо да је много више оних који нису благодарни Богу. И из тог новозаветног одломка можемо да закључимо да су благодарност и неблагодарност два основна својства нас људи овде на земљи. Што је човек свеснији себе, што је свеснији свега онога што добија у животу од свога рођења до свог издисаја, више ће знати и да заблагодари. Нема ничега у животу што имамо, а да нисмо добили. Све смо добили Христом, Његовом науком, али не смемо да кажемо да је то наше. Не може бити наше, јер смо добили. Добијамо живот, благодат и благослов Божији, па и ово Сунце што нас греје. Па, зар је то моје или твоје? Све је то дар Божији. Благодарност је најсветија дужност сваког здравоумног човека. Поред онога што видимо и што смо свесни, постоје и небројени дарови којих нисмо ни свесни, а за које морамо благодарити Богу. Дар од Бога је све што нас окружује. Црква, Света Литургија, родитељи, деца, све су то дарови Божији који нас окружују. Благодарност побуђује човека на осећање. Ко нема благодарност нема ни осећаја. Често сам говорио и говорим – затворена шака не само што не може да даје ништа, него не може ни да прима ништа. Е, тако и човек кад се затвори у себе, а не отвори се према Богу, неће ни Бог насилно да отвара човека и улази у њега. Благодарност чува човека од гордости, од сујете, од свега што није добро. Па, да и ми заблагодаримо Богу и овом Светом Литургијом коју сви заједно служимо, што смо живи, што смо здрави. Бог нам је дао здравље да можемо да дођемо у Цркву и да му заблагодаримо. То не значи да само у Цркви благодаримо Богу, већ на сваком кораку. И то не значи да само у Цркви треба да се молимо Богу, већ на сваком месту. Но, то значи да је Црква та заједница Бога и људи и зато је у Јеванђељу речено – где су двоје или троје у име моје, онде сам и ја међу њима. Свако ће у Цркви видети Бога, онолико колико верује у Бога. Свакоме ће се открити Бог, онолико колико он верује у Бога. Свако ће од нас доживети Бога, онолико колико Бога осећа Бога или боље речено свако ће од нас видети Бога, онолико колико Бога осећа у себи“, закључио је наш Епископ у својој беседи.

Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је припремио парох ковачевачки јереј Иван Ненадовић

јереј Марко Јефтић