Одштампајте ову страницу

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ ХРАМОВНЕ СЛАВЕ МАНАСТИРА КАЛЕНИЋ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ ХРАМОВНЕ СЛАВЕ МАНАСТИРА КАЛЕНИЋ

У петак, 4. децембра 2020. године, када наша Света Црква прославља Ваведење Пресвете Богородице у Јерусалимски храм, у Светињу над Светињама, своју храмовну славу прославио је Манастир Каленић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање: архимандрита Петра (Драгојловића), протојерејеја-ставрофора Милића Марковића, протојереја-ставрофора Драгослава Цветковића, јереја Срђана Ђорђевића и протођакона Ивана Гашића.

Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

По прочитаном Јеванђељу Преосвећени је надахнуту беседу започео честитајући славу сестринству манастира и свима који су на Светој Литургији, да се молимо Богу и да замолимо Пресвету Богородицу да се она моли за нас. Да нам буде заштитница, јер она и јесте наша заштитница и наша путеводитељница, уколико ми хоћемо и желимо да будемо вођени руком мајке Божије. Да би се то десило човек мора да поседује основну хришћанску врлину: смирење. То је врлина која је Дјеву учинила Богородицом. Помолимо се да Богородица чува ову Светињу као што је и до сада чувала, а чуваће је ако се првенствено они који живе у њој искрено и одано, у смирењу, моле Богу и Богородици. Богородица ће чувати ову Светињу, ако је и ми чувамо тако што ћемо долазити у њу да се Богу помолимо, да захвалимо Богородици што нас сабира у свој загрљај, да би осетили топлину мајчиног крила.

Данас прослављамо дан када су родитељи Пресвете Дјеве Марије, Њу као трогодишњу девојчицу, одвели у храм да се васпита. То је био обичај, код јевреја, да децу посвећују Богу, да уче о Богу, јер ако се научи о Богу, када одрасте научиће се о врлинама Божијим које красе човека достојанством човека. Бити човек је највеће достојанство, али бити прави човек, бити Хришћанин, бити Божији човек. Родитељи Свете Дјеве Марије су били бездетни, изгубили су можда и наду, али нису изгубили веру. Како је јачала вера, да ће их Бог благословити породом, тако је расла и нада и они су се заветовали Богу, да ће ако им да дете, они то дете посветити Богу. Ово није био редак случај у Старом Завету, како је Преосвећени подсетио, и навео пример пророка Самуила, ког је мајка посветила Богу да се васпитава, да се „пита“. А „питати“ значи хранити, јер смо ми и тело и душа, те треба да хранимо тело, али треба да хранимо и душу. Богородица је у тој Светињи радила све послове, није је било ни срамота, ни стид, ни понижење да ради најпрљавије послове, али јој је најбитнија дужност то што се у храму молила. Њена приљежност према молитви и богомислију расли су упоредо са њеним узрастом, тако да је од малена више припадала небу него земљи.

Преосвећени је посебно нагласио да порука и смисао данашњег празника је да подсети све нас, али на првом месту родитеље на велику одговорност према својој деци, да нас подсети који је најбољи метод за васпитање како деце, тако и свих нас. Човек који не прихвата да се васпитава цео живот, он никад неће бити васпитан. Јер ако сматра да је васпитан, да је научен, онда је сигурно да није ништа научио.

Бити родитељ, било телесни или духовни, велика је радост, али и одговорност. Нема радости без одговорности, а ни одговорности без радости. Родитељи не могу да васпитају децу, ако нису сами прво васпитани. Има више васпитања, али нема васпитања као што је хришћанско. Темељ васпитања је у родитељском дому, јер што човек не понесе са кућног прага неће надокнадити ни једном дипломом. Не може се сазидати кућа без чрстог темеља, не моге школа и друштво да васпитају дете. Треба и они да учествују, али најбитнији је темељ који потиче из куће. Темељ су родитељи са децом и деца са родитељима. Родитељи да би васпитали децу, треба да буду васпитани у Богу, а то значи да нема љубави без жртве, нити праве жртве без љубави. Добар родитељ није само онај који роди дете телесно, већ онај који га роди и васпита. Родитељ је дужан да два пута роди дете, први пут телесно, а други пут духовним васпитањем јер дете долази на овај свет као неисписана књига. Много је теже дете духовно родити, ово прво телесно кратко траје, док духовно рађање није дан, месец већ може да траје деценије. Што се већи труд уложи у васпитање, то ће бити већа радост.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Преосвећени је позвао све присутне да се помоле Пресветој Богородици, да непрестано бди над нама, да нас води и руководи. А да би се то десило морамо се предати кроз веру, кроз љубав, кроз жртву, кроз милосрђе.

По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач и одликовао Архијерејском граматом признања господина Владу Раденковића из Трстеника и госпођицу Милицу Давидовић из Камењаче, док је орденом Светих новомученика крагујевачких првог степена одликовао господина Драгишу Живковића из Бресја и госпођу Загорку Чеперковић из Врњачке Бање, после чега је литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј