Библиотека

Архимадрит Јустин Поповић: Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Саве, првог Архиепископа српског

Опширније …

ЖИВОТОПИС

Данило II, чије се мирско име не зна, био је властелински син. Пре одласка у манастир био је у дворској служби краља Милутина, а одатле је попут светога Саве побегао “у манастир св. Николе, у Кончул, где га је игуман Никола замонашио и изменио му непознато нам световно име у Данила...”

Као што је некада свети Сава примио у ћелију Арсенија, свог будућег наследника, тако је и јеромонах Данило примљен у ћелију архиепископа Јевстатија у којој се подвизавао годину и по дана. На сабору, одржаном у Србији, изабран је за игумана хиландарског. Убрзо је стигла у “Свету Гору и Хиландар велика напаст од каталонских разузданих разбојничких чета, које су додијавале Светогорцима три године и три месеца, 1307 —1309”. На челу одбране Хиландара стајао је игуман Данило који је у то време био “више ратник, дипломата и управник него ли монах”.

Опширније …

Данас ми празнујемо живо Еванђеље Господа Христа. Живо, написано чудесима, написано силама небеским, написано звездама и сунцима у животу великог Светитеља Божијег, Светог Оца нашег Николаја. Хвалити њега то је хвалити Еванђеље, живо Еванђеље које хода непрестано међу љидима. Ако је било човека у Цркви Христовој који је био ходеће Еванђеље Божије, онда је то несумњиво Свети Отац Николај Чудотворац. Куд год погледаш у њему свуда живо Еванђеље Христово. Сваки корак, свака мисао, свако дело, сваки потхват – све само живо Еванђеље Христово. И за њега, чудесног Светитеља Божијег, великог и дивног, у молитви каже се да је он испунио Еванђеље Христово[1]. Испунио Еванђеље Христово – каква сила, каква моћ! И зато што је испунио Еванђеље Христово, Господ Христос му је даровао изобилне чудотворне силе и моћи, и оне силе и моћи која је пребивала и у самог Господа Христа и исцељивала све, као што сте чули у данашњем Светом Еванђељу. Народ се гуркао, јурио за Господом Христом само да би Га се дотакао, јер из Њега излазаше сила и исцељиваше их све[2]. Све. Та иста сила, браћо, ето, излила се и на Светог Оца Николаја, а од Господа Христа улива се у све нас, у све нас који га празнујемо, у све нас који га призивамо у помоћ.

Опширније …

Предавање одржано на међународној конференцији Васељенске патријаршије под називом “Стварање света и стварање човека”, хотел Хилтон, Константинопољ, 29. август 2000. [1]

А. Увод

Не постоји, Ваша Светости, поштовани оци и уважена господо учесници, сматрам, већа част за моју маленкост од указане прилике да говорим у овом центру старе историјске славе, о ономе што доносе најновија савремена научна сазнања; у времену сусрета генома и веровања у заједницу душе и тела; на жртвеник памћења прошлости нашег православног предања а у службу визијама о будућности нашег живота; у простору сусрета генетичке културе и нашег духовног постојања, за најдубљи ген нашег биолошког постојања као људске врсте.

Опширније …

ЈОВАН ДАМАСКИН (грч: Ιωάννης Δαμασκηνός) - свети (око 675-749), знаменити богослов, један од највећих Црквених песника, одлучни заштитник иконопоштовања, независности Црквe и Православља уопште. Његов свети спомен Црква слави 17./4. децембра.

Житије

Рођен је око 675. године у Дамаску, где су Хришћани у то време живели у исламском свету као у гету. Арапи су њима управљали преко чиновника које су између њих бирали, а улога ових углавном се сводила на прикупљање дажбина за господаре. Такву функцију, са звањем “великог логотета”, обављао је и Јованов отац Сергије. По Сергијевом оцу, цела породица је носила име Мансур - арапска реч која значи победник.

Опширније …

Данас 13. децембра 2020. лета Господњег навршило се је 37. година од престављења протопрезвитера Александра Шмемана, декана Православне богословске академије Светог Владимира у Њујорку (Сједињене Америчке Државе) и једног од водећих православних богослова 20. века.

Прота Александар је рођен у Естонији 1921. године у породици руских емиграната. Младост је провео у Француској, где је завршио средњу школу и стекао универзитетску диплому. Такође је завршио богословске студије на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, који је у то време био средиште руске православне науке после 1917. године.

Опширније …

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја:
мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Опширније …

протонамесник Драган Поповић

Покајање и подвиг представљају фунадаменталне претпоставке хришћанског живота[1]. Они су condition sine qua non живота сваког православног хришћанина, такође и његова константа: одређују почетак, средину и с(а)вршетак (τέλος = циљ, остварење), духовног живота. О овој чињеници нам сведочи целокупно црквено светоотачко искуство (предање), и толико је очигледна да не захтева додатно аргументовање. Свако инсистирање на другачијем представљању живота у Цркви (негирањем покајања и подвига или њиховим свођењем на форму), jeсте покушај његовог фалсификовања и, последично, промашај његовог циља.

Опширније …

Панајотис Ј. Скалцис
Професор Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну

Смисао и предобраз лжице

Реч “λαβίς” (хватаљка, машице, лжица) од глагола λαμβάνω (узимати), означава алатку којом се узима нешто, нпр. хватаљку [1]. У литургијску праксу ушла је из Старог Завета, и то из Исаијиног виђења, који је примио пророчки дар кроз ужарени угљен који је један од серафима узео машицама са олтара, и ставио га на усне пророку [2]. Овај чин предображава свето Причешће. “Онако како је један од серафима узео угљен и дао га Исаији, исто тако и свештеници узимају хлеб, дакле тело Господа Христа и дају га народу” («Ὧσπερ Σεραφείμ ἔλαβε τόν ἄνθρακα καί δέδωκε τῷ Ἠσαΐᾳ, οὕτως καί οἱ ἱερεῖς λαμβάνουσι τόν ἄρτον, ἤτοι τό Δεσποτικόν σῶμα καί διδόασι τῷ λαῷ») [3]. Тако је израз “λαβίς” (хватаљка, машице, лжица) постао познат у целој историји литургике – евхаристијског живота Цркве, разумеван пак различито на практичном нивоу у различитим историјским периодима, све док није преовладао у облику који познајемо данас као кашичица.

Опширније …

Одувек је Црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим посредничким молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који Црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.

Опширније …

Тропар, глас 8.

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Кондак, глас 8.

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

Опширније …

Рађа се она у дому Јоакимовом, који је био код Овчијих врата и бива приведена у храм. Потом је, посадивши се у дому Божијем и хранивши се Духом Светим као маслина препуна рода, постала сасуд сваке врлине, одвајајући свој ум од сваке житејске и телесне жеље, чувајући тако, скупа са телом и своју душу девственом, као што је ваљало да чини, пошто је требало да прихвати у своје крило Бога, јер Бог, пошто је свет, у светима почива. Тако она, дакле, гаји светост и показује се светим и чудесним храмом, достојним вишњега Бога (Свети Јован Дамаскин).

Опширније …

Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!

У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.

Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге - Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.

Опширније …

“Најпре крв у Београду, па крв у Бијељини, па крв у Сарајеву, па крв у Младеновцу, па, како чујем, синоћ крв у Ваљеву! О, Боже велики, какви су греси наши, да нас све ово постигне? Ако су Срби морали гинути у рату, зашто да гину у миру? Ако су нас убијали непријатељи, зашто да нас убијају православни синови?”

(Одломак из беседе светог Николаја Жичког изговорене недељу 29. августа 1937. године у Горњем Милановцу)

Опширније …

Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или “друга Студеница”, маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

Опширније …